Има ли Србија адекватне казне за тешке злочине над децом и немоћнима?

ВИШЕ ТУЖИЛАШТВО У СУБОТИЦИ ПОДИГЛО ОПТУЖНИЦУ ПРОТИВ МЕСАРА ИЗ СУРЧИНА ДРАГАНА ЂУРИЋА (34) ЗБОГ МОНСТРУОЗНОГ УБИСТВА 15-ГОДИШЊЕ ТИЈАНЕ ЈУРИЋ У БАЈМОКУ, А ВИШИ СУД У БЕОГРАДУ ЗАКАЗАО ПОЧЕТАК СУЂЕЊА ДАРКУ КОСТИЋУ (30) ОПТУЖЕНОМ ЗА СТРАВИЧНО УБИСТВО И СИЛОВАЊЕ 14-ГОДИШЊЕ ИВАНЕ ПОДРАШЧИЋ У БЕОГРАДУ

Више јавно тужилаштво у Суботици подигло је оптужницу против Драгана Ђурића из Сурчина, због оправдане сумње да је монструозно убио петнаестогодишњу Тијану Јурић, након што је девојчицу отео 26. јула 2014 . у Бајмоку око један час после поноћи.

Месар из Сурчина Драган Ђурић, ухапшен је 6.августа 2014, а како је званично саопштио МУП, признао је злочин и сам је сутрадан по хапшењеу, 7. августа полицију одвео до места у близини депоније код Сомбора где је, према сопственом признању, девојчицу монструозно убио, а тада је на том месту пронађено и њено тело.

Оптужница терети Ђурића и за кривична дела тешко убиство и покушај силовања.

Несрећна девојчица нестала је 26. јула прошле године у Бајмоку, око један час после поноћи, на путељку ка сеоском спортском центру. Оптужница је у фази судске провере и потврђивања.

Пред Вишим судом у Београду 3. марта требало би да почне суђење Дарку Костићу (39) , oптуженом за стравично убиство и силовање четрнаестогодишње Иване Подрашчић из Батајнице, који ће, се на припремном рочишту, изјасни о оптужници.

Више тужилаштво у Београду терети Костића да је 31. јула 2014 силовао и убио девојчицу у напуштеној кући у насељу Петлово брдо, а њено тело, у поодмаклој фази распадања, откривено је крајем септембра 2014.

И, поново питања – има ли Србија адекватне казне за овако моннструозне злочине над децом и немоћнима, да ли су искрени они који сматрају да је 40 година затвора довољно, јесу ли у мањини противници или затоворници повратка смртне казне?

Исте дилеме повремено имају и остале земље које су избрисале смртну закну , али Америка нема проблем с недостатком адекватних санкција у кривичном законодавству – временске могу бити и на по неколико стотина година , а многе земље још увек имају и смртну казну која се извршава убризгавањем смртоносне ињекције. Током 2014. године у Тексасу , како су јавили медији, извршено је осам смртних казни.

Данас око три четвртине укупног броја земаља у свету немају смртну казну, а постоји и извршава се у 51. држави, највећи број у Кини, Саудијској Арабији, Ирану, Северној Кореји, али и САД где је од 50 савезних држава смртна казна још увек предвиђена у 36 и у чијим затворима, по подацима од пре две-три године, има укупно нешто више од три хиљаде осуђеника којима су судови изрекли најтежу казну. На старом континетну су, сходно пропорукама конвенције о људским правима, до краја осамдесетих година прошлог века,земље Европске уније укинуле смртну казну, а од 1997, није извршена ни у једној од 47 чланица Савета Европе.

У бившој Југославији је постојала смртна казна која је извршавана стрељањем, а током две минуле деценије све државе које су настале од некадашње СФРЈ избрисале су ту казну.

Последња смртна казна у Србији је извршена 1992, над осуђеником за силовање и убиство петогодишње девојчице. У Словенији од 1958. није било извршења смртне казне,а две последње пресуђене су замењене затвором од 20 година: осуђенику који је без повода убио високог официра ЈНА, те Методу Тробецу који је убио пет жена и спалио их пећници за хлеб . У Босни и Херцеговини је 1976.године стрељан последњи осуђеник на смртну казну, свирепи убица који је из користољубља убио свог једанаестогодишњег сина, а у Црној Гори је 1980. стрељан осуђени силоватељ и убица четворогодишње девојчице.

У Хрватској је последња смртна казна извршена 1985. године по правоснажној пресуди великог већа петорице Окружног суда у Карловцу,изреченој осуђенику Душану Косићу због четворструког убиства из користољубља.

Бивши судија Слободан Божић, који је био председник првостепеног судећег већа карловачког Окружног суда, а потом и судија Врховног суда Републике Хрватске, ни после две и по деценије није заборавио судски „предмет Косић“, један од најтежих у његовој професионалној каријери.

Божић ,данас адвокат у Србији, прича да су почетком осамдесетих прошлог века, ради расветљавања четворструког убиства биле предузете опсежене истражне радње бројних оперативаца криминалистичке технике МУП-а, који су после тридесет дана интензивног рада открили убицу.

– Убио је свог пријатеља- колегу с посла, његову супругу и њихове две ћеркице, од којих је једна била старости око две године ,а друга десет месеци. Оштећени је убици позајмио око 4000 немачких марака, а кад је после извесног времена затражио да их врати,овај није имао новац и одлучио је да га ликвидира.След догађаја је ишао тако да му је ликвидирао и супругу и децу. Иначе, ишао је жртвама на сахрану и носио венац, претварао се да учествује у потрази за информацијама које би као помогле у расветљавању.Осуђени Косић је у току истраге и реконструкције све признао. На главној расправи је порицао једном измишљеном причом–присећа се бивши судија Божић- али то је , како кажу у правосуђу, била свесна линија одбране, борба за живот.

-Судско веће у којем су била двојица судија професионалаца и тројица поротника је после већања и гласања на затворној седници 4.октобра 1983, изгласало смртну казну, а пресуду сам објавио ја као председник већа . Нећу открити, истиче Божић, да ли је одлука донета већином гласова или једногласно, јер је службена тајна како су гласали чланови већа, а записник је запечаћен у суду.

– Радије бих да сам суђење у том предмету избегао, али ја сам професионалац и мој посао је био да судим.То сам радио на начин да ја као човек у томе нисам учествовао ни један посто, већ искључиво и комплетно професионално. Поступио сам као избочени представник државе , штитећи њене интересе. Иначе, као и данас, и онда сам био против смртне казне-наглашава Божић. У оквиру службене обавезе да обилази затворске установе, осуђеног је, каже, посећивао редовно два пута недељно две године све док смртна казна није извршена 27.јануара 1985.године.

– Тражио је од мене савете шта да пише у жалбама. Он је тај период 99 посто био усмерен на то како да изађе из смртне казне, био је окренут себи, а свој поступак и себе није могао објаснити. Жеља за животом, не кајање, не да је био дошао до неке спознаје – наводи Божић. После изрицања првостепене пресуде, током наредне две године предмет је прошао све поступке, пред другостпеним и трећестепеним судом и све ванредне правне лекове, као и лекарски преглед осуђеног, јер, истиче Божић, смртна казна се може извршити само над потпуно здравом особом.

-.Кад су одбијене све жалбе одбране , дао сам наредбу за извршење казне, а време и датум је одредио председник суда. Нисам присуствовао самом извршењу казне, већ сам замолио колегу из већа да оде уместо мене. Сазнао сам да је осуђени је тражио децилитар ракије,што су му и испунили. То му је била једина жеља. Стрељан је у пет ујутру на стрелишту Јамадол у предграђу Карловца.

-Противник сам смртне казне. Смртна казна нема никаве сврхе у кривичноправном смислу, јер је сврха кажњавања ресоцијализција, а смртна казна онемогућава кривцу да се поправи и то је одмазда, на шта нико нема право-наводи Божић- Људски живот је неповредив и неотуђив и питање је да ли држава има право на живот својих поданика.

Познати кривичар др Недељко Јованчевић је приклоњен мишљењу оног дела шире и стручне јавности која сматра да је казна од 40 година затвора ипак неадекватна кад је реч о случајевима тешких злочина. Европском конвенцијом о заштити људских права и слобода из 1950 године, коју је ретификовала и наша земља, препоручено државама Савета Европе да укину смртну казну.

-Мислим да је то код нас урађено на брзину и за то недовољно припремљено. Сматрам да је за тешке злочине који се ничим не могу разумно сагледати адекватнија казна доживотног затвора од четрдесетогодишње, као и да је смртну казну требало задражти за неке изузетне, најтеже врсте злочина..Смртна казна је најтежа- капитална казна ,а што се тиче оцена да је одмазада, напоменуо бих да свака могућа казна у себи има елементе одмазде-каже др Јованчевић

Стравични злочини

Након што је фебруара 2002, у Србији као најстрожа прописана санкција 40 година затвора, стигла је као помиловање четрнаесторици осуђеника који су пре тога били осуђени на смртну казну и годинама чекали њено извршење, а међу најпознатијима су : Борислав Чолић, убица породице Смиљанић у Футогу,Вучко Манојловић осуђен због убиства тужиоца у Лесковцу, Љубомир Стевановић, убица београдског матуранта, Марко Марковић, осуђен због убиства породице у Борчи, Радован Јоксић који је у Београду убио бизнисмена , његову вереницу и сестрића. Илија Вујић је половином деведесетих на смртну казну био осуђен за злочин приликом тешког разбојништва у Похорској улици у Новом Београду, кад су у свом породичном стану сурово убијени Вера Жидић и њен тринаестогодишњи син Давор. Ту је и осуђеник Љубиша Врбановић, звани Маноло, један од четворице озлоглашене браће који су се половином осамдестих прочули у Италији по разбојничким крађама, и у тамошњим медијима зарадили назив „браћа Далтони“. На смртну казну стрељањем био је осуђен због тешких случајева разбојничке крађе и убиства четворочлане породице Вискарди у Италијанском граду Бреша 1990. године. Врбановић је признао да је, како је тврдио, с другом из Хрватске који је у међувремену умро, ишао у пљачку куће Вискарадијевих, али је тврдио да их је побио тај друг, након што му је домаћин код кога је раније долазио послом, препознао глас. Такође је признао да је 1986. године у разбојничкој пљачки у Италији убио богатог трговца.

Пре неколико година Врбановић је за један београдски лист изјавио да четрдесетогодишњу казну затвора, није доживео као помиловање.

– Боље метак у главу и готово-исповедио се једном београдском дневнику Љубиша Врбановић. На издржавању четрдесетогодишњег затвора је и његов млађи брат Ненад Врбановић, који је 1. новембра 2005, побегао од издржавања казне доживотног затвора у Италији због убистава, силовања и разбојништава. Наша полиција га је открила и ухапсила половином новембра 2006, у Крагујевцу. По протеку седам месеци затвора , на колико га је суд у Лесковцу осудио због тешке крађе, наставио је да издржава казну по пресуди италијанског суда, али максималну по нашем закону. Млађа Миловановић из Параћина, био је осуђен на смртну казну по оптужби да је 2. јула 1996. године силовао, полио бензином и запалио деветнаестогодишњу Јелену Ђордевић, коју је повезао као стоперку. Никад није признао извршење злочина. На 40 година затвора осуђен је и Јосип Вујић из Старе Моравице, због убиства осморо људи средином 90-их, на ширем подручју Суботице, а претходно му је такође била изречена смртна казна. Вујића је 2010. године Србији изручила Мађарска након што је тамо одслужио казну од15 година затвора због убиства у градићу Баја,такође средином деведесетих,непосредно по бекству из Србије. На исту казну осуђен је Горан Илић из села код Раље, због убиства петнаестогодишње девојчице коју је приликом повратка из школе пресрео и силовао. Малиша Јевтовић је осуђен за стравично убиство и силовање трогодишње ћеркице његове девојке Ане Филиповић која је осуђена на 37 година затвора. На максимални затвор је осуђен и Драган Николић, звани Чомбе, због убиства ученице Тамаре Ивановић (13) из Батајнице коју је избо 17 пута ножем, и обљубе Н. С. (12) у Опову. Током 2004, Окружни суд у Нишу осудио је у одсуству на максималну казну словеначког држављанина Силвија Плута због тешког убиства Јасмине Ђођић (25) из Алексинца. Убрзо пошто му је казна изречена, Плут који се већ налазио на издржавању максималне казне у затвору у Словенији, успео је да изврши самоубиство. …