Суд одлучио: Влада да донесе решење о захтеву Звездана Јовановића за информације из извештаја „Кораћеве комисије“

ПРЕСУЂЕН СПОР ПО ТУЖБИ ЗВЕЗДАНА ЈОВАНОВИЋА ЗБОГ НЕДОСТАВЉАЊА ИНФОРМАЦИЈА

Звездан Јовановић, осуђен за убиство премијера Србије Зорана Ђинђића 12. марта 2003. године, и један од осморице бивших припадника сада расформиране Јединице за специјалне операције (ЈСО) који су због изласка ЈСО-а на улицу у новембру 2001. године оптужени за “оружану побуну”, добио је пресуду у управном спору који је водио против Генералног секретаријата Владе Србије због „ћутања управе“ јер нису одлучили о његовом захтеву да му по Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја, за потребе одбране у процесу за “побуну”, доставе Извештај Кораћеве комисије с прилозима.

итат из пресуде): “Тужба се уважава и налаже Влади Републике Србије –Генералном секретаријату Владе Републике Србије у Београду, да у року од 30 дана достављања пресуде, донесе решење по захтеву Звездана Јовановића од 10.12.2014. године- пише у пресуди Управног суда од 18.новембра 2015.године. “Тужени ораган“, наведено је у пресуди, „није одлучио по захтеву тужиоца који је поднет дана 10.12.2014. године”.

“Из списа ове управне ствари и доказа приложених уз тужбу произлази, наведено је у пресуди, “да су за подношење тужбе због недоношења захтеваног акта – одлуке по захтеву, испуњени законски услови из цитираног члана 19. став 2. Закона о управним споровима, односно да је тужилац поднео тужбу против туженог због тога што није донео решење по његовом захтеву од 10.12.2014. године. Из списа предмета произилази да тужени орган није донео решење по захтеву тужиоца са разлога што су у конкретном случају у питању општепознате и доступне информације о којима је Влада информисала јавност, а делом представљају информације, односно степен тајности: ,,државна тајна“.Међутим, тужени ораган није одлучио по захтеву тужиоца који је поднет дана 10.12.2014. године”.

По подацима из пресуде, Јовановић је тужбу поднео 15. јануара 2015. године.

(Цитат из пресуде):“Наводима тужбе подносилац је указао да је поднетим захтевом тражио достављање извештаја о уређењу, организовању и функционисању система обезбеђења председника Владе др Зорана Ђинђића, усвојеног у августу 2003. године, са прилозима које је Комисија користила у раду (78 извештаја докумената државних органа) као и копије аудио записа 40 седница које је Комисија одржала у периоду од 2.06. до 13.08.2003. године. Наводима тужбе указује да је предметни захтев тужени орган примио 10.12.2014. године али да по истом није поступио са којих разлога је тужилац дана 29.12.2014. године упутио накнадни захтев. Истиче да до дана подношења тужбе тужилац није примио никакав одговор од туженог органа са којих разлога предлаже да суд тужбу уважи и обавеже туженог да тужиоцу достави копије тражене документације, односно да одлучи о поднетом захтеву. У прилогу тужбе тужилац је доставио захтев за приступ информацији од јавног значаја од 10.12.2014. године упућен Влади Републике Србије –Генералном секретаријату Владе Републике Србије, са доказом о пријему те пошиљке дана 29.12.2014. године.

Поступајући по налогу суда од 4.02.2015. године, тужени орган је дана 12.06.2015. године доставио списе предмета и одговор на тужбу у којој је навео да тужени није поступио по захтеву за приступ информацијама од јавног значаја од 10.12.2014. године и накнадном захтеву од 29.12.2014. године, јер је Влада Републике Србије 15.05.2003. године донела Одлуку о образовању Комисије за испитивање система обезбеђења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића, а чланом 7. Одлуке о образовању Комисије за испитивање система обезбеђења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића, предвиђено је да ‘Подаци које Комисија прикупи и до којих дође у свом раду представљају државну тајну, ако за одређене податке Влада Републике Србије другачије не одреди’. У складу са тачком 9. горе поменуте Одлуке, Комисија је доставила Влади 13.08.2003. године, ради разматрања и усвајања Извештај о уређивању, организовању и функционисању система обезбеђења председника Владе, др Зорана Ђинђића са предлогом одговарајућих мера. На седници Владе одржаној 21.08.2003. године, иста је донела закључак ДТ 05 број 00-43/2003 којим је усвојен Извештај о уређењу, организовању и функционисању система обезбеђења председника Владе, др Зорана Ђинђића од 13.08.2003. године и закључак ДТ 05 број 00- 43/2003-1 којим је Влада одлучила да се скида ознака “државна тајна” са документа Комисије за испитивање система обезбеђења председника Владе Републике Србије др. Зорана Ђинђића, под називом “Извештај о уређивању, организовању и функционисању система обезбеђења председника Владе, др Зорана Ђинђића” са предлогом мера, као и да ознака ,,државна тајна” остаје на документима Комисије под називом ,,Прилог I” и Прилог ,,II” који су чинили део Извештаја. Предметни извештај био је представљен и изложен од стране председника Комисије за испитивање система обезбеђења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића, на конференцији за новинаре и подељен медијима. Такође је тај Извештај доступан и данас и може се наћи на сајту појединих медија, као и на интернет адреси: http://sr.wikisource.org/sr/Izve%C5%A1taj_Kora%C4%87eve_komisije, па се тражена информација може окарактерисати као општепозната чињеница. У делу захтева тужиоца, који се односи на прилоге које је Комисија користила у раду и копијe аудио записа седница које је Комисија одржала од 2. јуна до 13. августа 2003. године, став Владе одређен је тачком 2. Закључка ДТ 05 број 00-43/2003-1 од 21. августа 2003. године, којим је иста определила да ознака “државна тајна” остаје на документима Комисије под називом “Прилог I” и ,,Прилог II” који су чинили део Извештаја, а којом је јасно изражен легитиман став Владе, да ограничи право јавности да зна, а што је између осталог прописано чланом 8. Закона о слободном приступу информацијама: “Права из овог закона могу изузетно да се подвргну ограничењима прописаним овим законом ако је то неопходно у демократском друштву ради заштите од озбиљне повреде претежнијег интереса заснованог на уставу и закону”. У том смислу, својом одлуком Влада је јасно одредила да је у конкретном изузетном догађају, легитиман претежнији интерес заштита Уставом гарантованих људских права и слобода пре свега лица која су својим изјавама, знањем и искуством пружили допринос раду Комисије и значајно допринели да извештај те Комисије, коју је Влада прихватила, садржински буде управо као такав и презентован јавности, него “оправдан интерес јавности да зна”. Предложио је да суд пресудом одбије тужбу, са разлога што се ради о општепознатим и доступним информацијама, о којима је Влада информисала јавност умери у којој је то било могуће и оправдано”.

Даље се наводи , “ Управни суд је, оценом навода тужбе, одговора на тужбу и списа предмета ове управне ствари, нашао да је тужба основана”.

” Одредбом члана 16. став 1. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја (”Службени гласник РС”, бр.120/2004, 54/2007, 104/2009 и 36/210), прописано је да је орган власти дужан да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана од дана пријема захтева, тражиоца обавести о поседовању информације, стави му на увид документ који садржи тражену информацију, односно изда му или упути копију тог документа. Копија документа је упућена тражиоцу даном напуштања писарнице органа власти од кога је информација тражена; док је одредбом става 10. истог члана прописано да ако орган власти одбије да у целини или делимично обавести тражиоца о поседовању информације, да му стави на увид документ који садржи тражену информацију, да му изда, односно упути копију тог документа, дужан је да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана од пријема захтева, донесе решење о одбијању захтева и да то решење писмено образложи, као и да у решењу упути тражиоца на правна средства која може изјавити против таквог решења. Одредбом члана 15. Закона о управним споровима (Службени гласник РС број 111/09), прописано је да се управни спор може покренути када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним законом. Одредбом члана 19. став 2. истог Закона прописано је да ако првостепени орган по захтеву странке који је у року предвиђеним законом којим се уређује општи управни поступак, донео решење против којег није дозвољена жалба, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке, странка по истеку тог рока може поднети тужбу због неподношења захтеваног акта. Одредбом члана 44. наведеног Закона о управним споровима, прописано је да када је тужба поднета на основу члана 19. овог закона, а суд нађе да је основана, пресудом ће уважити тужбу и наложити да надлежни орган донесе решење. Из списа ове управне ствари и доказа приложених уз тужбу произилази да су за подношење тужбе због недоношења захтеваног акта – одлуке по захтеву, испуњени законски услови из цитираног члана 19. став 2. Закона о управним споровима, односно да је тужилац поднео тужбу против туженог због тога што није донео решење по његовом захтеву од 10.12.2014. године. Из списа предмета произилази да тужени орган није донео решење по захтеву тужиоца са разлога што су у конкретном случају у питању општепознате и доступне информације о којима је Влада информисала јавност, а делом представљају информације, односно степен тајности: ,,државна тајна“. Међутим, тужени ораган није одлучио по захтеву тужиоца који је поднет дана 10.12.2014. године.

Суд је имао у виду да је тужени орган у одговору на тужбу дао разлоге за непоступање по поднетом захтеву тужиоца, али је нашао да се ови разлози не могу прихватити као основани за непоступање по поднетом захтеву, будући да је, у смислу цитираних одредби Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја дужан да по захтеву донесе одговарајућу одлуку”-наведено је образложењу пресуде.

По незваничним информацијама које је својевремено објавио лист Дневник, Звездан Јовановић је ове податке тражио у циљу утврђивања доследности исказа појединих сведока који су испитани на суђењу осморици из ЈСО , а исказ су дали и Кораћевој комисији.

Процес због изласка ЈСО-а у новембру 2001. године, на улицу код београдског Сава центра, покренут је у септембру 2011. године, а суђење осморици бивших „беретки“ по оптужби за „оружану побуну“ почело је у октобру 2012. године, подсећа Дневник.

Сви окривљени су одбацили оптужбе тврдећи да је то био „миран протест поводом злоупотребе и обмане ЈСО-а од врха РДБ-а 8. новембра 2001, приликом хапшења браће Бановић, иако је раније власт обећала да ЈСО неће бити ангажована на хапшењу лица с хашких потерница, док се не донесе Закон о сарадњи с Хашким трибуналом“. Сад је суђење формално на новом почетку након што крајем децембра 2015.године, судија Владимир Вучинић који је до тада био председник судећег већа, није поново распоређен у Специјални суд, па у овом случају суди нови судија.

Пријатељи сајта