ПОДСЕЋАЊЕ: НАТО БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ – ПРЕДМЕТ К. БР.381/2000

ПРЕДМЕТ К. БР.381/2000 – НАТО БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ

Око 20 часова, 24. марта, 1999. године, почело је бомбрадовање Србије и тадашње Југославије, од стране НАТО алијансе, 19 најмоћнијих земаља света,а током 78 дана бомбардовања, земља је доведена на ивицу хуманитарне катастрофе јер су осим разорених инфраструктурних и привредних ресурса уништени бројни цивилни објекти чак и болнице и здравствени центри, а по незваничним подацима страдало је око 2.500 људи, међу њима 79 деце. По незваничним подацима, повређено је око 12.500 људи, док се материјална штета процењује на, најмање, 100 милијарди долара.

Бомбардовање је предузето без одобрења Савета безбедности УН, а акција названа „Милосрдни анђео“, наводно је за циљ имала спречавање хумантиране катастрофе Албанаца на Косову и Метохији. На терену, на Космету током НАТО бомбардовања 1999. године, догађало се, међутим, да су биле погођене и колоне избеглица.

Пре почетка бомбардовања одржана је међународна конференција о Космету, од 6. фебруара до 23.фебруара 1999.године, под окриљем међународних фактора, између делегација Србије и косметских Албанаца, у Рамбујеу код Париза, која је завршена неуспехом, дефинитивно, после мартовске рунде у Паризу, након чега је 24. марта почело бомбардовање, током којег су срушени сви мостови око Новог Сада, погођене обе зграде РТС-а и у Београду и у Новом Саду, воз у Грделичкој клисури…

Директних преговора две делегације није било, али су обе, после 17 дана у Рамбујеу, начелно прихватиле текст, а државна делегација Србије уз услов да међународне снаге на Косову буду под окриљем УН-а, а није прихватила три анекса који су се односили на обавезу СРЈ да на својој територији обезбеди посебан статус припадницима НАТО снага у погледу стационирања, кретања, омогућавања коришћења транспортне инфрастуктуре и инсталација без накнаде, као и имунитет од поступака пред правосуђем СРЈ“.

Друга рунда у Паризу, од 15. марта 1999, 18. марта не мења исход, делегације су потписале два различита документа: косовски Албанаци споразум који су понудили међународни преговарачи, док је државна делегација Србије и Југославије потписала предлог политичког споразума под називом Споразум о самоуправи на Косову и Метохији.

Живадин Јовановић, министар иностраних послова СР Југославије у периоду 1998. до 2000, реагујући на чланак објављен у Политици 6. фебруара 2012, о преговорима, прво у Рамбујеу одржаним од 6. фебруара до 23.фебруара 1999.године ,а потом у Паризу, од 15. марта 1999, 18. марта 1999.године, навео је да је “српско-југословенска делегација прихватала политичке делове текста, али да није прихватала анексе два, пет и седам којима је предвиђена војна окупација читаве територије СР Југославије, дакле Србије, са обе покрајине, и Црне Горе”.

“О каквој врсти окупације је реч – наводи Јовановић у тексту објављеном 10. фебруара 2012.године – “могу посведочити само неке одредбе из тих анекса. На пример, да стране (НАТО) војне снаге могу слободно и бесплатно користити све копнене, водене и ваздушне просторе и инсталације; да уживају дипломатски имунитет и да не подлежу грађанској или кривичној одговорности за штету, или кривична дела почињена на територији СРЈ; да могу носити оружје и када су у цивилном оделу; да у свако доба могу узети на коришћење читав електромагнетски спектар у СРЈ, што значи телевизијске, радио, полицијске, фреквенције хитне помоћи, цивилне заштите и друге, без најаве или накнаде; да могу у свако доба ухапсити свако лице (грађанина СРЈ) на територији СРЈ без одлуке или сагласности суда, или било којег државног органа. (Текст из Рамбујеа може се наћи на Интернету, или у Београдском форуму за свет равноправних.)”.

Бивши министар Живадин Јовановић на крају ауторског чланка, објављеног у „Политици“ 10. фебруара 2012.  наводи: “Допустите да ово реаговање завршим речима бившег америчког државног секретара Хенри Кисинџера: „Текст из Рамбујеа (дакле, не уговор, прим. Ж. Ј.) којим се захтева стационирање трупа НАТО (подвлачење Ж. Ј.) на целокупној територији Југославије, био је провокација. То је био изговор за почетак бомбардовања. Документ из Рамбујеа је био такав да га ниједан Србин не би прихватио. Овај ужасан докуменат није требало да буде поднет”. (,,Дејли телеграф“, 27. јуна 1999).

“Српско-југословенска делегација је позвана у Рамбује да преговорима са делегацијом Албанаца са Косова и Метохије постигне мирно, компромисно политичко решење за статус Покрајине Косово и Метохија”, наводи Јовановић на почетку ауторског текста , и истиче да “директних преговора две делегације није било”.

-Неистина је, да се не употреби други израз, да је српска делегација одбила директне преговоре, како је наведено у тексту објављеном у „Политици”. Истина је да је српско-југословенска делегација више пута и писаним обраћањима посредницима захтевала директне преговоре две делегације, о чему постоји документација и што може потврдити сваки од тринаест чланова српско-југословенске делегације. На све такве захтеве амерички посредник Кристофер Хил је одговарао да албанска страна не жели директне преговоре. Било је још тада јасно да Американцима није одговарао директни дијалог и да је то прави разлог што га није било. Да јесте, тешко би било поверовати да делегација Албанаца не би прихватила амерички захтев.

Што се тиче боравка делегација у Паризу, од 15. марта 1999. надаље, у објављеном тексту је наведено да је „и тај покушај пропао” а „НАТО је отпочео бомбардовање СРЈ 24. марта 1999.”

У Паризу није било ни „покушаја” за договор, ни преговора, ни споразума. Амерички представник Кристофер Хил је једино од српско-југословенске делегације захтевао да потпише текст који је он припремио и сервирао по принципу „узми или остави”. Шта? Војну окупацију читаве земље.

Кад је већ наведено да су у Рамбујеу и Паризу били представници САД, Русије и ЕУ сматрам да би било коректно навести да је руски представник Борис Мајорски, за разлику од америчког и колеге из ЕУ, одбио да у палати „Клебер” потпише текст Кристофера Хила. Та чињеница има значај, макар за аналитичаре.

У тексту се наводи: „Епилог скупа одржаног од 6. до 23. фебруара 1999. било је 78-дневно бомбардовање СРЈ”.

Дана 24. марта 1999. није почело „бомбардовање” СРЈ како стоји у цитираном тексту. Тада је почела оружана агресија НАТО, без одлуке Савета безбедности УН, уз кршење Повеље ОУН, Завршног акта ОЕБС-а из Хелсинкија и основних принципа међународних односа. Тада је, по сопственом признању САД, успостављен преседан који ће се „користити увек кад затреба” (в. Вили Вимер канцелару Герхарду Шредеру, 2. маја 2000, „Актуелна питања спољне политике, Београдски форум 2006). Појам „бомбардовање” није ни у техничком смислу одговарајући, јер је НАТО током агресије, углавном, користио ракете, а не бомбе. У политичком, или правном, поготову.

Агресија НАТО 1999. није била „епилог” неуспелих, неодржаних преговора у Рамбујеу и Паризу, већ је била почетак нове, интервенционистичке стратегије НАТО-написао је Живадин Јовановић, сада председник Београдског форума за свет равноправних“-написао је бивши министар иностраних послова Живадин Јовановић.

После шест дана од пропасти друге рунде преговора Паризу, НАТО алијанса је почела бомбардовање Србије, а биланс свега што се десило током 78 дана бомбардовања добио је епилог пред тадашњим Окружним судом у Београду у процесу који је вођен у одсуству против 14 челника најмоћних чланица алијансе и врха Северноатлантског пакта, а окончан је 21. септембра 2000. осујућом пресудом К.БР.381/2000 , која је у међувремену поништена и архивирана.

Сам судски процес у јавности је различито коментарисан али чињенице, записници са увиђаја, налази и вештачења о последицама бомбардовања, којима је задокументован, до сада нису оспоравани.

„У времену од 24.марта до 10.јуна1999.године припадници оружаних снага Северноатлантског пакта извршили су 25 119 налета најсавременијим борбеним авионима опремљеним најубојитијим и најсавременијим наоружањем од чега 10.484 летова са гађањем циљева и лансирањем преко 600 крстарећих ракета продрли на територију Савезне Републике Југославије. Највише су употребљене америчке бомбе типа ЦДУ 87 које се састоје од контејнера у коме се налазе 202 бомбице, затим, нехумане касетне бомбе АДЈЕН 154, касетне бомбе британске производње типа БЛ 755- контејнер који у себи садржи 147 бомбица типа МК 1 и други МК 4, а   30. марта 1999. године снаге НАТО дејствовале су и муницијом АПИ ПГУ – 14/Б која се испаљује из седмоцевног авионског топа 30 мм ГАУ 8/А типа ГЕТЛИНГ “- пише, између осталог, у сада поништеној и архивираној пресуди Окружног суда у Београду К.БР.381/2000 од 21. септембра 2000. године.

Припадници НАТО алијансе, наводи се у овом судском документу,  „напали су војне и цивилне циљеве, вршећи нападе и уништавајући средстава рада и опстанка становништва,  уништавање привредних потенцијала, рушећи објекте заштићене међународним правом, објекте чије је оштећење изазвало дуготрајно и великих размера оштећење природне околине са далекосежним последицама“

Пресуда Окружног суда написана је на 250 страница, а  садржи хронолошки документован списак-досијеа напада на војне, полицијске и цивилне објекте, индустријска и друга постројења, до тада прибављене податке о настрадалима у бомбардовању, погинулим и повређеним цивилима, војницима и полицајцима, фото и видео документацију, записника о увиђајима, записника о обављеним криминалистичкотехничким прегледима лица места, за случај сваког настрадалог медицинску документацију,  налазе о обдукцији у случају погинулих, налазе и мишљења  бројних научностручних  вештачења о причињеној штети на погођеним објектима и друга докумета ,међу којима и о научним испитивањима  контаминације ваздуха, тла и воде непосредно након бомбардовања, као и резултате научних истраживања у одређеним областима.

ЦИТАТИ ИЗ ПРЕСУДЕ ПОВОДОМ НАТО БОМБАРДОВАЊА СРБИЈЕ К.бр.381/2000, ОКРУЖНОГ СУДА У БЕОГРАДУ ОД  21. СЕПТЕМБРА 2000. ГОДИНЕ

У РАМУБУЈЕУ СРБИЈИ ПОСТАВЉЕН НЕПРИХВАТЉИВ УЛИТМАТУМ   

Чињенице о преговорима у Рамбујеу, другим догађајима околностима које су претходиле  бомбардовању Србије и ставовима тадашњих лидера Северноатлантског савеза, судски документ сагледава овако:

„Током 1999. године, због економских, политичких и војних интереса тих држава да повредом суверенитета Савезне Републике Југославије расподеле своје оружане снаге на њеној територији, преузму управљање њеном привредом и прилагоде својим потребама њено друштвено-економско уређење,пружили политичку, финансијску, техничку и другу помоћ албанским терористима на Косову и Метохији у покушају да употребом силе промене уставно уређење Савезне Републике Југославије и на том делу њене територије установе режим који би им омогућио остварење наведених циљева, чиме су интервенисали у унутрашње послове Савезне Републике Југославије, што је супротно Повељи Уједињених нација (глава И члан 2. тачка 4.) и Декларацији о недопустивости мешања у унутрашње послове држава и о заштити независности и суверенитета (члан 1.), која је прихваћена Резолуцијом Генералне скупштине Уједнињених нација 2131 XX од 21. децембра 1965. године, док су, користећи сва средства пропаганде, учинили да се дезинформисањем јавности о догађајима на Косову и Метохији, легална борба снага безбедности Савезне Републике Југославије против албанских терориста прикаже као терор над албанским становништвом и створи представа о његовој угрожености, па су организовали преговоре у Рамбујеу (Француска), где су, претећи употребом силе, захтевали да представници Савезне Републике Југославије потпишу документ сачињен у форми споразума, којим би се Савезна Република Југославија обавезала да одмах повуче са Косова и Метохије све своје војне и полицијске снаге; дозволи да се ту распореде оружане снаге Северноатлантског пакта; омогући њихово неограничено кретање по читавој територији Савезне Републике Југославије, несметано и бесплатно коришћење аеродрома, путева и лука; обезбеди потпуни имунитет њихових припадника у свим правним стварима и допусти мешање у привредне токове на Косову и Метохији, чиме је Савезној Републици Југославији постављен неприхватљиви ултиматум, који је као такав одбијен, па су у намери да исти циљ постигну употребом силе против суверенитета, територијалног интегритета и политичке независности Савезне Републике Југославије, што је супротно Повељи Уједињених нација ( глава И члан 2. став 4.), заједнички оддучили да њихове ложаве као чланице Северноатлантског пакта изврше бомбардовање територије Савезне Републике Југославије, што представља акт агресије према Дефиницији агресије (члан 3. тачка б), Која је приложена Резолуцији Генералне скупштине Уједињених нација 3314 XXИX од 1974. године и при томе испланирали предмете, средства, начине и фазе напада које су срачунали тако да, уз свесно кршење правила мећународног права, доведу до разарања природних, економских и културних добара; уништавања оружаних снага; наношења патњи цивилном становништву; лишавања живота председника Савезне Републике Југославије и угрожавања њеног уставног уређења и безбедности, док су ради прикривања стварних разлога већ испланиране агресије, њеног оправдавања пред јавношћу и придобијања присталица, износили у средствима јавног информисања и на јавним скуповима да је неопходно предузети ваздушне нападе на Савезну Републику Југославију због спречавања хуманитарне катастрофе изазване репресијом њених снага над албанским становништвом на Косову и Метохији и због одбијања њених органа да прихватањем захтева постављених у Рамбујеу обуставе репресију, па су наложили представницима својих држава у Северноатлантском савету, који су им због положаја, овлашћења и политичке моћи окривљених били фактички подређени, да на седници тог органа гласају за званичну одлуку да се изврше напади на Савезну Републику Југославију, а истовремено као челници водећих и најмоћнијих чланица Северноатлантског пакта, својим ставом и сугестијама извршили утицај на представнике осталих држава у Северноатлантском савету да гласају на исти начин, па је Северноатлантски савет дана 30. јануара 1999. године једногласно донео такву одлуку и овластио Хавијера Солану да донесе извршну одлуку о предузимању напада, што је он дана 23. марта 1999. године учинио и овластио Веслија Кларка да одреди моменат отпочињања напада, који је одмах потом наредио да се, према раније утврђеном плану, изврше ваздушни напади на циљеве у Савезној Републици Југославији, на основу чега су, уз знање окривљених, њихово праћење и контролу војних операција, 1999. године припадници оружаних снага Северноатлантског пакта, вршењем 25.119 налета борбених авиона и лансирањем 600 крстарећих ракета, продрли на територију Савезне Републике Југославије и напали војне и цивилне циљеве, користећи при томе и недозвољена средства борбе, што је имало за последицу смрт и телесну повреду великог броја лица, уништавање природне околине и велику материјалну штету“…

Наведено је, такође: „На подручју Косова и Метохије јесте дошло до угрожености одређених права становника али изазваних због терористичких активности оружаних нелегалних формација сепаратистичког покрета косовских Албанаца, а не кривицом снага безбедности СР Југославије и Србије  које сукобе нису изазвале, већ сепаратистички покрет Албанаца. Такви сукоби и према усвојеним резолуцијама Савета безбедности нису били претња миру у региону да би се формирале оружане снаге које би имале право да успоставе мир и безбедност, односно да предузму одговарајуће оружане акције против СР Југославије. У таквим сукобима који су се догађали и у насељеним местима у којима живе искључиво или претежно Албанци морало је доћи и до угрожености цивилних становника.У наведеној ситуацији уместо да се изврши притисак на албанско становништво да престане са терористичким и оружаним активностима организују се преговори у Рамбујеу и постављају одређени ултиматуми СР Југославији уз истовремено стварање кампање и пропаганде у свим средствима информисања на западу о угрожености албанског становништва, о кршењу људских права над Албанским становништвом те нужности и неопходности да се оно заштити из хуманитарних побуда“…

Пресуда К. БР.381/2000: „Милосрдни анђео нелегалнa оружанa агресијa с карактеристикама  безобзирног ратовања”

„Ваздушни напади на Југославију су имали све карактеристике безобзирног ратовања, ратовања које је усмерено на наношење противно обичајним и уговорним правилима међународног права, оружаног сукоба, што је могуће већих штета и разарања. Тај рат није био усмерен само на војничку победу, него на уништавање свих капацитета непријатеља. То је био концепт рата у коме нема циљева који се изузимају него се дејствује против сваког циља којим се погађа било који интерес противника. То је био рат који не води рачуна ни о каквим забрањеним дејствима, недопуштеним циљевима и другим ограничењима која су прописана међународним правом. Циљ таквог рата био је очигледно да се нашој земљи нанесу максималне штете у било којој сфери живота и рада, да се СРЈ по сваку цену примора на прихватање постављених услова а у овом случају за остварење тог циља нису бирана средства.

„Легална оружана хуманитарна интервенција“  или “ваздушни удари”, како су актери оружани напад на нашу земљу називали, не може се другачије квалификовати до недозвољеном, нелегалном, оружаном агресијом, на једну суверену и независну земљу, па због тога представља злочин против мира.

Повеља Уједињених нација као највиши правни акт уједињених народа у чл.2 ст.4 изричито прописује да ће се “сви чланови уздржавати у својим међународним односима од претње или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности било које државе или понашања несагласно циљевима Уједињених нација. Иста повеља у чл.53 утврђује да се ” никаква акција на основу регионалних аранжмана или од стране регионалних организација не може предузимати без дозволе Савета безбедности”.

Општепозната је ствар да дозволе или сагласности за примену силе према Југославији чланице Северноатлантског пакта не само да није било него она није ни тражена, што сведочи о намери да се илегална примена силе против једне суверене државе изврши заобилажењем једино надлежног органа Савета безбедности Уједињених нација. Због тога чланице Северноатлантског пакта уз предходно опсежне припреме и разноврсне притиске на нашу земљу постављањем неприхватљивих услова започињу без најаве и објављивања рата злочиначку агресију 24.03.1999.године која траје непрекидно до 10.06.1999.године“-пише  у документу

На главном претресу, како је наведено,  изведени су и прочитани бројни докази који сy изведени у истражним поступцима пред 29  окружних судова у Србији, репродукован је део видео и фото снимака сачињених у току и непосредно по извршеним оружаним нападима, извршен је увид у огроман писани доказни материјал који су у току и након оружаних напада на СРЈ прикупили истражне судије, органи унутрашњих послова и војни органи.

„Употребљавана недозвољена средства,  гађани и цивилни објекти“

„Није уништена војна моћ земље, већ привредни и економски потенцијал, са далекосежним и трагичним последицама на садашње и будуће генерације…

Вршени су напади на објекте заштићене међународним правом. Употребљавана су недозвољена средства борбе и вршени су напади на објекте због којих је дошло до угрожавања животне средине са далекосежним последицама

Имајући у виду да су напади вршени са најсавременијим борбеним средствима, да су циљеви и дејства били унапред планирани, а циљеви прецизно погађани, не може се прихватити оправдање и тврдња званичника НАТО изречена у многим приликама да цивилно становништво и цивилни објекти нису били циљеви дејстава и резултати дејстава већ да су у питању “колатерални губици”.

Напади на цивилно становништво и насеља забрањени су најстаријим и најзначајним изворима међународног хуманитарног права. ..Непоштовање тих правила имало је за последицу смрт и тешке телесне повреде цивила, уништавање у великим размерама имовине које није оправдано војним потребама, уништавање објеката заштићених међународним правом, уништавање објеката и постројења и најзад дуготрајно и великих размера оштећење природне околине која може да штети здрављу или опстанку становништва.

У нападима на те објекте или колоне цивила није могуће говорити о “колатералној штети”. Зграда РТС у Београду погођена је директно и врло прецизно и без икакве сумње намерно. Једини циљ је био да се погоди та зграда без обзира на могуће, нажалост,  и стварне жртве. Такав случај је и са зградом амбасаде НР Кине у Београду, са Хотелом “Југославија” у Новом Београду, објектима у селу Мурино,  Хотелом “Бачиште” на Копаонику,  мостом на реци Велика Морава, са путничким возом бр.393 на реци Јужна Морава, са стамбеном четврти у Алексинцу, пословном стамбеном зградом у Новом Пазару, колоном цивила у селима Меје и Маданај,  у селу Бистражин и насељу Маје код Пећи, колони цивила код села Доња Србица, стамбеној четврти у Призрену и колони цивила код села Кориша у Призрену, те стамбеној четврти у Приштини и путничком аутобусу у селу Лужане на релацији Ниш-Приштина код Прокупља и другим.

Доказима изведеним у тачки ИВ под в) редни број 1-141 образложења ове пресуде утврђено је да су у великим размерама уништени или знатно оштећени грађевински, привредни, комунални и други објекти огромне вредности и да је при томе већи број грађана усмрћен или задобио телесне повреде.

У изреци ове пресуде у тачки ИВ под в) од 1-141 набројани су ти објекти и наведена имена 34 усмрћена и 154 телесно повређена цивила.

Очигледно је да су напади на те објекте били срачунати на уништавање комплетне привреде и инфраструктуре СРЈ, а не на постизање конкретне војне предности…  Рушене су фабрике цивилног карактера и ако нису производиле средства борбе нити опрему за војску. Уништавани су објекти на крајњем северу земље, удаљени преко 500 км од Косова и Метохије, који објективно нису служили у војне сврхе. Уништавани су репетитори и друга средстава јавног информисања која у ратним условима никада не служе за преношење војних наређења, већ за информисање јавности.

Имајући у виду очигледну диспопроцију висине учињене штете и одсуство или безначајно постигнуте војне предности због причињене штете, очигледно да су напади на мостове, путеве, фабрике, електроенергетска постројења, репетиторе, пословне центре, срачунати на уништење комплетне привреде и инфраструктуре СРЈ, а не на постизање војне предности. О томе сведочи чињеница да је већина таквих објеката нападана и више пута, а циљ напада је оствариван да се објекат стави ван употребе једним нападом. Рушени су мостови на Дунаву у Новом Саду који нису служили као комуникационо средство за операције оружаних снага Војске Југославије, већ је циљ био наношење што веће штете.

На основу  броја уништених и оштећених објеката, њихове намене и броја усмрћених и телесно повређени* цивилних лица очигледно се ишло на систематско и противзаконито и самовољно уништавање у великим размерама Југославије које није било оправдано војним потребама…

Из изведених доказа, наведених у тачки ИВ г) од 1-19 образложења ове пресуде проистиче да је велики број напада био усмерен на објекте за снабдевање водом, као што су објекат водовода и црпне станице Бардовац у Приштини, центар за снабдевање водом “Јарош” у Сомбору, објекте за грејање становништва као што су топлана у Новом Београду, градска топлана у Крушевцу и топлана у Новом Саду, објекти преноса електричне енергије као што су трафостаница Београд 3 у Реснику, у Земун пољу, Термоелектрана “Никола Тесла” у Обреновцу, Термоелектрана “Колубара” у Великим Црљенима, далеководи електропривреде у Бољевцу, електропостројења предузећа “Електроисток” у Нишу и трафо станица код Новог Сада, као и разводна постројења Термоелектране “Костолац Б” и “Електроисток” и високонапонски преносници на релацији Обреновац-Нови Сад.

Посебно су нападнуте грађанске болнице као што су Клиничко болнички центар ” Драгиша Мишовић” у Београду, специјална болница за лечење болести плућа у Сурдулици, специјална болница за лечење прогресивно мишићних и неуромишићних болести у Новом Пазару. Ови објекти нису коришћени за војне потребе, па због тога нису могли бити предмет напада, већ су у њима били смештени болесни и немоћни а по природи намене тих болница лица која су у њима била смештена су хронични болесници чије лечење дуже траје.

ЦИТАТИ ИЗ ПРЕСУДЕ: ИЗВЕШТАЈ САВЕЗНОГ МИНИСТРАСТВА ЗА РАЗВОЈ  

„У доказном поступку прочитан је извештај Савезног министарства за развој, науку и животну средину, а изведени су и други докази наведени   у образложењу ове пресуде.

Садржина наведеног извештаја у највећем делу одговара извештају радне групе за Балкан која је формирана од стране организације Уједињених нација за животну средину (УНЕП).

Из садржине наведеног извештаја произлази да је:

У току напада на топлану “Нови Београд” дошло до оштећења и паљења резервоара за гориво (мазут, нафта и бензин).

У току напада на термоелектрану “Колубара” у Великим Црљенима, исцурело је трафо уље које је доспело у површинске воде делом се задржало на местима слабог протицаја (обале, усеци, меандри) у зони насеља Велики Црљени. Након обимних падавна и поплава које су уследиле дошло је до разливања контаминиране воде по пољопривредном земљишту на површини од 20 км2.

Бомбардовањем трафо станице “Бор 3” у кругу РТБ “Бор” принудно су заустављени сви металуршки капацитети у овом комбинату бакра. Поред наведених последица на животну средину (истицање 25 тона трансформаторског уља, 1152 литра РСВ уља, створен је опасан отпад) констатује се значајна еколошка последица за град и регион пошто је стављањем ван функције трафостанице онемогућен рад погона за производњу сумпорне киселине из сумпор диоксида као и рад филтера, па се ЦО 2 директно емитује у атмосферу.

Кумулативно дејство и загађења услед бомбардовања могло би да има утицаја на здравље људи, на директно и индиректно загађење земљишта, а самим тим и биљног света.

Појава РСВ-а у животним медијумима даје значајну димензију проблема. Представља резултујући опасан отпад , између осталог и због мешања осталих категорија отпада са изливеним РСВ, услед бомбардовања и при уклањању погођених уређаја.

Код радника који су радили на пословима санације дошло је до појаве промена на кожи и иритативних манифестација.   Последице по животну средину због овог бомбардовања фабрике аутомобила “Застава” Крагујевац су огромне. Због ослобађања велике количине пиралинских уља и стварања ПЦДЦ и ПЦДФ једињења контаминирана је вода коришћена за гашење пожара, кишница и значајне количине отпадног грађевинског материјала. Настали опасан отпад представља потенцијално жариште ширења загађења…

Имајући у виду својства ових материја да утичу на генетске трансформације као и појаву малигних обољења, може се проценити да ће продор наведених органохлорних једињења у животну средину утицати на повећање ризика по здравље људи…

У току бомбардовања складишта нафтних деривата Предузећа “Беопетрол” Богутовац дошло је до контаминације земљишта (око 1900 м2) због изливања веће количине дизел горива. Највероватније да је највећи део продро у подземне воде и у реку Ибар, због чега постоји потенцијална опасност угрожавања извора водоснабдевања Краљева који се налази низводно…

Као последица непотпуног сагоревања горива у складишту нафтних деривата у предузећу НИС “Југопетрол” у Прахову дошло је до ослобађања високотоксичних материја: полицикличних угљоводоника, диоксина и добензофурана…

Могуће су дугорочне последице у ширем региону као и у свим медијумима животне средине, због великих киша у периоду после бомбардовања које су “спрале” резултујуће загађујуће материје и чије се депоновање и утицај може очекивати у седиментима Дунава.

Због напада на електропостројења Предузећа “Електроисток” у Нишу остао је велики број заосталих (експлодираних и неексплодираних) касетних, графитних и других бомби.

Обим угрожавања животне средине се може проценити на основу података о количини отпада који је створен, или ће се створити, због масовне примене разних врста експлозивних и других средстава…

Бомбардовањем постројења Предузећа НИС “Рафинерија нафте Нови Сад” НИС “Нафтагас промет” и НИС ‘Тац Нови Сад” су имала за последицу дуготрајне пожаре у којима је изгорело преко 66.200 тона нафте и деривата и изливање око 7.300 тона.

Само у току напада 02.05.1999.године је уништено 38.645 тона нафте и деривата, а због пожара се формирао црни густи облак дима који је трајао неколико дана. У том периоду је због повећаног садржаја суспендованих честица, чађи и других продуката потпуног и непотпуног сагоревања течних деривата у ваздуху извршено делимично и привремено измештање становника насеља “Шангај”.

Према процени због изливања нафте и деривата, дошло је до контаминације око 43.000 квадратних метара земљишта и 15.000 м2 подлоге застрте чврстим материјалима. ..  Анализа повредивости је показала да су нафтом и њеним дериватима на посматраном простору посебно угрожени изворишта водоснабдевање водовода Новог Сада и пољопривредно земљиште на коме је дошло до депозиције таложних честица из облака који се формирао изнад резервоара у пламену. У рафинерији нафте Панчево , фабрици ХИП “Азотара” у Панчеву и фабрици предузећа “Петрохемија” у Панчеву, као последица НАТО бомбардовања дошло је до ослобађања велике количине штетних и опасних материја и контаминације свих супстрата животне средине (ваздуха, земљишта, подземне и површинске воде).

Након бомбардовања “Петрохемије” 18.04.1999.године Панчево је привремено напустило 40.000 становника. Око 10.000 се вратило кућама истог дана, а остали су изван града остали недељу и више дана. ..

Највећи ризик по животну средину и здравље људи у дужем временском периоду представљају хемијске материје са другим полуживотом (материје које се споро разграђују и оне које се кумулирају у биолошком материјалу).

На посматраном подручју су се са аспекта могућих последица најзначајнији тешки метали (жива, олово) и органохлорна једињења Контаминирано земљиште подземне и површинске воде представљају извор из кога се врши трансмисија полутаната на том простору посебно до изворишта водоснабдевања и пољопривредног земљишта где постоји велика опасност од укључивања опасних материја (мутагених, ембриотоксичних, тератогених и канцерогених) у ланац исхране.

У току сагоревања бензина изазвног пожаром , из тетраетиолова  је настао олово-оксид   као тежа фаза таложи се врло брзо на локално земљиште загађујући подземне воде.

Поред комплекса “Петрохемије” и канала индустријских отпадних вода, од еколошког значаја у дужем временском периоду ће бити и простор “Рафинерије нафте” с обзиром на количину нафте и деривата нафте која је отекла у земљиште. Величина проблема се може сагледати на основу података да је на комплексу контаминирано око 100 ха земљишта до минималне дубине од 50 цм.

Посебан аспект угрожавања животне средине, као последица НАТО бомбардовања представља уништавање објеката система заштите животне средине – конкретно фабрике за прераду отпадне воде која покрива комплекс “Петрохемија” и “Рафинерије нафте”. Престанак рада ове фабрике довешће до велике и дуготрајне контаминације воде канала, а тиме и Дунава, посебно у фази обнављања и реконструкције уништених и оштећених производних и складишних простора.

На основу наведених доказа утврђено је да је услед бомбардовања наведених објеката усмрћено 4,  а повређено 21 лице, да је дошло до ослобађања великих количина токсичних материја, јер се ради о постројењима хемијске индустрије, што је изазвало велику еколошку штету широких размера… Описани напади забрањени су међународним конвенцијама. Одредбом чл.55 допунског Протокола 1 из 1997.године прописано је да се “у ратовању мора обратити пажња да се природна околина заштити од обимног, дуготрајног и озбиљног оштећења”

МУНИЦИЈА КОЈА ЈЕ КОРИШЋЕНА ЗА БОМБРАДОВАЊЕ  

ЦИТАТИ ИЗ ПРЕСУДЕ

а) муниција са језгром од уранијума 238  

„Према извештају Савезног министарства за развој науку и животну средину СРЈ од фебруара 2000 године о последицама бомбардовања на животну средину у СР Југославији, ваздухопловне снаге НАТО су приликом агресије на СР Југославију користиле муницију са осиромашеним уранијумом 238 из авионских топова 33 мм авиона А 10. Ови авиони су ушли у формације које су бомбардовале објекте на територији СР Југославије 30. марта 1999. године бомбардовањем ширег реона Призрена, а касније су више пута били у формацијама које су бомбардовале објекте у зони испод 44 паралеле.

На основу извештаја и анализа које је извршило Савезно министарство за народну одбрану у сарадњи са научно истраживачким институцијамам,   у току агресије муниције са осиромашеним ураном пронађени су први пут 18. априла , а затим 30 маја 1999.године. Након завршетка агресије на 8 локација пронађени су докази о примени муниције са осиромашеним ураном 238 на простору СР Југославије  На територију Републике Србије пронађени су докази на потезу званом “Пљачковица” северно од Врања, затим “боровац” јужно од Бујановца две локације, потом “Череновац” југозападно од Бујановца, две локације, затим “Братоселце” североисточно од Прешева и “Рељан” источно од Прешева, а у Републици црној Гори реон тврђаве “Арза” на полуострву Луштица.

Након мерења степена контаминације узетих узорака који су анализирани у Институту за нуклеарне науке Винча и заводу за здравствену заштиту у Нишу издваја се рејони радиоактивне контаминације чија је санација ургентна и неопходна. То су рејони “Боровац”, “Братоселце”, “Рељан”, “Пљачковица” и “Тврђава Арза”, у којем се извештају описује површина присуства радиоактивне контаминације.

Према истом извештају детаљно радиолошко извиђање простора Косова и Метохије није било могуће,  али према подацима Генералштаба Војске Југославије НАТО је употребио муницију са осиромашеним ураном најмање на 77 локација на Косову и Метохији.

На основу испитивања нађених остатака пројектила и обављених гамаспектрометријских мерења и идентификације присутних радионуклида поуздано се може тврдити да су снаге НАТО из авиона А 10 дејствовале муницијом АПИ ПГУ – 14/Б која се испаљује из седмоцевног авионског топа 30 мм ГАУ 8/А типа ГЕТЛИНГ. Авиони А 10 су из састава ратног ваздухопловства САД.

Целокупан материјал је поред извршених мерења на лицу места анализиран и у Институту за нуклеарне науке Винча, Заводу за здравствену заштиту радника у Нишу и на Војномедицинској академији…

Имајући у виду брзину којом се испаљује муниција односно процењене количине при дејствима, високу вероватноћу самозапаљења као измерене активности које су неколико стотина пута веће него код природног садржаја урана у земљишту, може се закључити да примена наведене муниције доводи до контаминације животне средине са дугорочним последицама по животну средину и локално становништво ( извештај Института за нуклеарне науке Винча).

Уранијум је материјал изузетно велике густине. Сагоревањем настају продукти који су радиоактивни и токстични. При удару у чврсту препреку ствара се висока температура и најмање 10% од укупне масе осиромашеног урана сагори и пређе у аеросоле уранијум оксида а до 70% пенетратора од осиромашеног урана пређе у аеросоле (честице које су погодне за таложење у плућима). Ове честице се могу унети у организам удисањем (депонују се годинама у плућима, бубрезима, костима и мозгу), контаминирају околну средину, а зависно од метеоролошких услова могу се разносити (контаминирати) на различите удаљености (од 40 км). Уран 238 је слабо растворљив у води и телесним течностима док су оксиди урана боље растворљиви, тако да временом могу контаминирати подземне воде и преко биљака у виду сточне хране контаминирати стоку и људе. Ефекти и дејства ове врсте муниције на живу силу и становништво су фатални јер долази до контаминације. Услед контаминације настају токсични и радијациони ефекти који доводе до појаве канцера. Радиоактивност и токстичног уранијума и његових продукта изазивају разна обољења као што су дерматитис, бубрежна оштећења, акутне нехротичне артеријске лезије па и смрт. Инхалација ситних честица у плућа може да доведе до појаве канцерозних обољења унутрашњих органа.

Осиромашени уран је нуспродукт у припреми горива за нуклеарне реакторе и нуклеарно оружје и представља врло опасан радиоактивни отпад и његово чување представља велики проблем за сваку земљу са развијеном нуклеарном технологијом.

Вештак Павловић Радојко електро-инжењер запослен у Институту за нуклеарне науке Винча који је био део експертског тима који је сачинио извештај Савезног министарства за развој, науку и животну средину од фебруара 2000 године, наводи да је основ за писање тог извештаја било истраживање на терену по којима је НАТО деловао  муницијом од осиромашеног урана из седмоцевних топова Ф-8.

У току рата су вршена извиђања по теренима где се дејствовало муницијом од осиромашеног урана и пронађена су зрна од осиромашеног урана као и промене у окружењу односно трагови радиоактивности на терену по којима се деловало са муницијом од осиромашеног урана.

Осиромашени уран је радиоактивни материјал, те муниција од осиромашеног урана спада у категорију радиолошког оружја. Осиромашени уран је нуспродукт дакле остатак који се не може користити за неке друге сврхе из ланца нуклеарног-технолошког ланца да би се од њега добила енергија.

Тај нуспродукт нуклеарне технологије се по свим међународним стандардима и по америчким стандардима и војним стандардима третира као радиоактивни отпадни материјал…Уколико се наведени материјал нађе у животној средини он ће штетно деловати на целокупну животну средину, на све елементе животне средине, па и на људе односно људе који се налазе у тој средини… Муниција од тог материјала се прави јер је уранијум метал веома тврд која се пореди са тврдоћом најтврђих челика и тврдоћом волфрама и још неких врло тврдих материјала…  Међутим, волфрам је врло скуп материјал, а осиромашеног урана има у изобиљу и мора се утрошити много средства да би се он на одређени начин стокирао… Ми смо извиђањем терена што је наведено у наведеном извештају Савезног министарства,  пронашли 7-8 локација ван територије Косова где  су такође коришћени  меци са осиромашеним ураном од чега 7 локација на територији Србије близу границе са Албанијом и Македонијом и једна на територији Црне Горе на полуостру Луштица.

Наведену муницију НАТО авијација је бацала из авиона А-10. То су оклопни авиони наоружани  седмоцевним топовима 30 мм који користе ту муницију.

Осиромашени уран се користи као противоклопно оружје и са разлога што је врло лако запаљив. Један метак од осиромашеног урана садржи 300 грама , те ако погоди тврду мету сагори и проласком кроз ту мету у проценту између 10 и 70 што значи негде 30 до 200 грама тог урана сагори. Он се у поступку сагоревања претвори у врло фине честице аеросоле који врло лако се распростиру кроз атмосферу и према неким војним формацијама из америчке војске честице тако осиромашеног урана на пробним локацијама у америчким базама су налажене чак и 40 км далеко од места поготка тим пројектилом на чврсту мету. Дакле тај материјал у виду врло финих честица чије су димензије реда величине микрометра и мање иду кроз атмосферу, па војска, становништво, који су у непосредној околини удишу тај материјал који улази у плућа и у плућима се депонује те емитује своје штетно зрачење у наредних више година док се на неки начин спонтано не избаци из плућа, а последице које то зрачење може оставити су пре свега карцином плућа, карциноми неких других органа, а последице штетног дејства јонизујућег зрачења па и зрачења које емитује осиромашени уран могу се осетити и на поколењима људи који су изложени тој радијацији. Дакле следеће генерације могу такође трпети последице од дејства осиромашеног урана. На теренима ван територије Косова са војском су пронађена и тачно лоцирана места где су деловали авиони А-10 са том муницијом. Та места су обележена, а војска је другим институцијама и Савезној влади о томе доставила извештај и предложила мере санација тих терена….Санација таквих терена је врло скупа..

б) Употреба касетних бомби

Изведеним доказима читањем налаза и мишљења вештака Душана Тошића и Драгана Радмилца, дипломираних инжињера машинства,  утврђено је да су НАТО снаге приликом оружаног напада на СР Југославију употребљавали касетне бомбе на местима ближе описаним у доказима побројаним у наведеној тачки образложења ове пресуде, што је имало за последицу до повређивања и усмрћења више грађана

Наведене доказе овај суд је прихватио као веродостојне засновани на материјалним траговима на лицу места констатованих од органа који су вршили увиђаје поткрепљени су обдукционим налазима и фотодокументацијом, а поменути вештаци су детаљно описали карактеристике и својства тог оружја.

Према налазу и мишљењу вештака Драгана Радмилца основ за давање налаза и мишљења су материјални трагови фиксирани фотодокументацијом и видео записима при увиђају на лицу места. Била им је доступна комплетна документација са територија где су касетне бомбе падале са остацима фрагмената словних ознака на њима те су могли исте идентификовати са ознакама произвођача и техничко-тактичким карактеристикама.Касетне бомбе су специјални контејнери у које су смештени неколико десетина до неколико стотина малих бомби или како се често називају бомбице или у литератури субмуниција. Поред ових бомбица могу бити смештене и противтенковске и противпешадијске мине,  а такође и бомбице које у себи садрже шпулне са електропроводним влакнима за онеспособљавање електроенергетских система. Касетне бомбе служе пре свега за уништаваље живе силе, за уништавање оклопних средстава, за уништавање авионских писта, а служе и за онеспособљавање одређених пролаза за стварање минских поља.  Могу служити и за онеспособљавање електроенергетских система када долази до распада читавог електроенергетског система у једној земљи. Уз додатак експлозиву којима су напуњене ове бомбице и додатак белог фосфора или цирконијума ове бомбе имају запаљиво дејство тако да врло често долази и до пожара после бомбардовања овим средствима. Бомбице односно мине којима се пуне касетне бомбе могу имати класичне упаљаче који могу бити тренутног дејства или са успореним дејством које може бити и до неколико часова па и неколико дана а могу имати специјалне упаљаче које у себи садрже сензоре као што су ИЦ сензор, акустични сензор, технички сензор, тако да се активирају на топлоту, на звук, на шум, на покретање итд што их чини врло нехуманим и тешким за откривање и уништавање.

Код свих касетних бомби и скоро код свих произвођача после бомбардовања, велики број ових бомбица остаје неактивирани и падају на земљу или остају окачени на дрвећу…Око 10% ових бомбица остаје неактивирано да би касније страдали недужни људи, жене и деца, па чак и људи који уништавају односно који врше претраживање и чишћење терена. Такав је случај био на Бачишту када је погинуо човек који је вршио њихово уништавање а најсвежији пример је експлозија такве бомбе у околини Бачишта где је страдао један бик на испаши. Посебан је проблем што се оне не могу визуелно открити, а не могу се користити никаква средства као што су детектори експлозива и метала јер се могу активирати на извор зрачења односно извор струје.

Приликом оружаног напада на СР Југославију највише су употребљене америчке бомбе типа ЦДУ 87. То су бомбе које се састоје од контејнера у коме се налазе 202 бомбице, препознатљиве по карактеристичном падобранчићу беле боје и по телу бомбе које је наранџасте боје. Обе бомбице носе ознаку БЛУ 97 а/б, а тешке су око 1,5 кг а у себи садрже 280 грама експлозива од којих 70% високо бризгантног   и 30% цирконијума који служи за давање запаљивог дејства овим бомбама.

Активирање ових бомби се врши тако што се контејнер у који су оне смештене одвоји од авиона и после се на одређеној висини која је унапред задата отвара контејнер и из њега испадају касетне бомбе које се распростиру на ширем подручју и стављају се у борбени положај, а то значи извлачи се падобранчић и лагано падају на објекте и живу силу која се налази на земљи.

Бомбе имају различита дејства а углавном парчадно.   После експлозије долази до распарчавања дела бомбе на више комада тежине 30 грама који могу да онеспособе или убију живу силу на даљани од 150 метара. Имају и кумулативно дејство јер је њихово пуњење тако направљено у облику кумулативног пуњења пошто имају на врху једну калоту тако да то кумулативно дејство може да пробије челични оклоп дебљине до 125 мм. А код мекших челика и до 180 мм, а могу да оштете авиона на раздаљини од 75 метара.

Кумулативно дејство може се чак и на људима активирати тако што ако бомба падне човеку на главу као што је био случај у селу Парловац Општина Врање, тада је једном човеку потпуно уништила главу као што је то приказано на фотографији која је прилог налазу вештака.

Нехумане су јер у једној касетној бомби постоји више различитих бомбица које су визуелно све исте, а   садрже различите упаљаче тако да   људи који их уништавају врло често страдају пошто их не могу идентификовати. Ове бомбе се избацују из авиона у наоружању НАТО пакта а то су авиони Ф4, Ф15, Ф 16, А 7, Б 52 и др.

Употребљаване су и нехумане касетне бомбе  АДЈЕН 154,  пуњене у један контејнер  у облику летелице. Летелица после одбацивања из авиона може да долети без сопственог погона  до 70 км. Нехумане су јер  ако се испале у  место где се налази становништво ,   нечујно дођу до места отварања и експлозије, а  долази до уништавања људи и средстава.  Такав случај је био када је такав контејнер избачен у Београду, а отворио се негде изнад Шапца. Од овакве врсте ових бомби људи буквално не могу да се бране ако су на отвореном простору. Ове бомбе имају врло савремен навигациони систем тако да могу да их доведу на тачно одређено место и да их активирају у жељеном моменту.  У овом контејнеру се налази око 145 ових бомбица. Поред тога ове бомбе могу бити пуњене и са 4 противтенковске мине које имају на себи сензоре и микропроцесор те врше осматрање околине и када примете оклопно возило онда се активирају и уништавају га.

Код нас су употребљене и касетне бомбе британске производње типа БЛ 755. То је исто контејнер који у себи садржи 147 бомбица типа МК 1 и други МК 4. Оне су комбинованог дејства парчадног , кумулативног и запаљивог као и претходне. Овде је тело бомбе направљено од жице квадратног пречника тако да после експлозије тело бомбе пуца на 2000 парчића, тако да парчадно дејство уништава живу силу, а може да онеспособи и оклопна возила. Кумулативно дејств може да пробије оклоп дебљине 180 мм. И код ових бомби се овара падобранчић тако да бомбица пада нечујно на земљу. За активирање се користи електрични упаљач са пизогенератором и он је изузетно осетљив на електричну енергију и статички електрицитет који има  сваки човек те се не сме ни случајно додиривати нити прилазити њима. Покривају простор у зависности висине отварања.

Употребљиване су и ткз. графитне бомбе  америчке производње ЦДУ 102, које спадају у врсту тзв. меких бомби,   које не уништавају објекте већ само онеспособљавају електроенергетске системе. Имају  контејнер који  садржи у 202 бомбице и у свакој  147 шпулни на које је намотано високо електропроводно влакно дужине 150 метара тако да када би смо ово помножили,  значи у једној касетној бомби има око 4.500 км влакна. Она се приликом отварања одмотавају, стварају мрежу и тако падају на разводна постројења електропроводника,  праве кратке спојеве услед топљења алуминијума којим су пресвучена ова стаклена влакна, те долази до јонизовања ваздуха који је велики проводник електричне струје, те тако долази до  колапса на електроенергетским системимам уз појаву краткотрајног бљеска до испадања система. Тако цео електроенергетски систем земље може после бомбардовања да испадне, што се код нас дешавало у одређеним подручјима.

Значи, према налазу и мишљењу вештака ово оружје дејствује тако пгто се контејнери отварају у ваздуху и нечујно падају, а бомбице са отвореним падобранима из тих контејнера падају на људе који се налазе на земљи и који их не чују и не виде уколико у моменту њиховог падања не гледају  увис, те њиховим експлодирањем страдају недужне особе, деца, људи на пољима. У Нишу је страдала трудница у осмом месецу трудноће и са њом још нерођено дете. Ово средство је нехумано и због одређеног броја неексплодираних бомбица које су неактивиране тако да после дужег времена од бомбардовања страдају опет недужни људи, јер по начину активирања са различитим упаљачима и немогућности идентификације да ли поседују сензор и како се он активира да ли на електрицитет, шум, потрес и сл долази до повређивања не само цивила, него и лица која покушавају да их униште.

Између нагазних мина и касетних бомби има сличности што касетне бомбе падају на терене који имају траву и ниско растиње као што је код нас конфигурација терена те су невидљиве. Ту остају и стичу својство нагазних мина…

Из наведених доказа утврђено је да су ове бомбе коришћене и да је услед њиховог активирања дошло до усмрћења 34, а повређивања 115 цивила , што значи да су деловале и против заштићених лица и објеката. До тога је дошло због њиховог расипања по терену на површини чије димензије су одређене и на стотине метара. То упућује на закључак да њихово дејство није могуће усмерити само на војне циљеве. Приликом употребе тог борбеног средства погађа се и шире подручје а тиме и цивили и цивилни објекти. Несумљиво је да је због тога то средство борбе које делује без разликовања циља. Поред тога имајућу у виду околност да један део расутих мина остаје неексплодиран те како су малих димензија то су тешко уочљиве и представљају сталну опасност за цивилно становништво јер могу изазвати повређивање и смрт и више година после избацивања.

Средства борбе које имају такве карактеристике забрањене су обичајима рата и међународним уговорима. Петроградска декларација из 1969 године којом је дефинисан једини легитимни циљ рата може се применити и у случају употребе касетних бомби. Неселективног дејства тог борбеног средства, чини да оно непотребно повећава патње људи, па се његовом употребом премашује тај циљ. Услед свог одложеног дејства та врста оружја непотребно повећава не само патњу људи, тиме што погађа и цивилно становништво, већ и тиме што доводи до непотребних накнадних погибија војника после престанка непријатељстава“, пише, такође, у пресуди.

Пре неколико година приштински медији  јавили су да  је у извештају шефа мисије за просторни програм УН Бакари Канте, који није никада јавно објављен, наводно изнето  да је НАТО 1999. године, током бомбардовања, „бацио на Косово пројектиле са близу десет тона осиромашеног уранијума“.

Од жалби  до укидања Војног суда

У току бомбардовања српски правосудни органи поднели су кривичну пријаву, а потом је  Окружно тужилаштво у Београду   подигло оптужницу против четрнаесторо тадашњих највиших државних функицонере водећих земаља НАТО-а , Сједињених Америких Држава, Велике Британије, Француске и Немачке, генералног секретара Северноатлантског паката ,  те тадашњег  команданта НАТО-а   за Европу Вилијема Клинотона , Мадлен Олбрајт , Вилијема Коена, Ентони Блера, Робина Кука , Жака Ширака, Ибера Ведрина, Герхарда Шредера, Јозефа Фишера,  као и  Хавијера Солане као генералног секретара Северноатлантског пакта и Весли Кларка тадашњег команданта те војне алијансе  за Европу, а суђено и пресуђени им у одсуству, свима казне по 20 година затвора.

Адвокат Момчило Булатовић каже да је после провостепене пресуде , тај предмет  по жалбама  отишао Врховном суду Србије  који је утврдио  да Окружни суд  није надлежан, већ да треба да суди Војни суд, па је пресуда укинута, и спис је враћен  Окружном суду у Београду који се огласио ненадлежним и предмет је послат Војном суду.

-У међувремену је Војни суд укинут и по налогу тадашње власти, тај поступак је обустављен-изјавио је недавно  Момчило Булатовић

Пријатељи сајта