Sudija Vučinić premešten iz Specijalnog suda

20160128_185633_resized_1

Foto: privatni album

Nekadašnji predsednik Specijalnog suda za organizovani kriminal i sudija tog suda Vladimir Vučinić nedavno je vraćen u Viši sud u Beogradu.

Na putovanju po profesionalnoj lestvici od 2013. godine, Vučinić je u protekle dve godine prošao i kroz „sudnicu“ Disciplinskog suda Visokog saveta sudstva. Tu, međutim, nije sudio on, već se branio od prijave za “težak disciplinski prekršaj”, koji mu je pripisivan jer je kao predsednik sudećeg veća u procesu protiv Miroslava Miškovića, u medijima “neovlašćeno komentarisao svoju odluku o vraćanju pasoša Miškoviću za putovanje u London, kao i da mu ne vrati pasoš za putovanje u Rim“. U postupku pred Disciplinskom komisijom, obraćajući se kolegama sudijama, Vučinić je, između ostalog, kazao: „Moram da naglasim da reč ‘disciplina’, ima svoje izvorno značenje u rečima: stega, red, poslušnost, navika na pokoravanje određenom poretku. Pošto se ovaj postupak isključivo odnosi na profesionalni deo moje ličnosti, odgovorno izjavljujem da kao sudija, ne želim da radim pod bilo kakvom ‘stegom’, ne pristajem i nikada neću biti ‘poslušan’ i ‘pokoran’ bilo kom poretku, osim pravnom, Etičkom kodeksu i vrednostima koje sam branio. To je bila i moja, ali i naša sudijska zakletva. Za razliku od pomenutog, kao sudija, ali i privatno, ‘red’ volim iznad svega, ali ne i da me uvode u red na ovakav način, jer u mom poslu nikada nije bilo nereda“.

Vučinić je u široj javnosti postao poznat kao predsednik sudskog veća u procesu vlasniku „Delta holdinga“ Miroslavu Miškoviću, u slučaju „putarske firme“, a kao predsednik ili član sudskog veća tokom poslednje decenije sudio je u mnogim velikim predmetima Specijalnog suda.

Vest o premeštaju Vučinića prošla je bez reakcije ostalih sudija, dok je štampa o tome,poslovično bombastično, možda samo zbog privlačenja čitalaca izvestila kao o „smeni“ i „sklanjanju“ sudije iz Specijalnog suda. U svakom slučaju, ništa od onog što je izloženo u tim činjenicama, nije neočekivano, s obzirom na nezavisnost sudija i pravo svakog od njih pojedinačno i zajedno da ne reaguju na ono što ih (ne) dotiče, zatim, na nadležnost i obavezu predsednika suda da pravi godišnji raspored, i na kraju, pravo medija da upadljivim naslovima privlače publiku.

Nije smenjen sudija Vučinić. Samo je – glasi neformalno obrazloženje- preraspoređen po novom godišnjem rasporedu poslova Višeg suda u Beogradu za 2016. koji donosi predsednik suda.

Krajem 2013, Vučiniću se nije posrećio ni raspored poslova Višeg suda za 2014. godinu jer je preraspoređen sa mesta predsednika Posebnog odeljenja. Krajem 2014, sticaj okolnosti, razlozi celishodnosti i ekonomičnosti doveli su do preraspodele „predmeta Mišković“ drugom sudiji.

Evo, malog podsećanja na period od kraja 2013. godine.

U to vreme je deo javnosti, ali samo onaj vazda nepoverljivi i podozrivi, odlazak Vučinića s mesta predsednika Posebnog odeljenja, odnosno tadašnji novi raspored ,tumačio i kao sudijinu „smenu“ koja se dovodila u vezu s njegovom odlukom da kao predsednik sudskog veća u procesu Miroslavu Miškoviću, vrati pasoš vlasniku Delta holdinga, koje je ovaj tražio zbog službenog puta u London radi, kako je tvrdio, važnih pregovora o poslovnim aranžmanima. Po povratku s puta Mišković je ponovo predao pasoš u sudski depozit.

Kako je obrazlagana ta sudska odluka o privremenom vraćanju pasoša, sudija je stekao uverenje da Mišković neće pobeći s obzirom na to da je prethodno za odbranu sa slobode položio u sudski depozit jemstvo od 12 miliona evra. Nisu, međutim, svi tu odluku (samo) tako posmatrali, a pojedini mediji su videli i nešto drugačije.

Sudija Vučinić je 23. decembra 2013, podneo pritužbu Visokom savetu sudstva, navodeći da je „zbog odluke o vraćanju pasoša Miškoviću trepeo pritiske i da je predsednik Višeg suda Aleksandar Stepanović zahtevao od njega da opozove tu odluku“. Sudija Stepanović je, sa druge strane, negirao da je na Vučinića vršen bilo kakav pritisak u vezi s bilo kojim predmetom.

Visoki savet sudstva je Vučinićev prigovor  odbacio kao neosnovan. Potom je u toku 2014 godine pred Disciplinskim sudom VSS-a po disciplinskoj prijavi predsednika Višeg suda usledio disciplinski postupak protiv Vučinića, a predlagano je da bude razrešen sudijske funkcije „zbog teškog disciplinskog prekršaja“ jer je kao predsednik veća u procesu protiv Miškovića, u medijima “neovlašćeno komentarisao svoju odluku o vraćanju pasoša Miškoviću za putovanje u London, kao i da mu ne vrati pasoš za putovanje u Rim“. Disciplinskom prijavom je težak disciplinski prekršaj obrazlagan time da je medijima dao šest izjava, kako se tvrdilo „na način suprotan zakonu i Sudskom poslovniku što je dovelo do teškog narušavanja ugleda i poverenja javnosti u sudstvo“ .

U završnoj izjavi 25.oktobra 2014.godine, Vučinić je naveo da nije prekršio zakon i da je o tome pružio dokaze.

– Povodom provedenog dokaznog postupka, smatram da disciplinski tužilac, na kome je shodnom primenom Zakonika o krivičnom postupku, teret dokazivanja, nijednim jedinim dokazom, nije dokazao da sam počinio kako osnovni, tako ni kvalifikovani oblik disciplinskog prekršaja, za koji iznosi moju odgovornost. Za tako nešto, uveren sam, nije bilo ni indicije. U vezi osnovnog oblika, nema dokaza da sam bilo kojom izjavom, odgovorom, ili bilo čime, kako god to tretirali, postupio ”suprotno zakonu i Sudskom poslovniku”. Nisam prekršio nijednu zakonsku, niti podzakonsku odredbu. U mojim radnjama, gospodo sudije, nema protivpravnosti. Iako nismo bili u obavezi, ponudili smo vam dokaze, od kojih ste većinu prihvatili, koji dokazuju, upravo suprotno tezi tužioca, da sam postupio na pravno dozvoljen i dopušten način. U odnosu na prvi tekst, od ukupno šest, smatram da je iz svega izvedenog, očigledno da sam kao sudija u svemu postupio prema pravnim propisima i Etičkom kodeksu, o kojima sam govorio, što je prema istima bila i moja dužnost. Na taj način štitio sam sudijsku nezavisnost, samostalnost, ali i svoj profesionalni ugled i integritet, kao i druge vrednosti, u situaciji kada su najozbiljnije javno napadnute (da sam kao sudija uradio nešto tajno i nezakonito), a da se oni koji su ”prvoovlašćeni”, time i ”prvoodgovorni”, nisu oglasili. Tu pre svega mislim na podnosioca disciplinske prijave Aleksandra Stepanovića, predsednika suda u kojem radim, čija je zakonska obaveza tada kao vršioca iste funkcije, prvenstveno bila da štiti ugled suda, sudija i poverenje javnosti u sudstvo. Naravno, kada su mediji u pitanju, on to redovno čini preko portparola, koji isključivo postupa po njegovim uputsvima. I dalje, posle provedenog dokaznog postupka, ne vidim koga je u ovoj državi, a kamoli šire, moglo da uznemiri to što je jedan sudija za medije izjavio da je postupio po zakonu i uobičajenoj proceduri. Pa ko će to da kaže, ako ne sudija, koji je doneo neku odluku !? Ko je pre sudije pozvan da to učini i kako je to moglo da naruši navedeni ugled sudstva i poverenje javnosti u sudstvo ? Stvarno ne znam. Nisam rekao da sam postupio nezakonito. U drugom i trećem tekstu, očigledno je da sam kao svaki građanin ove zemlje, koristio svoja ustavna i zakonska pravna sredstva, protiv donetih odluka u upravnom postupku, ili organizacionim stvarima, kako sam bio poučen tim odlukama, koje nemaju bilo kakve veze sa krivičnim predmetima u kojima postupam. Ovo, kao što sam napomenuo, po meni, ne samo što ne vređa ugled sudstva i poverenje javnosti u sudstvo, već naprotiv taj ugled i poverenje jača, potvrđujući da u tom segmentu funkcioniše pravna država. U preostala tri teksta, više je nego očigledno da sam samo najkraće potvrdio iformacije koje su novinari već imali da je zahtev stranke odbijen, ujedno odbijajući da bilo šta komentarišem. Ako je bilo šta od toga moj profesionalni ”greh”, kao što sam takođe naveo, ja onda, pred vama, nemam odbranu-naveo je tada Vučinić.

Sudija Vučinić nije oglašen odgovornim za težak disciplinski prekršaj u vezi javnog komentarisanja svojih odluka u postupku Miškovića.

Visoki savet sudstva je rešavajući o žalbi disciplinskog tužioca na odluku Disciplinske komisije da nema odgovornosti Vučinića za teži disciplinski prekršaj, preinačio prvostepeno rešenje tako što je sudiju oglasio odgovornim za (blaži) disciplinski prekršaj. Zakonom su za sva „odstupanja“ od propisanih pravila profesije, ispod “težeg oblika“ , predviđene disciplinske sankcije: javna opomena, umanjenje plate do 50 odsto do jedne godine i zabrana napredovanja u trajanju do tri godine. Disciplinska sankcija izriče se srazmerno težini disciplinskog prekršaja.

Neke od raspoloživih argumenata za pobijanje navoda iz disiplinske prijave da je svojim izjavama u medijima narušio poverenje javnosti u sudstvo, sudija Vučinić, kako se vidi iz ovog izlaganja, nije želeo da izvodi.

– Kao čovek pravosuđa, hoću da verujem da je to poverenje ipak postojalo, ali kao čovek koji se trudi da realno sagledava stvari, bojim se da smo na terenu samo jedne oborive pretpostavke i da sam dostavljenim komentarima građana sa društvenih mreža, koje ste izveli kao dokaz, upravo pokazao suprotno – da apsolutnog, pa možda čak ni većinskog, poverenja javnosti u naše sudstvo nema. Pitam sve prisutne, može li se narušiti neko relativno, ili preciznije rečeno apstraktno ”poverenje”, ili ono, mora biti konkretno i kao takvo dokazano? U krivičnoj materiji, slično ovome, postoje krivična dela, čiji je sastavni deo bića ”opasnost”. Nema krivice ako se ona ne dokaže i to kao konkretna opasnost. Apstraktna, nije dovoljna. Ovo, prevedite na teren ‘poverenja’ i mislim da će svima biti jasno o čemu govorim. Naravno da nismo hteli da predlažemo bilo šta od dokaza u tom smislu, kao npr.neke grafikone, ankete građana, javne servisne i druge informacije i slično., jer se radi čak i o opštepoznatim činjenicama, koje se ne dokazuju (shodno članu 83. Zakonika o krivičnom postupku). Pored toga, na nama nije bio teret dokazivanja, a smatram da ni tužilac, na kome jeste, nije ponudio validne dokaze u “kontrasmeru”. One koje je ponudio, vi ste, uvažene sudije, s punim pravom odbili. Sledstveno prethodnom, smatram i da nije dokazano da sam bilo čime narušio ugled ”sudstva”, već da sam isti, kao sudija štitio, kako zakon nalaže ”u svakoj prilici” i pomenuti Etički kodeks, ili kao što se, na žalost ispostavilo i u ”neprilici”. Moja sudijska dužnost je bila da u takvoj prilici, ili neprilici, održim poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost-naglasio je Vučinić.

Prijatelji sajta