Само нека је ред. Није да нисмо навикли на редове и понекад можда прижељкујемо да, преко рамена, инкогнито проћаскамо с пријатним незнанцима о којечему док нешто чекамо, а најмање је неочекивана навала за позоришну карту од стотинак динара.
Патент Југословенског драмског позоришта- субвеницонисане карте од свега стотину до двеста динара, као мамац за враћање грађана у полупразне позоришне дворане, био је у старту осуђен на успех, а редови су толики да сада већ продају ко зна коју изведбу сваке представе са репертоара за 2015. па би могли увести три смене!
Није да не волимо позориште, него нам је, рекао је то лепо Раде Драинац, „глад бескрајна а руке вечно празне“.
