Судија Вучинић премештен из Специјалног суда

20160128_185633_resized_1

Фото: приватни албум

Некадашњи председник Специјалног суда за организовани криминал и судија тог суда Владимир Вучинић недавно је враћен у Виши суд у Београду.

На путовању по професионалној лествици од 2013. године, Вучинић је у протекле две године прошао и кроз „судницу“ Дисциплинског суда Високог савета судства. Ту, међутим, није судио он, већ се бранио од пријаве за “тежак дисциплински прекршај”, који му је приписиван јер је као председник судећег већа у процесу против Мирослава Мишковића, у медијима “неовлашћено коментарисао своју одлуку о враћању пасоша Мишковићу за путовање у Лондон, као и да му не врати пасош за путовање у Рим“. У поступку пред Дисциплинском комисијом, обраћајући се колегама судијама, Вучинић је, између осталог, казао: „Морам да нагласим да реч ‘дисциплина’, има своје изворно значење у речима: стега, ред, послушност, навика на покоравање одређеном поретку. Пошто се овај поступак искључиво односи на професионални део моје личности, одговорно изјављујем да као судија, не желим да радим под било каквом ‘стегом’, не пристајем и никада нећу бити ‘послушан’ и ‘покоран’ било ком поретку, осим правном, Етичком кодексу и вредностима које сам бранио. То је била и моја, али и наша судијска заклетва. За разлику од поменутог, као судија, али и приватно, ‘ред’ волим изнад свега, али не и да ме уводе у ред на овакав начин, јер у мом послу никада није било нереда“.

Вучинић је у широј јавности постао познат као председник судског већа у процесу власнику „Делта холдинга“ Мирославу Мишковићу, у случају „путарске фирме“, а као председник или члан судског већа током последње деценије судио је у многим великим предметима Специјалног суда.

Вест о премештају Вучинића прошла је без реакције осталих судија, док је штампа о томе,пословично бомбастично, можда само због привлачења читалаца известила као о „смени“ и „склањању“ судије из Специјалног суда. У сваком случају, ништа од оног што је изложено у тим чињеницама, није неочекивано, с обзиром на независност судија и право сваког од њих појединачно и заједно да не реагују на оно што их (не) дотиче, затим, на надлежност и обавезу председника суда да прави годишњи распоред, и на крају, право медија да упадљивим насловима привлаче публику.

Није смењен судија Вучинић. Само је – гласи неформално образложење- прераспоређен по новом годишњем распореду послова Вишег суда у Београду за 2016. који доноси председник суда.

Крајем 2013, Вучинићу се није посрећио ни распоред послова Вишег суда за 2014. годину јер је прераспоређен са места председника Посебног одељења. Крајем 2014, стицај околности, разлози целисходности и економичности довели су до прерасподеле „предмета Мишковић“ другом судији.

Ево, малог подсећања на период од краја 2013. године.

У то време је део јавности, али само онај вазда неповерљиви и подозриви, одлазак Вучинића с места председника Посебног одељења, односно тадашњи нови распоред ,тумачио и као судијину „смену“ која се доводила у везу с његовом одлуком да као председник судског већа у процесу Мирославу Мишковићу, врати пасош власнику Делта холдинга, које је овај тражио због службеног пута у Лондон ради, како је тврдио, важних преговора о пословним аранжманима. По повратку с пута Мишковић је поново предао пасош у судски депозит.

Како је образлагана та судска одлука о привременом враћању пасоша, судија је стекао уверење да Мишковић неће побећи с обзиром на то да је претходно за одбрану са слободе положио у судски депозит јемство од 12 милиона евра. Нису, међутим, сви ту одлуку (само) тако посматрали, а поједини медији су видели и нешто другачије.

Судија Вучинић је 23. децембра 2013, поднео притужбу Високом савету судства, наводећи да је „због одлуке о враћању пасоша Мишковићу трепео притиске и да је председник Вишег суда Александар Степановић захтевао од њега да опозове ту одлуку“. Судија Степановић је, са друге стране, негирао да је на Вучинића вршен било какав притисак у вези с било којим предметом.

Високи савет судства је Вучинићев приговор  одбацио као неоснован. Потом је у току 2014 године пред Дисциплинским судом ВСС-а по дисциплинској пријави председника Вишег суда уследио дисциплински поступак против Вучинића, а предлагано је да буде разрешен судијске функције „због тешког дисциплинског прекршаја“ јер је као председник већа у процесу против Мишковића, у медијима “неовлашћено коментарисао своју одлуку о враћању пасоша Мишковићу за путовање у Лондон, као и да му не врати пасош за путовање у Рим“. Дисциплинском пријавом је тежак дисциплински прекршај образлаган тиме да је медијима дао шест изјава, како се тврдило „на начин супротан закону и Судском пословнику што је довело до тешког нарушавања угледа и поверења јавности у судство“ .

У завршној изјави 25.октобра 2014.године, Вучинић је навео да није прекршио закон и да је о томе пружио доказе.

– Поводом проведеног доказног поступка, сматрам да дисциплински тужилац, на коме је сходном применом Законика о кривичном поступку, терет доказивања, ниједним јединим доказом, није доказао да сам починио како основни, тако ни квалификовани облик дисциплинског прекршаја, за који износи моју одговорност. За тако нешто, уверен сам, није било ни индиције. У вези основног облика, нема доказа да сам било којом изјавом, одговором, или било чиме, како год то третирали, поступио ”супротно закону и Судском пословнику”. Нисам прекршио ниједну законску, нити подзаконску одредбу. У мојим радњама, господо судије, нема противправности. Иако нисмо били у обавези, понудили смо вам доказе, од којих сте већину прихватили, који доказују, управо супротно тези тужиоца, да сам поступио на правно дозвољен и допуштен начин. У односу на први текст, од укупно шест, сматрам да је из свега изведеног, очигледно да сам као судија у свему поступио према правним прописима и Етичком кодексу, о којима сам говорио, што је према истима била и моја дужност. На тај начин штитио сам судијску независност, самосталност, али и свој професионални углед и интегритет, као и друге вредности, у ситуацији када су најозбиљније јавно нападнуте (да сам као судија урадио нешто тајно и незаконито), а да се они који су ”првоовлашћени”, тиме и ”првоодговорни”, нису огласили. Ту пре свега мислим на подносиоца дисциплинске пријаве Александра Степановића, председника суда у којем радим, чија је законска обавеза тада као вршиоца исте функције, првенствено била да штити углед суда, судија и поверење јавности у судство. Наравно, када су медији у питању, он то редовно чини преко портпарола, који искључиво поступа по његовим упутсвима. И даље, после проведеног доказног поступка, не видим кога је у овој држави, а камоли шире, могло да узнемири то што је један судија за медије изјавио да је поступио по закону и уобичајеној процедури. Па ко ће то да каже, ако не судија, који је донео неку одлуку !? Ко је пре судије позван да то учини и како је то могло да наруши наведени углед судства и поверење јавности у судство ? Стварно не знам. Нисам рекао да сам поступио незаконито. У другом и трећем тексту, очигледно је да сам као сваки грађанин ове земље, користио своја уставна и законска правна средства, против донетих одлука у управном поступку, или организационим стварима, како сам био поучен тим одлукама, које немају било какве везе са кривичним предметима у којима поступам. Ово, као што сам напоменуо, по мени, не само што не вређа углед судства и поверење јавности у судство, већ напротив тај углед и поверење јача, потврђујући да у том сегменту функционише правна држава. У преостала три текста, више је него очигледно да сам само најкраће потврдио иформације које су новинари већ имали да је захтев странке одбијен, уједно одбијајући да било шта коментаришем. Ако је било шта од тога мој професионални ”грех”, као што сам такође навео, ја онда, пред вама, немам одбрану-навео је тада Вучинић.

Судија Вучинић није оглашен одговорним за тежак дисциплински прекршај у вези јавног коментарисања својих одлука у поступку Мишковића.

Високи савет судства је решавајући о жалби дисциплинског тужиоца на одлуку Дисциплинске комисије да нема одговорности Вучинића за тежи дисциплински прекршај, преиначио првостепено решење тако што је судију огласио одговорним за (блажи) дисциплински прекршај. Законом су за сва „одступања“ од прописаних правила професије, испод “тежег облика“ , предвиђене дисциплинске санкције: јавна опомена, умањење плате до 50 одсто до једне године и забрана напредовања у трајању до три године. Дисциплинска санкција изриче се сразмерно тежини дисциплинског прекршаја.

Неке од расположивих аргумената за побијање навода из дисиплинске пријаве да је својим изјавама у медијима нарушио поверење јавности у судство, судија Вучинић, како се види из овог излагања, није желео да изводи.

– Као човек правосуђа, хоћу да верујем да је то поверење ипак постојало, али као човек који се труди да реално сагледава ствари, бојим се да смо на терену само једне обориве претпоставке и да сам достављеним коментарима грађана са друштвених мрежа, које сте извели као доказ, управо показао супротно – да апсолутног, па можда чак ни већинског, поверења јавности у наше судство нема. Питам све присутне, може ли се нарушити неко релативно, или прецизније речено апстрактно ”поверење”, или оно, мора бити конкретно и као такво доказано? У кривичној материји, слично овоме, постоје кривична дела, чији је саставни део бића ”опасност”. Нема кривице ако се она не докаже и то као конкретна опасност. Апстрактна, није довољна. Ово, преведите на терен ‘поверења’ и мислим да ће свима бити јасно о чему говорим. Наравно да нисмо хтели да предлажемо било шта од доказа у том смислу, као нпр.неке графиконе, анкете грађана, јавне сервисне и друге информације и слично., јер се ради чак и о општепознатим чињеницама, које се не доказују (сходно члану 83. Законика о кривичном поступку). Поред тога, на нама није био терет доказивања, а сматрам да ни тужилац, на коме јесте, није понудио валидне доказе у “контрасмеру”. Оне које је понудио, ви сте, уважене судије, с пуним правом одбили. Следствено претходном, сматрам и да није доказано да сам било чиме нарушио углед ”судства”, већ да сам исти, као судија штитио, како закон налаже ”у свакој прилици” и поменути Етички кодекс, или као што се, на жалост испоставило и у ”неприлици”. Моја судијска дужност је била да у таквој прилици, или неприлици, одржим поверење у своју независност и непристрасност-нагласио је Вучинић.

Пријатељи сајта