„Случај Ћурувија“: Сведочили бивши безбедњаци Бранко Црни и Стеван Никчевић

ПРОЦЕС ОПТУЖЕНИМА: РАДОМИРУ МАРКОВИЋУ, МИЛАНУ РАДОЊИЋУ, РАТКУ РОМИЋУ И МИРОСЛАВУ КУРАКУ

Пред Специјалним судом у Београду на суђењу четворици бивших припадника Државне безбедности, оптужених за убиство новинара Славка Ћурувије 11. априла 1999.године, власника Дневног телеграфа, настављено је извођење доказа.
На главном претресу одржаном 9.новембра као сведоци су испитани бивши службеници помоћник начелника Ресора државне безбедности (РДБ) Бранко Црни и бивши заменик начелника Центра ДБ-а Стеван Никчевић, а обојица су посведочили да, како су се изразили, немају никаква сазнања о убиству Ћурувије. Сведоци су говорили о функционисању ДБ-а непосредно пре и у време НАТО бомбардовања, о кадровским променама у Служби у том периоду, о начину примене оперативних мера,а Црни и о ограниченој комуникацији запослених у циљу да се онемогући прислушкивања од стране служби алијансе која је бомбардовала Србију.
Црни, који је у току 1999.године био помоћник начелника РДБ-а, тврди да је у условима НАТО бомбардовања Србије, ДБ о дислокацирана из службених објеката, јер су били међу циљевима, а већ на почетку су погођени и знатно оштећени. Служба је, каже, из мера предострожности забранила употребу сателитског телефона и телефона дигиталног типа у комуникацији запослених због могућности прислушкивања,па је коришћена курирска веза и специјали.
-Центар ДБ-а за Београд није, колико ми је познато, до почетка бомбардовања успео да обезбеди централно место за одлагање документације. По мојим сазнањима, гро припадника Центра ДБ носио је службену документацију кући, јер нису имали безбедно место за одлагање документације у време бомбардовања, али је касније то решенио и локација је обезбеђена-тврдио је Црни
У том периоду, испричао је сведок, било је кадровских промена из различитих разлога, „неколико службеника ДБ-а тада је исказало неке своје амбиције за кадровску политику, у неким случајевима предлози нису потицали из Службе, при чему се о појединим кандидатима спекулисало у контексту потенцијалне наклоности ЈУЛ-у“.
Истичући да је РДБ-а важна питања расправљао на колегијуму и да је начелник имао осам помоћника и заменика, Црни је невео да је у то време на упражњено место начелника Десете управе РДБ-а после консултација колегијума изабран један кандидата,али је он срушен убрзо по постављењу, што се, по оцени Црног, вероватно десило јер је „на то место рефлектовао неко други“.

Оптужени и оптужбе
У овом процесу су оптужени бивши начелник РДБ-а Радомир Марковић, некадашњи шеф београдског центра ДБ-а Милан Радоњић, главни обавештајни инспектор у Другој управи ресора Ратко Ромић и Мирослав Курак.
У оптужници се наводи да су окривљени Ратко Ромић и Мирослав Курак у Светогорској улици у Београду 11. априла напали иза леђа Ћурувију док се са Бранком Прпом враћао кући, да је Курак пуцао из шкорпиона у Ћурувију, а Ромић дршком пиштоља ударио у главу Прпу, када је покушала да се окрене. Радомир Марковић се терети за „подстрекавање убиства, да је сачинио план и упознао с њим Радоњића, а да је он са Ромићем и Кураком постигао договор о извршењу“.
Сви окривљени су негирали оптужбе.
Оптужени Радоњић и Ромић су у притвору. Радомир Марковић је у пожаревачкој Забели, на издржавању казне од 40 година затвора на коју је осуђен у случају „Ибарска магистрала“.
Главни сведок оптужбе је Милорад Улемек Легија, бивши командант ЈСО-а, осуђен на казну од 40 година затвора, по оптужби за више тешких кривичних дела међу којима и да је са вођом „земунског клана“, сада покојним Душаном Спасојевићем, организовао атентат на премијера Зорана Ђинђића.

-Тада је из службе, мимо редовног пута, отишла нека информација према председнику државе у којој се ја апострофирам као неко ко опструише адекватну заштиту председника државе. Било је наведено да сам симпатизер СПО-а. Тадашњи заменик начелника РДБ-а, сада покојни Никола Ћурчић је у вези те информације којом су били обухваћени и Радомир Марковић, Милан Радоњић и Франко Симатовић, тражио је да се сви обухваћени изјасне. Обављена је истрага о наводима у информацији. Нисмо смењени али је неко направио решење да више не постоји начелник Десете управе, као засебно службено место, већ да том управом руководи заменик начелника РДБ-а -тврдио је пред судским већем Црни. Овај сведок је истакао да РДБ, након што је за нечелника, после смене Јовице Станишића, постављен Радомир Марковић није имао исти третман кад је реч о односу који је према Служби имао тадашњи председник државе Слободан Милошевић.
-Након смене Станишића, Милошевић је РДБ ставио у други план. Било је очигледно да је раније док је начелник био Станишић имао више поверења у РДБ-оценио је Црни и додао да је нови сазив службе, само два пута видео Милошевића, док су раније контакти били чешћи.

Слободан Ружић, пуномоћник породице Ћурувија

149813Слободан Ружић, пуномоћник породице Ћурувија
-Мислим да сведок Никчевић говори истину и говори ствари које се уклапају са осталим доказима. Наиме, ради се о томе да је сведок Никчевић потврдио да је поступање Милана Радоњића као начелника Центра ДБ-а било незаконито. Набројао је у чему су се те незаконитости састојале: пре свега у томе што је врло неуобичајено да се начелник Центра директно укључи у пратњу неког лица, да је неуобичајено да начелник Центра да усмени налог, а да се при томе не испоштује услов да оперативни рад пратње Ћурувије прати писани предлог. Набројао је сведок још неколико ствари. Такође је неуобучајено да се прекине пратња тако како је прекинута. Окривљени то правдају тиме да је то уобичајено пошто је лице с којим је Славко Ћурувија остварио контакт отишло на другу страну, што није тачно-изјавио је адвокат Ружић

Зора Добричанин Никодиновић, адвокат Милана Радоњића

ZORA DOBRICANIN NIKODINOVIC-Чињенице и докази су једна ствар, а утисци су друга ствар. Да ли је праћење Славка Ћурувије у априлу 1999. било атипично о томе говоре Правила службе, а она ће бити изведена као доказ. Приметно је било то да је сведок Стеван Никчевић током самосталног излагања, говорио течно и мирно, међутим, на питања одбране врло се узнемирио-оценила је Добричанин Никодиновић

Владимир Маринков, бранилац Радомира Марковића

Fotografija0069-Стеван Никчевић је сведок који говори супротно свим другим сведоцима који су то време радили било у Центру- Београд, било генерално у ДБ-у. Настојали смо да испитивањем докучимо шта је истина пошто имамо десетине сведока који причају једну причу и једног сведока који говори нешто сасвим другачије. Одбрани је просто циљ да дођемо до истине, да видимо ко ту говори тачне податке. Оно што је нејасно и питање на које сведок Никчевић није хтео да одговори односи се на његову тврдњу да је у фебруару 1999. праћење Ћурувије рађено по Правилима службе , а да у априлу није. Нама није јасно, с обзиром да је реч о две истоветне ситуације у досијеу Славка Ћурувије везано за пратњу, зашто је је једна у фебруару 1999. рађена по правилима службе , а у априлу није рађена по правилима службе. Зашто? Нека се то документује. Значи или је и једно и друго рађено по правилима службе или није ниједно ни друго рађено по ПС-у.
То што сведок Никчевић наводи као атипично у случају у априлу до сада је већ објашњено у смислу опасности којима су у условима ратног стања били изложени запослени у ДБ-у, да је требало да се интензивира комуникација самих запослених, као један од начина праћења. Питање је да ли је то све њима у реду, а постоји и друго питање да ли је још нека оперативна мера била предвиђена или не , што још нисмо ни начели као тему-закључио је адвокат Маринков у изјави новинарима.

По речима Црног, у време бомбардовања донета је одлука да људи запослени у служби, у државном апарату, не измештају своје породице у иностранство.

-За време бомбардовања појавила се информација да је породица тадашњег заменика начелника Центра Београд Стеван Никчевића у Будимпешти и да је под одређеним третманом америчке службе, па је тражено да се провере те информације. Утврђено је да се Никчевићва породица налази у Будимпешти, а Франко Симатовић из РДБ-а је рекао Никчевићу да због тога не може да буде на функцији заменика начелника Центра- Београд.

Никчевић је показивао интересовање за обављање одређених захвата службе и после одласка из службе -казао је Црни
Сведок Бранко Црни је навео да је о убиству Славка Ћурувије сазнао из медија, као и да у то време није знао ни да је у првој декади априла 1999. година Ћурувија био под оперативним мерама праћења. За то је, тврди, сазнао након што је Служба формирала Комисију ради провере аутентичности документа о праћењу Ћурувије који се појавио у медијима после петооктобарских промена 2000.године
-У Комисији су били искусни професионалници РДБ-а, у чији извештај се, рекао бих, не сумња с обзиром на њихов висок професионални углед-рекао је Црни.
На питање председнице судског већа, како је Милан Радоњић постављен за начелника Центра Београд, сведок Црни је одговорио да је то „ уследило после консулатација Колегијума, можда не баш комплетног састава, како је рекао, али сигурно већег броја људи“.
Стеван Никчевић, који је сведочио после Ћурчића, тврдио је, за разлику од њега, да у периоду НАТО бомбарадовања Србије није постојала, њему није познато да је постојала било какава одлука којом је службеницима ДБ-а забрањено измештање породица у иностранство, а прецизирао је да његова породица није била у Будимпешти већ је преко тог мађарског града отишла у Македонију, где супруга има родибину. Такође је тврдио да је нетачно да Центар ДБ-а после измештања, није имао централну локацију за одлагање документације.
Ничевић, који је био заменик начелника Центра ДБ-а и пре и након што је на место начелника постављен Милан Радоњић, сада другооптужени у случају Ћурувија, испричао да је 4.априла 1999. дотадашњи начелник Центра ДБ-а Момир Радосављевић, смењен, а да је сутрадан дошао Радоњић. Како је нагласио Никчевић, Радоњић је „увео потпуно нову методологију рада у односу на претходни период, и показивао склоност ка комфорном односу према Правилима службе“.
-Радоњић је издавао налоге који нису имали упориште у оперативно раду на основу информација које је имао ван ДБ . То је био случај и са праћењем Ћурувије. Праћење у априлу 1999, била је атипично јер је налог за примену оперативне мере стигао од стране начелника Центра Радоњића, дакле, јер је налог дошао из супротног смера,а и због његовог захтева да у вези с надзором буде стално информисан. Мислим да је у случају праћења Ћурувије примена почела 9.априла, трајало, 10. и 11. априла неко време, а прекинуто је пре него што се десио трагичан догађај. По мојим сазнањима, пре него што је у почело праћење Ћурувије у априлу, начелник Радоњић је дошао с неким информацијама које су потицале изван Центра. Чуо сам да је Радоњић дао налог колеги да се примени праћење Ћурувије због информације да ће се састати с неким безбедносно интересантним лицем па да се то документује. Радоњић је тражио да га детаљно извештавају о праћењу Ћурувије, о свакој промени. Чак је и Радоњић сам звао да пита. То је било потпуно неуобичајено. Не знам како је дошло до прекида праћења. Једини налог који је мени Радоњић дао је да се настави са праћењем Ћурувијиних телефона и након убиства. Мени ни данас није јасно зашто је он то тражио а тада је образложио да би и тако покушало да се дође до информације о починиоцима убиства- казао је Никчевић.
Сведок Никчевић је додао да је касније издао налог да се напише извештај о примени мера према Ћурувији.
-Сачињавање извештаја је законом обавезујуће а то нико није радио. Десила се страшна ствар да је убијен онај ко је праћен што је први пут- рекао је Никчевић.
Одговарајући на питања адвоката Владимира Маринкова, браниоца Радомира Марковића, сведок је рекао да је, по његовим сазнањима, Ћурувија под оперативном обрадом службе, мерама прислушкивања телефонских комуникација, био одраније, пре октобра 1998, кад је Никчевић постављен за заменика начелника Центра. Такође, Никчевић је у одговорима рекао да су „оперативци ДБ-а у фебруару 1999, један или два дана пратили Ћурувију због информације да ће имати безбедносно интересантан контакт . Колико се сећам, мислим да сам чуо да је сусрет остварен. То праћење је у свему спроведено по правилима Сужбе, по претходном захтеву оперативца који је он проследио свом начелнику и захтев је добио сагласност свих надлежних. Задатак оперативаца био је да фотодокументују тај сусрет. Не сећам се да ли је контакт остварен. Мислим да је остварен али да није докумнетован.
Адвокат Маринков је питао Никчевића да ли је написан извештај о праћењу Ћурувије у фебруару 1999. и поставио је низ питања с тим у вези.
-Не сећам се да ли је урађен извештај , али верујем да је јесте по прописима. Врло вероватно је да сам видео тај извештај. Требало би да је та документација у досијеу Славка Ћурувије, али ја никада нисам видео његов досије, никад га нисам држао у рукама, није ми требао-казао је Никчевић. На једно од питања Никчевић је одговорио да се не сећа где се он лично налазио тога дана, али да мисли да је био на свом радном месту.
По сопственом сведочењу, Никчевић је касније , у току 1999. године напустио службу, а претходно је ,тврди, био смењен и распоређен на нижу службену позицију .
-После завршетка НАТО бомбардовања тражио сам споразумни раскид радног односа ради преласка у Министарство иностраних послова. Радоњић је, међутим, рекао да ми неће дати сагласност за прелазак у МИП. Поменуо ми је да сам смењен због тога што је у току бомбардовања моја породица отишла у иностранство-испричао је Никчевић. Он је потврдио да је због бомбардовања изместио супругу и двоје малолетне деце, али да нису били у Будимпешти, већ су, тврди, само изашли из Србије преко Мађарске, а после су отишли у Македонију где његова супруга има родбину. После са, додао је Никчевић, дао раскид радног односа.
У вези навода из сведочења Бранка Црног, тужилац је питао Никчевића да ли је тражио информације од једног колеге из одељења за контраобавештајну заштиту и давао му поклоне, на шта је он одговорио одрично.

Пријатељи сајта