Милошевић у “београдском процесу”: „Монтирали су поступак да ме блате“

IMG_0461

Фото: приватни албум Драгутина Миловановића

АДВОКАТ ПРЕДРАГ  МИЛОВАНЧЕВИЋ

Slika05381

Фото: Порота-реч грађана

ЛИЧНИ СТАВ

О том случају “буџетска средства”, у којем сам бранио Михаља Кертеса, бившег директора СУЦ-а, мислим да је реч о незабележеном преседану у цивилизованом свету, то је моје правно виђење. Наиме, те 2001. године отпочета је истрага против, фактички, комплетног бившег државног врха, председника савезне државе, два потпредседника Савезне владе и Михаља Кертеса, у својству директора једне савезне управе која је била, једно време у саставу,а једно време ван састава Министарства финансија. У сваком случају, та управа је била орган савезне државе и Савезне владе. Зашто кажем да је реч о незабележеном преседану? Уставна и законска овлашћења председника Републике, председника Савезне владе, потпредседника Савезне владе и ресорних министара, као и из тога проистеклих овлашћења директора савезних управа, у тој мери су прецизно регулисани Уставом и законом, да је било апсолутно немогуће и незамисливо оптужити такве људе да су у периоду шест и по година представљали организовану криминалну групу, а што је суштина оптужнице која је подугнута у том случају.

Дакле, у условима када функционише савезна држава, када важи савезни Устав, када постоје два републичка устава који морају бити у сагласности са савезним Уставом, као што и сви републички закони морају бити у сагласности са савезним законима и савезним Уставом, дакле у таквим околностима, када постоји вишепартијски систем, када се одржавају вишестраначки избори у више наврата и када сви савезни и републички органи делују у свом пуном уставном и законском капацитету, апсолутно је правно незамисливо и недозвољено и због тога неуставно и незаконито да државни врх земље буде оптужен кривично у било ком смислу, а поготово да се терети да је деловао наводно као организована криминална група.

Говорим принципијелно, дакле, без обзира на то која је владајућа политичка опција и ко персонално обавља државне функције.

Да би се правно разумело зашто ово кажем, желим да укажем само на то шта су уставна овлашћења председника Републике и Савезне владе. Дакле,то су овлашћења Уставом предвиђених државних органа у једној федералној држави, у савезној држави, Савезној Републици Југославији. Дакле, по Уставу, председник Републике је изабрани орган који представља државу СРЈ у земљи и иностранству, који предлаже Савезној скупштини кандидата за председника владе, предлаже Савезној скупштини кандидате за судије Савезног уставног суда, па судије Савезног суда, савезног државног тужиоца, предлаже гувернера, при чему, председник Републике као Уставом изабрани представник савезне државе, ужива имунитет, и о његовом имунитету при томе по Уставу одлучује Савезна скупштина и може бити разрешен само када Савезна скупштина утврди да је повредио Устав. Дакле, у таквим околностима очигледно је да против Слободана Милошевића као дотадашњег шефа државе никад није покренут нити вођен поступак због кршења Устава и закона, нити је таква процедура икад иницирана пред Савезном скупштином или од било које друге републичке скупштине, или од било које друге странке из опозиције. А када се притом имају у виду овлашћења Савезне владе, која је, иначе, овлашћена да утврђује и води унутрашњу и спољну политику, да доноси законе, да доноси уредбе, одлуке и друге акте, да образује и укида савезна министарства, да усмерава и усклађује рад савезних министара, и кад се притом има у виду по Уставу предвиђено овлашћење, да Савезну владу сачињавају председник, потпредседници и савезни министри, да се образује на пример на четири године и да Устав изричито предвиђа да за свој рад Савезна влада и председник владе одговарају Савезној скупштини, а да је савезни министар, на пример, одговоран за рад управа, у овом случају директора Савезне управе царина, онда је очигледно да код оваквих уставних и законских овлашћења по којима Савезна скупштина јесте тај државни орган који контролише уставност и законитост рада и председника Републике и Савезне владе и свих других државних органа, а свега тога није било за време актуелног мандата и председника републике и свих министара који су овде оптужени, у својству потпредседника владе, дакле, очигледно је да су тадашњи судови и тужилаштва на себе преузели уставну и законску улогу Савезне скупштине што је незамисливо и немогуће. И притом, кривичном прогону окривљеног председника републике и сва друга окривљена лица заједно с њим, у ситуацији када је постојала комплетна писана документација. Дакле, у ситуацији прво кад то није било по Уставу и закону дозвољено и могуће, а друго када је постојала комплетна писана документација која је у свему потврдила наводе одбране окривљеног Милошевића које је изнео први пут пред истражним судијом Гораном Чавлином и које је поновио у својој жалби изјављеној на решење о притвору у којој каже да је Савезна влада са руководствима република имала стотину састанака да је ту конципирана државна политика у условима санкција и да је посао царине био да обезбеди средства за финансирање банака које су онда кредитима финансирале привреду.

Тужилаштво у својој оптужници наводи 1.182 предузећа у које спадају и разне друге државне институције које су вишком средстава СУЦ-а, мимо законски предвиђених буџетских пројекција, вишком средстава са Царине финансирана у периоду од шест и по година. Дакле, 1182 правна лица су од Царине, по налогу владе, по политици владе, по одлуци владе, у самом тексту оптужнице то пише, примила новац.Све то није довољно ни Тужилаштву ни суду, него после првог поступка, осуђују на осам година затвора Кертеса , првом првостепеном пресудом да би на крају, после свих жалби и свих мука, поступак био окончан тако што је наступила застарелост кривичног гоњења.

Суд је као доказ, између осталог, извео увид у 20 регистратора пуних материјала који се односе на податке из Народне банке Југославије о парама које су из Југославије изношене у банке на Кипру да би се, с обзиром на економске санкције, на сакривени начин вршило плаћање за набавке онога што је било неопходно држави. Изведеним доказима је утврђено да је купована војна, полицијска, санитетска и свака друга опрема и нафта и све оно друго што се у нормалним условима, иначе, а поготово у условима санкција и ратног окружења набавља у иностранству. Дакле, то је несумњиво утврђено.

У суштини, суд је извео писане доказе, дакле, прво: све паре које су у сврху тих набавки ишле из Југославије, ишле су преко трезора југословенских банака, које су за то имале овлашћење Народне банке Југославије. Сваки излазак новца је забележен од стране кипарске полиције, кипарске царине и кипарских банака. Све што је купљено је документовано и повратном информацијом оправдано овде у Југославији, па између осталог у оквиру, четири купљена хеликоптера 1997. године купљен је и овај хеликоптер који је после 20 година пао сад, у несрећи код Сурчина, куповани су резервни делови за „фалкон“, за све, и о свему постоје рачуни. Управо је Милошевић у својој жалби, као и у својој одбрани рекао да је то био апсолутно напор државе да у условима санкција преживи, али он је навео још један детаљ, који је страшан, који је поражавајућ, наиме, поменуо је да је 31. марта био рок да он буде ухапшен. Дакле, када погледате и сведете овај кривични поступак у предмету на суштину, он се појављује као модус операнди, неуставан, незаконит и насилан , којим је изведено лишавање слободе шефа државе, а два и по месеца касније је из притвора изручен Трибуналу у Хагу, то јест, он је практично киднапован и изручен, будући да није постојала уставна могућност за изручење, ни законске претпоставке. Изручењем Милошевића Хагу, на овакав начин, држава се одрекла свог достојанства.

ЕКСКЛУЗИВНО: ИСКАЗ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА ПРЕД ИСТРАЖНИМ СУДИЈОМ ОКРУЖНОГ СУДА У БЕОГРАДУ И МИЛОШЕВИЋЕВА ЖАЛБА НА ПРИТВОР, АПРИЛА 2001.

„Сматрам да је судски поступак против мене политички монтиран по налогу нове власти да би се укаљао и омаловажио мој дугогодишњи рад и посебно што сам се у интересу државе и народа супротстављао светским моћницима. Жалбу подносим искључиво у интересу истине. Не смета ми никаква истрага о било чему што сам у животу радио, али ми смета да будем третиран као криминалац за оно што сам за своју државу урадио најбоље што сам могао.“- написао је 2. априла 2001. године бивши председник државе Слободан Милошевић, у жалби на решење о притвору, одређеном на предлог тадашњег окружног тужиоца, пошто је претходног дана ухапшен под сумњом да су од 1994. до 5. октобра 2000. године, давањем финансијске помоћи за око 1 200 предузећа, институцијама, установама и на друге начине „ненаменски трошена средстава Савезне управе царине и прибављена корист другом“. Захтевом за истрагу били су обухваћени тадашњи потпредседници Савезне владе Јован Зебић и Никола Шаиновић, као и директор СУЦ-а Михаљ Кертес.

Делови факсимила жалбе

Делови факсимила жалбе (Кликни за увећање)

После шест година истраге, оптужница  је подигнута у марту 2007. против Михаља Кертеса и Јована Зебића, док је поступак против Николе Шаиновића привремено прекинут због процеса у Хашком трибуналу, а у прекиду је био и  против Слободана Милошевића од његовог изручења Хагу  28. јуна  2001.године  до 11. марта 2006, када је  преминуо у притворској јединици у Шевенингену, након чега је поступак против њега обустављен.

Месец дана по подизању оптужнице преминуо је Јован Зебић, па је до опуженичке клупе стигао  само Михаљ Кертес, који је такође негирао све оптужбе, тврдећи да су због међународних санкција били ненормални услови, али да се радило по закону.

– Ово је политички монтирана оптужница. Преко менe судe мртвом Милошевићу, јер сам последњи представник тог режима, који је народ легално изабрао. Поносан сам на све што сам радио. Доказаћу своју невиност и да су невини и остали оптужени. Извршавајући одлуке државе  СУЦ је помагала привреду,све друштвене сегменте, јер смо због тоталних међународних санкција, као држава и народ били на ивици да нас нема, пред биолошким нестанком. СУЦ је давао новац за пензије, за плате, ма за све потребе. Није тачан, није истинит навод оптужбе да је новцем СУЦ-а финансирана изборна кампања СПС-а, већ је новац дат за куповину опреме за изборна места, која је омогућила да се за само два сата после избора сазна да је опозиција узела 40 градова. Ја сам овде колатерална штета. Ја се не браним од оптужнице, браним истину – истицао је Кертес у одбрани.

У августу 2014, Апелациони  суд у Београду правоснажно је, због наступања застарелости, одбио оптужбе против Кертса, одлуком којом је потврдио пресуду Специјалног суда и одбио жалбу Тужилаштва. Ово је је један од случајева који је стално био под лупом јавности, изазивао бројне контроверзе, опширно се дебатовало, коменатарисало и извештавало, али је стицајем околности, сама одбрана Слободана Милошевића, осим детаља да је све негирао, остала непозната јавности.

Милошевић је у жалби на решење о одређивању притвора тврдио као и у одбрани, изнетој дан раније, да „није било ненаменског трошења буџетских средства“. Навео је да је у целом периоду док је обављао функцију председника прво Србије, а потом Југославије, држава била под тоталним међународним ембаргом, да је пројекција Савезног буџета у целости оствaривана, а да је средствима преко буџетске пројекције, „помагано угроженом народу, привреди, институцијама, купована у иностранству неопходна средства, као и опрема за јачање одбрамбеног система која је била на строгом режиму забране испоруке Југославији и што по природи државне тајне није могло да буде приказано у Закону о буџету, који је јавни документ, као и да није истина да је другом прибављана корист, што се наводи у захтеву за истрагу“.
Милошевић је лично написао жалбу на решење о притвору.

ЖАЛБА СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА НА ПРИТВОР

Решењем истражног судије Окружног суда у Београду од 1. 4 2001. године одређен је притвор против мене на тридесет дана, из разлога из члана 191 став 2 тачка 1 и 2 ЗКП.
У решењу о спровођењу истраге пише да сам највише функционере Савезне владе за привреду, потпредседнике Николу Шаиновића, као и финансије, Јована Зебића и директора СУЦ-а подстрекавао да раде незаконто и „прибаве другима корист и то од 1994. године па до 5. 8. 2000. године.
Ти „други“ у чију се корист радило све ово време су искључиво наша држава и народ , одбрана и безбедност наше земље и наша привреда.
На саслушању код истражног судије у присуству јавног тужиоца и свог браниоца, верујем да сам објаснио (без обзира колико је то довољно изражено у записнику на који нисам имао примедбе) да су се разговори код мене у својству председника Србије са државним функционерима који покривају економски сектор Савезне владе односили на потребу подршке економским задацима Србије, у време почетка спровођења антиинфлаторног програма 1994. године, а не на било каква „наговарања“ на „злоупотребу службеног положаја“. Званични разговори код мене, у својству председника Републике Србије са потредседницима Савезне владе и другим високим државним функционерима нису никакво наговарање, већ озбиљно и одговорно разматрање најважнијих питања за опстанак земље.

Верујем да смо све то време и ја и моји сарадници који се помињу, као и други који се не помињу, чинили све да што боље обавимо своју дужност. Ту се никада није радило нити разговарало о давању новца и средстава никаквим појединцима или групама већ искључиво државним пословима. Новац који је преко Београдске банке пласиран у привреду, у најугроженија социјално-економска жаришта, у условима кризе, нико није ни украо ни отуђио, нити је то била тајна за било кога. Помагало се коме је најтеже и то је била моја чврста оријентација и директива. Увек сам се залагао да нико не буде привилегован.
Што сте тиче издатака за опремање снага безбедности и посебно специјалних антитерористичких снага од „игле до локомитиве“, од лаког наоружања до хеликоптера и осталих средстава која и данас стоје ту где су, из разлога државне тајне то се није објављивало у јавности, односно у Закону о буџету који је јавни документ.
Уместо, дакле, горе наведеног, решење о покретању истраге одаје утисак да се неко, и то у овом случају шеф државе, бавио наговарањем највиших функционера да нешто украду, проневере, утаје или потроше за личне ствари. Чак стоји и формулација да је директор Царине предавао по налозима Слободана Милошевића новац другим лицима. И да је чак одузету робу по налогу Слободана Милошевића делио наоколо.
Што се тиче новца за СПС, желим да скренем пажњу на ноторну чињеницу да су Никола Шаиновић и Душан Матковић и Михаљ Керетес и други високи функционери партије прикупљали новац за партију и да ми није познато да су ти људи било шта украли или проневерили.
Напортив, верујем да нису. А прикупљање средстава за партију спадало је у њихове редовне дужности.
Нагласио сам на саслушању код истражног судије да се ја лично нисам бавио питањима партијских финансија за свих десет година за нама. Не би било ни логично да неко од мене то захтева с обзиром на огромне државне обавезе, а моји партијски другови од мене то нису ни тражили. Истовремено наглашавам да никад нисам ни користио ни један динар нити једно материјлно средство партије, нити било које возило партије.
Нагласио сам на поменутом саслушању код истражног судије и желим да поновим да никада, ни директно ни преко неког другог лица нисам примио никакав новац за моје личне потребе. Осим плате, за све време на функцији председника Републике Србије и председника СРЈ, других примања нисам имао.
Ово све наглашавам зато што у наводима решења за спровођење истраге, преузетим из захтева ОЈТ, малтене произилази да су огромни државни проблеми-и економски и безбедносни, на којима се даноноћно радило, решавани неким злоупотебама и неморално.
Жалбу подносим искључиво у интересу истине. Не смета ми никаква истрага о било чему што сам у животу радио, али ми смета да будем третиран као криминалац за оно што сам за своју државу урадио најбоље што сам могао.
Сматрам да је судски поступак против мене политички монтиран по налогу нове власти да би се укаљао и омаловажио мој дугогодишњи рад и посебно што сам се у интересу државе и народа супротстављао светским моћницима.
Посебан начин настојања да се омаловажим је решење о одређивању притвора „да не бих побегао или утицао на сведоке“. А поготово нема логике да у образложењу ОЈТ да будем у затвору стоји разлог што су народне страже, односно грађани који ми пружају подршку одбили да пред капијом приме судски налог.
У вези са истицањем разлога за притвор, да се у овом случају ради о изузетно великом износу прибављене имовинске користи, поставља се питање за кога? За помоћ нашој привреди? За органе безбедности Југославије и Србије, за текстилце, металце и друге, финансиране преко Београдске банке у најтежим социјалним условима и условима тоталне спољне блокаде?
И коначно, разлог да могу да утичем на сведоке такође не стоји јер и други окривљени могу да утичу на сведоке, па нису у притвору, што им и не желим. Ухапшен сам, дакле, само ја и то у тачно прецизираном року 31, март, који је диктиран из престоница сила које су извршиле агресију на нашу земљу –што ни за кога није тајна, јер је месецима тај датум био фиксиран и у њиховим изјавама и у нашој и њиховој штампи.
Мој утицај на сведоке искључује и чињеница да се моји телефони детаљно прислушкују –што власти и не крију, и да на капији стоји полиција. А највећи разлог је што сведоци који говоре истину не могу да ме терете јер немају за шта, а на оне који не говоре истину сигурно не бих могао да утичем чак и када бих то хтео да учиним.
Зато подносим жалбу на решење о притвору у складу са правном поуком која ми је у решењу дата од стране истражног судије са позивом на члан 23. став 6. ЗКП-а, са захтевом да ми се притвор укине и омогући да се браним са слободе.
У свако доба сам спреман да изађем пред правосудне органе своје земље.
Напомињем да сам за ових шест месеци у целокупној штампи актуелног режима био оптуживан и осуђиван за сва могућа кривична дела, па нисам побегао. После свега што сам радио и чиме се поносим не верујем да стварно неко мисли да бих то учинио.
Слободан Милошевић
02.04. 2001.год.

ЗАПИСНИК О ИСПИТИВАЊУ ОКРИВЉЕНОГ
Пред истражног судију Милошевић је приведен 1. априла 2001. и тачно у 12 часова почело је његово испитивање. Милошевић је апсолутно негирао незаконитости у располагању било буџетским било ванбуџетским средствима којима је финансирана помоћ привреди и неопходне набавке у иностранству у условима док је земља била под ембаргом, и тврдио је да није истина да су средства давана било коме или преко било кога за неке приватне или друге ненаменске сврхе.

3

Делови факсимила записника о испитивању окривљеног (кликни за увећање)

„Ванбуџетска средства, може се рећи гро тих средстава ишао је на потребе, на разне потребе ради јачања и очувања безбедности земље. Верујем, познајући људе који су то радили, који су били и патриоте и професионалци да су сва та средства наменски трошена у наведене сврхе“.
Испитивање Милошевића почело је уобичајено, правном поуком, која је у записнику забележена.
„Окривљеном предочени наводи захтева за спровођење истраге јавног тужиоца Окружног јавног тужилаштва у Београду (ОЈТ), поучен о праву да није дужан да износи своју одбрану нити да одговара на постављена питања, као и о праву на браниоца, па изјави:
Разумео сам шта ми се ставља на терет. Изнећу своју одбрану у присуству браниоца, адвоката Томе Филе, по пуномоћју које бранилац прилаже у списе предмета.
У своју одбрану могу да кажем следеће: (констатује се да окривљени сам диктира у записник)

За свих тих десет година од када постоји Социјалистичка партија Србије, чији сам председник, никада се нисам бавио финансирањем партије, што је усталом познато свима у партији. С обзиром да сам се налазио на дужности председника Републике, моја активност у СПС-у била је искључиво оријентисана на кључна програмска политичка питања и руковођење једним бројем седница Главног одбора СПС-а, па чак кад је реч о седницама Главног одбора СПС-а због самих државних обавеза нисам увек успевао да председавам свим седницама.
(Констатује се да истражни судија даље диктира у записник)
Савезни буџет је добрим делом финансиран од прихода Савезне управе царина. Михаљ Кертес је био директор Савезне управе царине. Било је на стотине састанака на којима су учествовали функционери Савезне владе, а и Михаљ Кертес као директор СУЦ-а.
Колико је мени познато средства намењена савезном буџету су наменски коришћена сходно пројекцији буџета који се утврђивао сваке календарске године и план буџета је као такав био објављиван у Службеном листу СРЈ.
Буџет се у Скупштини изгласавао у форми закона па се затим објављује у Службеном листу СРЈ.
Већ сам реко да се ја никада нисам бавио финансијама Социјалистичке партије Србије и у том смислу сигурно никада ни Михаљу Кертесу нити било коме другом нисам рекао, наложио или било кога подстрекао да се новац прибављен на Царини преда у фондове СПС-а. Ово ми апсолутно није познато, као што ми није познато да је Михаљ Кертес готов новац давао било коме од оних који се помињу у захтеву за спровођење истраге и да су та лица предавала паре СПС-у. Категорички тврдим да никада ниједну једину новчаницу ни од кога нисам примио за све ово време док сам био на функцијама у Савезној Републици Југославији и Републици Србији, па је апсолутно бесмислица да је Кертес у септембру 2000. године, односно да је апсолутна бесмилица тврдња у захтеву за спровођење истраге да је у октобру 2000. године, Кертес дао, односно предао Урошу Шуваковићу 2 милиона немачких марака за моје личне потребе. Остали примери наведени у захтеву за спровођење истраге су нешто о чему ја појма немам. Ја никада никоме нисам наложио да се од средстава прикупљених на Царини некоме опрема стан. Први пут сада чујем да Радомир Марковић уопште има чамац, није ми познато да је СПС-у Михаљ Кертес предао на коришћење 26 моторних возила као што појма немам о било каквој нафти коју је Кертес предавао другим лицима, разним лицима, а која нафта би била заплењена на Царини. Ја појма немам о свему овоме и није тачно да сам ја наложио Кертесу да новац и ствари поменуте у захтеву за спровођење истраге предаје другим лицима и да се ово троши на начин представљен у захтеву за спровођење истраге. Дакле, ниједном речју ја никада Кертесу нисам рекао да овако нешто ради.
Ја сам био на функцији председника СР Југославије и председник Републике Србије у време тешких санкција којима је била изложена наша земља.
Ванбуџетска средства, може се рећи гро тих средстава ишао је на потребе, на разне потребе ради јачања и очувања безбедности земље. Верујем, познајући људе који су то радили, који су били и патриоте и професионалци да су сва та средства наменски трошена у наведене сврхе.
Ја никада нисам наложио Михаљу Кертесу, нити сам му тако нешто поменуо, да начелнику Ресора ДБ-а Радомиру Марковићу на Царини предаје новац за трошење по његовом личном нахођењу. Шта ће се купити за потребе Државне безбедности заснивало се искључиво на процени Службе и стручних људи у тој служби који су високи професионалци и патриоте. Процена службе и тима стручних људи била је да је неопходно купити одређена средства за потребе службе и ја сам сигуран да су одвојена средства наменски коришћења. Чврсто верујем да је тако. Ја не верујем да је постојао други начин да се ова неопходна средства набаве, јер та средства су била под строгим режимом забране испоруке нашој земљи.
Ја не искључујем могућност да је Михаљ Кертес прикупљао средства за потребе наше партије у којој је и сам био члан највишег рукводства, али као што сам навео, ја лично се нисам бавио питањем финансија.
На питање присутног јавног тужиоца из Београда окривљени Милошевић изјави:
У вези са питањем да ли су Црногорци реаговали, сматрам да јесу, када су на описани начин трошена средства намењена буџету СР Југославије, али су та питања превазилажена у односу републичких и Савезне владе. Ово тим пре што за нека реаговања и није било материјалних основа с обзиром да су Црногорци оштећивали Савезни буџет енормно великим шверцом цигарета и потпуном обуставом уплата свог дела обавезе ма колико тај њихов део обавезе био симболичан. Савезном буџету се уназад више година сва средства савезног буџета прибирају искључиво у Републици Србији, а већ неколико година, не могу да прецизирам колико, али се може лако установити, чак и савезна јурисдикција наплате царина одвојена је на црногорском делу југословенске територије и на те трансакције, Савезна управа царине нема никакав утицај, ни материјални ни персонални, нити има било какву контролу.
На питање јавног тужиоца да ли је пријављеном познато да су одређена средства из Савезне управе царине бесповратно предата неким предузећима, ко је одлучивао о томе и по каквим критеријумима, пријављени изјави:
Према мојим сазнањима највећи део тих средства која су пласирана преко Београдске банке је пласирана као кредит, а критеријуми су били цењени у надлежним органима Владе Србије да се помогне најугроженијима, текстилном комплексу, металском комплексу, наменској индустрији итд.
На питање присутног јавног тужиоца да ли је пријављеном познато да су се из средстава Савезне управе царине износила готова девизна средства на Кипар, да ли му је познато за које намене су трошена и да ли му је познато која лица су учествовала у томе, пријављени изјави:
Препостављам да је тако, али никад се нисам бавио конкретним и техничким питањима разних трансакција. Уколико ме неко од људи који се помињу у захтеву за спровођење истраге терети, ја не могу да објасним из ког разлога. У сваком случају, уколико ме неко терети, то је неосновано.
Сматрам да је овај процес политички монтиран и да нисам извршио никакво кривично дело.
То је све што сам имао да изјавим. Део записника сам лично диктирао, нисам приметио, право да вам кажем да је потребно имати било какве примедбе на оно што је у записник издиктирао истражни судија, па записник потписујем без примедби.

Извор: Увид у факсимил записника о испитивању Милошевића и факсимил његове жалбе

Пријатељи сајта