Правоснажно осуђене две лекарке на по две године затвора због тинејџерке Љиљане Арамбашић, преминуле услед упале слепог црева

АПЕЛАЦИОНИ СУД ПОТВРДИО ПРЕСУДУ ЗА „ЛЕКАРСКУ ГРЕШКУ“ У СЛУЧАЈУ ЉИЉАНЕ АРАМБАШИЋ(18)

Апелациони суд у Београду потврдио је пресуду београдског Првог основног суда којом су Вера Миленковић и Гордана Милетић, лекарке Гинеколошко акушерске клинике (ГАК) београдског Клиничког центра , осуђене на по две године затвора по оптужбама за „несавесно лечење“ Љиљане Арамбашић (18) , преминуле 2002. од последица неадекватног лечења упале слепог црева.

Истом пресудом, донетом после поновљеног суђења, лекаркама је потврђена и мера забране вршења позива, делатности или дужности у трајању две године.

Пуномоћник Борко Ристовић: Било каква затворска казна не може бити мерљива с болом оштећених

Пуномоћник оштећених, адвокат Борко Ристовић, истиче да је пресуда Апелационог суда у Београду, у делу којим су одбијене жалбе бранилаца окривљених лекара Гордане Милетић и Вере Миленковић, те поменути лекари сада правноснажно осуђени на по две године затвора- очекивана.

„Пуномоћник оштећених уложио је жалбу на првостепену пресуду у делу којим су троје поступајућих лекара Александар Јовановић, Србољуб Милићевић и Милош Радовић ослобођени од оптужбе, и то у искреном уверењу у њихову кривицу за трагичну смрт тада једва пунолетне Љиљане Арамбашић. Али, поред тога што је та жалба одбијена и што су то троје поступајућих лекара сада правноснажно ослобођени од оптужбе за дело које им је стављено на терет, јер по ставу Апелационог суда њихова кривица није доказана, оваква правноснажна пресуда у овој кривичноправној ствари, имајући у обзир време и место у којем живимо, ипак представља цивилизацијски искорак, и у извесном смислу враћање вере у основно људско право, а то је свакако право болесног да се лечи. Односно, да тај чија је обавеза да лечи и који је то изабрао као свој животни позив, не може потпуно суверено да одлучује коме ће да посвети своју милост а коме неће, амнестиран од било какве казне и одговорности, поред тога што било каква затворска казна не може бити мерљива с болом оштецених, који су своју осамнаестогодисњу ћерку и сестру заувек изгубили на овако трагичан начин.”-наводи у писаној изјави , адвокат Борко Ристовић

Потврђене су ослобађајуће пресуде лекарима ГАК-а Милошу Радовићу, Србољубу Милићевићу и Александру Јовановићу.

Апелациони суд је саопштио да је, након одржане седнице већа, донео пресуду којом је одбио, као неосноване, све жалбе на првостепену пресуду којом су докторке Миленковић и Милетић осуђене по оптужби за кривично дело тешко дело против здравља људи, а троје лекара ослобођени оптужби јер нису доказане.

По информацији објављеној на сајту Апелационог суда , у образложењу потврђујуће пресуде, наведено је, између осталог, да је правилно првостепени суд, прихватајући исказ судског вештака, утврдио да стандард пажње значи да лекар треба да одвоји потребно време да се посвети пацијенту, да разговара са њим, прегледа га, анализира лабораторијске и остале анализе и на основу тога донесе одређени закључак, па уколико нешто од овога изостане онда  томе није посвећена довољна пажња и тада кажемо да је стандард пажње низак, те да етика здравственог особља мора да нуде на највишем нивоу и да је то неписано правило.

Дакле, правилан је закључак првостепеног суда да је окривљена Гордана Милетић критичном приликом уопште несавесно поступала при пружању лекарске помоћи Љиљани Арамбашић. Такође, у односу на окривљену Веру Миленковић, Апелациони суд налази, а како је то правилно утврдио и првостепени суд, да имајући у виду целокупно лечење пацијенткиње на клиници Института за гинекологију и акушерство, није поступљено са потребним стандардом пажње, те да је окривљена Миленковић уопште несавесно поступала при пружању лекарске помоћи Љиљани Арамбашић- наводи се у информацији Апелациног суда , објављеној на сајту тог суда.

„У односу на Александра Јовановића, Србољуба Милићевића и Милоша Радовића Апелациони суд је нашао да је правилно првостепени суд утврдио да није доказано да су ови окривљени поступали на начин како им се то оптужним актом пуномоћника оштећених као тужилаца ставља на терет и самим тим извршили кривично дело тешко дело против здравља људи, због чега их је правилно ослободио од оптужбе.

По чињеницама утврђеним током поступка, осамнаестогодишња Љиљана Арамбашић се због јаких болова у стомаку јавила 15. фебруара 2002. године у београдски Ургентни центар, а дежурни хирург је проценио да су тегобе гинеколошке природе и послата је у Гинеколошко акушерску клинику (ГАК) , где јој је одређена терапија лечења антибиотицима. Са гинекологије су Љиљану, после пет дана, 20. фебруара 2002. године, пошто је непрекидно вриштала ,упутили у Институт за неуропсихијатријске болести “Лаза Лазаревић”, а стручњаци су одмах закљичили да она није пацијент за њих и одвезли су је у Ургентни центар. Због високе температуре, девојка није примљена у Ургентни центар, већ је упућена у Институт за инфективне и тропске болести, где је убрзо након пријема умрла , после поноћи 21. фебруара 2002. године.

Судскомедицинским вештачењем је утврђено да је Љиљана умрла од сепсе која је наступила услед запаљења перфорацијом слепог црева“.

У оптужници по којој је суђено лекарима, изнета је сумња да девојци после хоспитализовања „није пружен одговарајући медицински третман“.

Сви лекари су током поступка негирали оптужбе и истицали да су поступали професионално, савесно, поштовали стручне процедуре и да док се лечење пацијенткиње одвијало под њиховим надзором није било пропуста.

Пред крај поновљеног суђења, Прво основно тужилаштво је одустало од оптужби у случају лекара Радовића, Милићевића и Јовановића, али је њихово гоњење преузео и наставио у истом поступку пуномоћник оштећене породице адвокат Борко Ристовић из адвокатске канцеларије Матић, који је, након пресуђења, уложио жалбу на ослобађајући део пресуде.

Ово је један од најдужих кривичних поступака у нашем правосуђу који од почетка истраге трајао шеснаест година. Само истрага је трајала дуже од четири године,а оптужница је подигнута у новембру 2006. године. Током првог поступка, пресуђеног 2012. у предмету су поступала четири председника већа. Другостепени поступак у ком је одлучивано о жалбама на прву првостепену пресуду, трајао је скоро две године.

Поновљено суђење почело је у мају 2014 године,а наредне године, тадашњи главни судија, пети по реду, прешао је у јавне бележнике, па је суђење практично почело тек у новембру 2015. године, након што је предмет преузео судија Горан Рамић који га је и пресудио 23. јануара 2017. године.

Веровала сам лекарима, а моје Љиљане више нема

-Изјава Љиљанине мајке Илинке, за Дневник , фебруара 2015. године-

Како издржати? Како још годинама да седим по судницама и изнова проживљавам петодневну патњу, умирање моје ћерке Љиљане, у болници, у најтежим боловима, да би се обдукцијом показало да је  узрок смрти сепса услед перфорације слепог црева!? -пита се Илинка Арамбашић, док чека почетак новог суђења за лекарску грешку, пошто је укинута пресуда Првог основног суда у Београду у случају петоро оптужених лекара Клиничког центра Србије.

Пре тринаест година, 15. фебруара 2002, осамнаестогодишња Љиљана Арамбашић се због јаких болова у стомаку јавила у Ургентни центар у Београду и током пет дана, од тог тренутка, хоспитализована је у три болнице, чак и на неуропсихијатрији,а умрла је 21. фебруара 2002. на Клиници за инфективне и тропске болести!

-Немам више снаге. Не могу њено име да се спомене, јако ми је тешко-прича и плаче Илинка Арамбашић- Све ове године, буквално све испочетка, превише ме је то све исцрпело, пакао суђења, лажи и на крају,опет, истина је негде у ћошку, они су јачи од истине и од свега.

Ево њене приче о Љиљаниној, о њиховој породичној трагедији.

-Први пут се 2002. године Сретење славило као Дан државности и уставности Србије и баш 15. фебруара, пре тринаест година Љиљана је добила старашне болове у стомаку.

Био је петак. Били су празници, три везана нерадна дана. У дежурним здравственим службама били су углавном специјализанти. Јако ми је тешко кад се сетим тог доласка у Ургентни центар. Знате оно, знају превише, чим се појави особа они погледају, знају шта је боли да она и не каже. Такав је случај био. Кад сам почела да причам о њеном стању, доктор,хирург специјализант, удаљио ме из ординације јер је она била пунолетна и могла сама да каже, а она од болова није знала малтене како јој је име. Тако је кренуло. Он је упутио Љиљану на Гинеколошку клинику у Вишеградској улици, у кругу Клиничког центра. Тамо је примила докторка Снежана Вукајловић која је прегледала.После ми се Љиљана жалила да је била превише груба према њој и молила ме је да не остаје у болници. Некако сам је убедила да остане,јер,знате, мајка жели да помогне свом детету,а сутрадан је била субота, па недеља, плашила сам се да јој се код куће не погорша стање, а веровала сам у лекаре, веровала сам да ће јој помоћи . Можда би било боље да сам је одвела кући па се вратиле сутрадан, можда би неко погледао стање леукоцита који су јој скочили преко ноћи, што би указало на неко јаче жариште. Овако је била тамо, а нико ништа није погледао, ништа предузео, тако да то није лекарска грешка, већ је дело нечињења. Они не знају како она изгледа, нико је није видео.

Пацијенткиња која је била у истој соби са Љиљаном позвала ме је 20.фебруара око два сата иза поноћи и рекла да цело одељење од ње не може да спава. Отишла сам у болницу око пола шест, имала сам шта да видим, а медицинско особље ме питало да ли је она наркоманка. Љиљана ме није препознала, ваљала се по кревету, ходала, бацала по пацијентима, није знала за себе, била је од болова у делиријуму. То је сцена коју нико ни од пацијената који су били тамо неће заборавити. По налазу обдукције и њеног стања, њој је унутрашњост стомака буквално иструлила, јер је сепса наступила од како је перфорирало слепо црево. А, чим смо у петак дошле у Ургентни центар, инисистрала сам на томе да сумњам да јој је можда пукло слепо црево и тражила сам упут, јер симптоми су били такви и болови, али они су сумњали да је то упала стомака, трбушне марамице, па упала јајника…

Тада, тог јутра 20.фебруара 2002, Љиљана није препознала ни своју млађу сестру. Кад су дошли лекари било је да је хитно водимо одатле, да она није пацијент за њих. Срећа је што сам знала за превоз пацијената и рекла сам им: „Ја је нисам довела у овом стању, ви сте је направили такву каква је сад. Пошто постоје болничка возила која превозе пацијенте од клинике од клинике, изволите“. Значи, хтели су да се очисте тако што би ме избацили са њом на улицу. Брзински су је спремили, и као хитан случај упутили у Клинику за психијатријске болести „Лаза Лазаревић“, до које су нас превезли аутомобилом и оставили мене и млађу ћерку са Љиљаном, без пратње, била је само једна медицинска сестра која је донела документацију. Лекар је примио са већ познатом дијагнозом, ништа није питао. Узео је само податке и сместио је на „Ф“ одељење. Тек на одељењу сам сазнала, вероватно, како је дојављено, пошто су тако тешили пацијенте, како она плаче и урличе због тога што јој је, као, тамо остала беба! Онда је моја млађа ћерка ускочила у визиту и поче да виче :“Каква беба?“. Лекари су је укочено гледали и видело се да им ништа није било јасно. Онда су нас две склонили са стране . Увече је Љиљана добила температуру, повраћала је крв, већ је почела да пуца. Одатле су је одвезли у Ургентни центар, али тамо ваљда није било слободног апрата за реанимацију и послали су је на Клинику за инфективне и тропске болести . Чула сам да су је и ту једва примили јер,једноставно,ваљда ни они не желе неки случај када неко направи такву грешку и такав хаос, да не буду одговорни у свему томе. Примили су је, покушали су шта су могли. После сат времена њој је срце стало и окончано је њено путовање-завршава своју болну исповест Илинка Арамбашић

 

Пријатељи сајта