ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА СОЦИЈАЛНЕ ПРАВДЕ
Стидљиво и тек понекад испружене руке, седела је та мршава старица, сенка у црном, на некој картонској кутији, на самом углу Улице олобођења, недалеко од београдског Трга Димитрија Туцовића, познатијег као Славија.
Никад није проговарала, али се увек чуло тихо- хвала, кад спустите неки динар у картонску кутијицу поред ње, а ако јој којим случајем оставите новчаницу од сто или двеста динара, погледа вас широко отворених очију, топло, као да сте јој царство дали, и истог момента покупи се и оде. Негде.
Очито је велика мука доводила ту и чим би добила „довољно“ новца за тај дан, склањала се. Каква ли је судибна довела до тога, где ли је одлазила, је ли имала икога да је прими негде, да се огреје, опере, преноћи? Одавно се не појављује на том тргу нити игде у централним београдским улицама, па или је нашла некакво удомљење или је једноставно више нема.
Свако место, свака насеобина на свету има и неке такве своје појединце посебне суграђане, сталне или повремене, путнике намернике, комшије свима, које практично можда нико никад стварно не упозна. Али сви их знају, приметни су одмах, јер нигде не журе и чине се често као изасланици с „оне стране“, пустињаци, добри духови који пребирају мрве доброте у осталима, упорно их траже и искушавају. Сви знају њихову муку и потребу. Многи можда никад не би ни помислили да стану са кутијом испред себе, на тргу или пред светињу, било где, тражећи који динар речима, руком, погледом, ћутећи, да могу ишта друго да учине за себе или некога до ког им је стало много више него до себе, да у том месту постоји , рецимо, нека народна кухиња. Неки од њих су луталице, бескућници. Некако су то постали и све што желе је некаква сигурност, било какав кров, бар повремено, неко месташце где могу да се склоне од хладноће, од кише, снега, а да то нису путничке чекаонице на железничким станицама, које су им још једино преостале.
У Сремској Митровици је неко покренуо инцијативу за прикупљање грађанских прилога како би на централом градском тргу у том месту, подигли споменик- статуу у природној величини тамошњем познатом просјаку сада почившем Јуси, кога ицијатори идеје, називају, „добрим духом града“, јавља РТВ Н1!
Барем на Дан социјалне правде, а и иначе, није сувишно да се сви запитају, па и иницијатори да поразмисле -да ли би Јуса желео такав споменик. Можда би Јуса, као сваки добри дух толеранције, као мали човек, више волео да Митровчани, ако су већ дошли на идеју да га споменикују, од тих добровољних прилога ,на градском тргу поставе трајно касу за екстремно сиромашне, опреме неки кутак за своје социјално најугроженије суграђане, доживотне намернике у великој потреби и такав објекат, рецимо, народну кухињицу – вајат, назову његовим именом. Такву неку врсту споменика да подигну – покојном Јуси у помен.
Замислите, уосталом, на трен да сте- просјак, а све да вас околина тако и не доживљава, да ли бисте пожелели да вам подигну споменик- статуу у природној велични, да ли би то желела ваша родбина, деца,унуци, па деца ваше деце, па њихови унуци…? Сасвим друга прича је када покрену доброчинство под вашим именом и помогну неком у великој егзистенцијалној невољи да не дође у ситуацију да проси.
Добро је што се Митровчани сећају „доброг духа града“ Јусе и што желе да га овековече.
Добро је, јер су већ заборавили велике Митровчане песника и преводиоца Ђорђа Марковића Кодера, чувеног политичара, у време владавине Обреновића, председника Владе и министра полиције Николу Христића, знаменитог фудбалера Фрању Гилера „Јожу“ једног од најбољих југословенских фудбалере свих времена…
Иларион Руварац (Сремска Митровица, 1. септембар 1832 — манастир Гргетег, 8. август 1905) је био српски историчар, свештеник, архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег, ректор Карловачке богословије и академик.[1] Сматра се за једног од зачетника критичког правца у српској историографији. Рођен је у Сремској Митровици где постоји његова родна кућа.Основну школу завршио је у Старом Сланкамену и Старим Бановцима где је и провео детињство. Шест разреда гимназије завршио је у Сремским Карловцима а седми и осми у Бечу. У Бечу се развила код њега тежња за проширивањем знања о српској историји. Већ у Карловцима где су му предавали Јаков Герчић, познавалац светске историје и Александар Стојачковић, писац првих расправа из српске средњовековне историје, стекао је добру основу за познавање и проучавање историје. У Бечу је студирао права између 1852. и 1856, истовремено се бавећи и историјом. Интересовао се за проучавање историјских извора и компаративно проучавање народне традиције.
Замонашио се у Крушедолу и добио монашко име Иларион 1. јануара 1861. године. Године 1872. постао је професор Карловачке богословије. Знао је латински, грчки, немачки а служио се и италијанским и мађарским језиком. Може се рећи да је Руварац први образовани српски историчар. Постављен је за архимандрита манастира Гргетег 1874. а следеће године за ректора Карловачке богословије. Због сукобљавања са патријархом Германом Анђелићем 1882. је уклоњен из Карловца са места ректора. Прво је склоњен у манастир Гргетег а потом је послат за мандатара темишварске епархије, али је одбио да буде владика. Вратио се у Гргетег где је остао настојитељ до краја живота. Манастир је обновио и унапредио. Ту се интензивно бавио научним радом. Познат по свом непоколебљивом ставу у бројним полемикама често је западао у неприлике, али је и добијао бројна признања. Године 1869. изабран је за чланак Српског ученог друштва. Постао је један од првих редовних чланова Српске краљевске академије 1888. године.
Његов историографски рад представља период борбе за критичку историографију у српској науци. Овај правац је на крају и превладао. Обрачун са романтичарима извршен је пре свега на пољу проучавања средњовековне српске историје. Предност критичких историографа било је велико стручно образовање које представници романтичарског правца углавном нису имали. Најжешће полемике водио је управо са главним представником романтичарске струје Пантом Срећковићем.
Ђорђе Марковић Кодер (Сремска Митровица, 1806 — Нови Сад, 18/30. април 1891) је био српски песник и преводилац.
Имао је тридесет година кад је као правник, „јурат“, из Пеште 4. јуна 1836. упутио једно писмо Вуку које се и сад чува у Академији у Вуковој заоставштини и потресно нас подсећа на читав један прохујали свет. Марковић је Роморанку објавио двадесет и шест годика после писма Вуку. Тих четврт столећа, између 1836. и 1862, он је пролутао светом, не само по Европи него и по оближњим деловима Азије и Африке, да не помињемо јужнословенске крајеве. Све те земље он је прешао пешице, од насеља до насеља, од конака до конака, надничећи или задржавајући се повремено по градовима где је налазио ефемерне службе да презими, да би га ц пролећа након лутања опет ишао све даље и даље.
Његови савременици тврде да је говорио и писао мађарски, немачки, старогрчки, новогрчки, латински, француски, италијански, турски, арапски, персиски и јерменски. Ако се сме закључивати по именима које наводи на претпоследњој страни своје књиге, где помиње Њутна, Бекона, Шекспира, Лапласа, Хумболта и „Панчића травоука“, његово је знање било доиста пространо и разноврсно.
Био је еве и свашта у тим лутањима: чак и драгоман, консуларни тумач у Цариграду. Затим је отишао у Анадолију. Беше „први Србин који је био на развалинаша Троје… и који је онде записао своје име српски, ћирилицом, на рушевинама што се сада ископавају“. Походио је иеколико пута јерменске и персиске крајеве и Африку све до пустиња и оаза. Увек апостолски и сиромашки.
Никола Христић (Сремска Митровица, 10. август 1818 — Београд, 26. новембар 1911) је био српски политичар, министар и председник Владе. Прешао је у Србију 1840. године и запослио се у државној служби, као чиновник у правосудној, па полицијској струци. 1856. године постаје управник вароши Београда. По повратку кнеза Милоша 1859. године закратко је смењен, али га Милош враћа на исти положај. Кнез Михаило Обреновић га узима за министра унутрашњих дела 1860. године, а 1867. године постаје и председник владе, што остаје све до кнежеве погибије 1868. године. Том приликом истог дана хапси атентаторе, осуђује их по кратком поступку и даје на стрељање. Био је потпуно одан кнезу Михаилу на начин старог чиновника. По замисли кнеза, завео је полицијски режим и гушио либералну опозицију, искоренио је хајдучију и чврсто контролисао општине.
По погибији кнеза Михаила и формирању нове владе је пензионисан. У политику га враћа краљ Милан тек 1883. године као председника владе и министра унутрашњих послова. Угушио је Тимочку буну. 1884. године постављен је за потпредседника Државног савета. 1888. године поново је председник владе како би спровео развод брака и одржао мир по абдикацији краља Милана. Следеће године је поново пензионисан, а 1894. године по четврти пут је постао председник владе по обустави устава из 1888. године када је требало средити политичко стање у земљи. Средином 1895. године разрешен је и поново постављен за председника Државног савета. Коначно је пензионисан 1901. године.
Фрањо Гилер, звани Јожа, (Сремска Митровица, 1. септембар 1907 — Вршац, 20. децембар 1943) спада у најбоље југословенске фудбалере свих времена, државни репрезентативац и учесник ИX летњих олимпијских игара у Амстердаму 1928. Једно од најбољих левих крила које је југословенски фудбал имао пре Другог светског рата. Одиграо је за државну репрезентацију 13 утакмица и са њом учествовао на ИX олимпијади у Амстердаму. „Осредњег раста, брз и продоран, у трку мало погурен, био је фудбалер највише класе“, писао је о њему врсни познавалац фудбалске вештине Васа Стојковић. Фудбалски век Јоже Гилера био је кратак због повреде, а животни век су му заувек прекинули фашисти.
Фрањо Гилер, син месара Матије, родио се 1. септембра 1907. у Сремској Митровици, где је похађао нижу пучку школу и шест разреда гимназије (1919 — 1924). Фудбал је почео да игра са петнаестак година у сремскомитровачком „Грађанском“. Потом је прешао у „Грађански“ из Загреба, са којим 1926. и 1928. осваја државно првенство Краљевине Југославије. Каријеру је убрзо наставио у београдској „Југославији“, а завршио у „Чукаричком“, као играч и тренер. У дресу репрезентације Југославије, Јожа Гилер је дебитовао 30. маја 1926. против Бугарске (З:1) у Загребу, а последњу утакмицу одиграо 30. јуна 1932. у Београду против исте екипе (2:3). На тринаест утакмица за А тим постигао је три гола. Играо је по три пута за државну Б селекцију и репрезентацију Београда, а седам пута за репрезентацију Загреба.
Теже је повредио колено маја 1929, у Паризу, приликом сусрета са Француском и био први југословенски играч који се подвргао операцији менискуса. Операција је извршена у Бечу а Гилер ју је сам платио 30.000 ондашњих динара. На ИX олимпијским играма у Амстердаму 1928., Гилер је био један од укупно 40 спортиста из Југославије. Наша репрезентацнја играла је у саставу: Шифлиш, Ивковић, Митровић, Арсенијевић, Премерл, Ђорђевић, Сотировић, Бек, Боначић, Циндрић и Гилер. Екипа је изгубила од Португала (1:2), који је победоносни гол постигао у последњим тренуцима меча.
Касније, пошто се повредио и прешао у „Чукарички“ (1935.), Гилер је мање играо и посветио се тренерском позиву. Заједно са Браниславом Банетом Секулићем, био је први квалификовани тренер у Београду.
Мобилисан за време рата као фолксдојчер (Хрват, немачког порекла), Јожа Гилер је покушао да побегне и пребаци се међу сремске партизане. Био је откривен и предат Гестапоу. Немачки преки војни суд осудио га је на смрт, а казна стрељањем извршена је 20. децембра 1943. године у Вршцу.
Извор: Википедија – Слободна енциклопедија
