ЛИЧНИ СТАВ: Адвокат др Драган Пашић
„Мишљења сам да код најтежих кривичних дела, а имајући у виду побуде из којих је дело учињено, ранија неосуђиваност не треба да буде критеријум за одмеравање казне у нижем распону од прописаног максимума“
Основни критеријуми за редовно одмеравање казне јесу прописана казна, сврха кажњавања и олакшавајуће и отежавајуће околности.
Приликом одмеравања казне суд мора првенствено да води рачуна о прописаној казни за учињено кривично дело. Прописани распон казне би требало да буде један од основних елемената приликом одмеравања казне. То није случај у пракси наших судова. Често се изричу казне које су код већине кривичних дела близу доње границе прописане казне, а код неких кривичних дела ублажавање казне јавља се пре као правилно, него као изузетак. Ова појава није присутна само у нашој већ и у другим земљама. Када је реч о казни затвора у нашем праву она се одмерава између посебног минимума и посебног максимума. Постоје кривична дела код којих је прописан само посебни минимум, као што су тешка убиства – прописано је да ће се учинилац казнити затвором од најмање десет година, па се приликом одмеравања казне примењује општи максимум, тј. доживотни затвор.
Приликом одмеравања казне суд мора водити рачуна о сврси кажњавања. Олакшавајуће и отежавајуће околности служе томе да се у оквиру прописане казне, а водећи рачуна о сврси казне, дође до тачно одређене казне. Наш Кривични законик не прихвата прецизирање олакшавајућих и отежавајућих околности, нити садржи њихову спецификацију, већ указује на најважније околности које суд мора узети приликом одмеравања казне. У зависности од тога, како је остварена у конкретном случају једна иста околност може бити или олакшавајућа или отежавајућа. То су следеће околности: степен кривице, побуде из којих је дело учињено, јачина угрожавања или повреде заштићеног добра, околности под којима је дело учињено, ранији живот учиниоца, његове личне прилике, његово држање после учињеног кривичног дела, као и друге околности које се односе на личност учиниоца.
Код образлагања одлуке о казни није довољно само навести околности (олакшавајуће и отежавајуће), већ је нужно навести разлоге како су поједине околности цењене и какав је њихов утицај на изречену казну. Парафразирање законског текста није довољно, односно, неприхватљиво је да се само у образложењу пресуде наброје олакшавајуће и отежавајуће околности без икакве оцене. Ако суд није утврдио одлучне чињенице које су од значаја за одлуку о казни или је те чињенице погрешно утврдио тада се ради о погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању, па се пресуда може побијати по том основу. У судској пракси се ранија неосуђиваност прихвата приликом одлучивања о казни.
Управо руководећи се овим критеријумима Посебно одељење Вишег суда у Београду (тзв. Специјални суд) је главним актерима такозваног „земунског клана“ за убиство премијера др Зорана Ђинђића изрекао максималне затворске казне, при чему, исправно поступајући, њихову ранију неосуђиваност није вредновао као олакшавајућу околност. Са друге стране, неки судови овај критеријум сматрају олакшавајућом околношћу при одмеравању казне код најтежих кривичних дела, што је у крајњем случају неправедно, јер такав приступ представља неадекватну оцену олакшавајућих околности.
У Београду, 27.10.2021. године
Адвокат др Драган Пашић
