PRVI DAN SUĐENJA OPTUŽENIMA ZA UBISTVO VLASNIKA „DNEVNOG TELEGRAFA“ SLAVKA ĆURUVIJE, APRILA 1999. GODINE
Pred većem sudije Snežane Jovanović u Specijalnim sudom u Beogradu 1. juna je počelo suđenje bivšim pripadnicima DB-a Radomiru Markoviću, Milanu Radonjiću, Ratku Romiću i Miroslavu Kuraku, optuženim za ubistvo vlasnika „Dnevnog telegrafa“ novinara Slavka Ćuruvije u vreme NATO bombardovanja Srbije, 11. aprila 1999. godine u Beogradu, dok se sa Brankom Prpom vraćao kući iz šetnje, ispred zgrade u kojoj je stanovao.
U odsustvu se sudi odbeglom Kuraku, koji je optužen da je hicima iz “škorpiona” ubio Ćuruviju, dok su ostali okrivljeni, nakon negiranja svih optužbi, počeli s iznošenjem odbrane. Radonjiću se pripisuje da je “podstreknut od Markovića koji je sačinio plan i o njemu ga upoznao, obezbedio logistiku i dogovorio realizaciju” sa Kurakom i Romićem. Optuženi Romić se tereti da je „neposredno učestvovao u izvršenju“ i pomogao Kuraku tako što je „s leđa udario drškom pištolja u potiljak Branku Prpu da bi je sprečio da se okrene“.
Prvookrivljeni Radomir Marković je odbacujući optužbe rekao da „ne zna od čega se brani, od kojih dokaza, jer nijedan ne postoji u predmetu, a ništa o tim navodima nije rekao ni svedok na čijem iskazu je zasnovana optužnica, koji kaže da je nešto čuo, pročitao u novinama, pa zaključuje”.
-Optužbe su besmislene, iskonstruisane i politički instruisane. Cilj je da budu osuđeni rukovodioci RDB-a. U nastavku diskreditovanja Miloševićeve vlasti, išlo se na to da se uvuče vrh DB-a u konstrukciju i to koristi da bi tu vlast prikazivali kao kriminalnu i da se time opravda sve ono što je činjeno Srbiji, sve ono loše što joj se dogodilo -rekao je Radomir Marković
Ovakvo svoje viđenje okrivljeni je vezao, kako je istakao, za navod u optužnici “da je motiv ubistva Ćuruvije njegovo javno istupanje u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti”.
Mnogi su kritikovali vlast, napomenuo je Marković, i istakao da je „država imala mnogo veće brige od kritika jer su svaki deo zemlje zasipale NATO bombe“.
Optuženog, kako je naveo, „iznenađuje što je predmet rešavala Komisija koju ne predvodi tužilac– profesionalac, već novinar Veran Matić, glavni i odgovorni urednik RTV B92″. Marković je dodao da je i Evropska unija rekla da se rešavanje ovog predmeta vezuje za brzinu napretka Srbije u evrointegracijama.
– Ako će to da pomogne državi, nije meni problem ni da priznam da sam ubio Ćuruviju iako sa tim nemam nikakve veze. Već sam osuđen na 40 godina. Ovaj postupak je istorijska ocena jednom vremenu, jednoj vlasti i ne mogu da ne kažem šta mislim o tome. Učestvujem u njemu da bih dokazao svu besmislenost ovih optužbi i dokaza. Mi ovde istinu dugujemo porodici Ćuruvija, njegovoj ćerki Jeleni, a nju i njenog brata ne interesuje politika-kazao je Marković.
Komentarišući iskaz glavnog svedoka optužbe bivšeg komandanta Jedinice za specijalne operacije osuđenog Milorada Ulemeka Legije, Marković je rekao da “nije istinita nijedna tvrdnja”.
– Neistiniti su Ulemkovi navodi da sam ga 29. ili 30. marta 1999. godine navodno pitao da li pripadnici JSO mogu da uklone jedno lice koje nešto radi protiv države, kao što je neistina da sam mu 2000. godine naložio da JSO uhapsi jedno lice, i da sam navodno rekao da su navigatori koji vode akciju, “oni Radonjini što su ubili Ćuruviju”. Nije istina da sam 2002. godine iz zatvora poručio Legiji da organizuje ubistvo Miroslava Kuraka. Ništa od toga nije istina, niti ima bilo kakvih dokaza za tako nešto, ali ima mnogo dokaza da se ništa od toga nije desilo -rekao je Marković i naglasio da tužilac „dokaze tumači tendenciozno i selektivno“.
–U postupku je saslušano više od sto svedoka, a nijedan nema nikakva saznanja o slučaju Ćuruvija, svi govore ne znam ništa o tome, ili nisam vam ja svedok za to. Jedini svedok ubistva Slavka Ćuruvije je Branka Prpa koja je izjavila da je ubicu dobro videla, da ubica ne odgovara ličnom opisu Miroslava Kuraka-rekao je okrivljeni.
Punomoćnik Danilović predložio da svedoči Mirjana Marković
Jedan od punomoćnika porodice Ćuruvija, advokat Rajko Danilović, na pripremnom ročištu koje je održano pre meseci po, predložio je da svedoči Mirjana Marković, udovica bivšeg predsednika države Slobodana Miloševića, ali sud još nije o tom predlogu odlučio
U opširnoj odbrani, Marković je naveo da je „posle petooktobarskih promena veliki broj pripadnika DB-a izbačen iz službe, pojedini optuživani za različita dela, ali da su svi oslobođeni, a da je on uhapšen krajem februara 2001. godine i jedini osuđen“.
– Posle 5. oktobra formirana je policijsko-istražna grupa Poskok sa zadatkom da reši pre svega: slučajeve Ibarska magistrala, Stambolić i Ćuruvija. U to vreme nalog američke administracije bio je da se bivši šef države Slobodan Milošević uhapsi do 31. marta. Pošto zbog Ustava i zakona nije bilo moguće da se Milošević izruči Hagu, trebalo je da se nađe neko krivično delo da mu se stavi na teret i procesuira u Srbiji. Ponuda je bila, Zorana Đinđića Ulemeku i pripadnicima “zemunskog klana”, ako doprinesu da se procesuira bar neko tih pomenutih dela, da će im biti oprošteni svi kriminalni gresi. Oko toga je održan sastanak u Šilerovoj kom su prisustvovali Đinđić, Ulemek, Spasojević i Slobodan Pažin, a još dva sastanka su održana u Surčinu, jedan u kući Dragoljuba Markovića, a drugi kod Dejana Milenkovića Bagzija. Nakon toga, ja sam uhapšen 24. februara, pošto je Nenad Bujošević iz JSO dao lažni iskaz za Ibarsku magistralu da sam rekao da treba da se neutrališu neki albanski teroristi. Posle hapšenja izvodili su me iz zatvora na sastanak u vilu sa tadašnjim čelnicima DB-a Goranom Petrovićem i Zoranom Mijatovićem i ministrom policije Dušanom Mihajlovićem gde mi je uz večeru nuđeno da teretim Slobodana Miloševića da je dao nalog i da biram zemlju u kojoj ću da živim, i tražim uz to još šta hoću. Rekao sam im: “Hvala gospodo ne mogu to da izjavim jer nije istina. Vratite me u zatvor da ne zakasnim na večeru”-ispričao je, pored ostalog, Radomir Marković. U slučaju Ibarska magistrala je, kaže, „posle tri prvostepene oslobađajuće presude , na istom činjeničom stanju, osuđen na 40 godina zatvora, četvrtom presudom koju je doneo Vrhovni sud Srbije nakon što je u žalbenom postupku otvorio pretres“.
Marinkov: Odbrana predložila da svedoče radnici Ćuruvijiog obezbeđenja
– Po predlogu odbrane Radomira Markovića, jednom od nekoliko koje je sud prihvatio, trebalo bi da svedoče radnici obezbeđenja Slavka Ćuruvije. Za sada smo predložili trojicu za koje smo došli do saznanja da su bili u obezbeđenju, a očekujemo da prilikom njihovog ispitivanja saznamo i imena ostalih. Bilo je po novinama, a i sam Milorad Ulemek je rekao da je Slavka Ćuruviju obezbeđivala njegova agencija-izjavio je advokat Vladimir Marinkov, jedan od branilaca Markovića
-Ta presuda protiv mene, kao i druga u slučaju Stambolić –Budva, pominju se sada, kao dokaz u predmetu Ćuruvija. A u predmetu „Stambolić“ i „Budva“, predsednik veća i sudija izvestilac u trećem stepenu Vrhovnog suda Srbije, sudija Milena Inić Drecun, odbila je da potpiše presudu i tražila je razrešenje sudijske funkcije, a za medije je izjavila: „Da sam potpisala tu presudu počinila bih krivično delo. U tom predmetu postoje višestruke povrede zakona na štetu Radomira Markovića.“ Njena zamena je potpisala presudu.
U ovoj optužnici su te presude navedene kao dokaz da smo Radonjić, Romić, Kurak i ja delovali kao organizovana kriminalna grupa-kazao je Marković.
O slučaju Ćuruvija, tvrdi, ne zna ništa, a to je, veli, rekao istražnim organima, i mnogo pre nego što se sredinom januara prošle godine našao pod istragom zajedno sa Radonjićem, Romićem i Kurakom. Da se u smislu nešto dešava oko njega signal mu je bio kad su „posle formiranja Komisije za istragu ubistva novinara, počeli da se pojavljuju naslovi poput „Marković svedok“, „Marković rešava slučaj“.
-Ubrzo posle tih napisa počeli su da dolaze u zatvor da razgovaraju sa mnom. Rekao sam: “Ljudi ne mogu vam pomoći jer ništa ne znam, uzalud dolazite. Dolazili su četiri puta. Treći put su rekli: „Vidiš, tereti te Nataša Kandić, podnela je krivičnu prijavu protiv tebe“. Kad su došli četvrti put, bilo je na nivou- ako nećeš da sarađuješ, tužićemo tebe. Rekao sam: „Tužite me, ja iz ove kože ne mogu“. Onda se odjednom pojavio ključni svedok Milorad Ulemek. Kad je 14. januara 2014. godine specijalni tužilac održao konferenciju za novinare, izjavio je: „Uhapšene su ubice Slavka Ćuruvije“. A, pretpostavka nevinosti, nećemo o tome. Ja to razumem da je možda trebalo da bude poslata poruka javnosti, možda i vama sudije, da je ovaj slučaj rešen i da sud samo treba da stavi tačku na taj predmet. Posle toga saslušavaju me 20. januara, a da nisam znao za šta me terete od čega se branim. Naredba o dopuni naredbe o sprovođenju istrage uručena mi je posle saslušanja ali nisu mi omogućeni dokazi, tek kasnije sam saznao kad sam došao do istražnih spisa. O sadržaju iskaza Ulemeka nikad nisam imao mogućnost da govorim. Mislio sam da ću o tome moći da govorim pred sudom u odbrani, ali sad mi sudsko veće kaže po zakonu da ne mogu, ali da ću moći kasnije kad ti dokazi budu izvođeni -naveo je Radomir Marković u odbrani.
Optuženi Milan Radonjić i Ratko Romić uhapšeni su sredinom januara prošle godine i nalaze se u pritvoru. Radomir Marković izdržava kaznu od 40 godina zatvora po presudi u slučaju Ibarska magistrala, a nekoliko pripadnika bivše JSO i Milorad Ulemek Legija oglašeni su krivim za nameštanje saobraćajke 3. oktobra 1999. u kojoj su poginula četvorica funkcionera Srpskog pokreta odbnove, a Vuk Dršković lakše povređen. Marković je osuđen na 15 godina zatvora u slučaju Ivana Stambolića, dok su šestorica pripdanika JSO-a među kojima i Ulemek, oglašeni krivim za otmicu i ubistvo Ivana Stambolića 25. avgusta 2000 . i pokušaja ubistva Vuka Draškovića 15. juna 2000. u Budvi.
Slučaj Ćuruvija je petnaest godina izgledao nerešiv jer su napadači na Ćuruviju uspeli da pobegnu s mesta zločina, a istraga je vođena protiv NN lica, do 13. januara 2014, kad je krivična prijava podneta protiv četvorice iz DB-a.
Kako je saopštilo Tužilaštvo, presudan doprinos rasvetljavanju, dao je svojim iskazom osuđeni bivši komandant JSO-a Milorad Ulemek Legija, koji izdržava 40 godina zatvora, zbog takve četiri maksimalne kazne u četiri procesa po optužbama za više teških krivičnih dela, među kojima i za organizovanje ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića sa sada pokojnim vođom “zemunskog klana” Dušanom Spasojevićem Šiptarom.
Ulemek se, tvrdi Tužilaštvo, javio dobrovoljno da pomogne ne tražeći nikakve privilegije, niti ih može dobiti.
Na početku suđenja 1. juna prvo je pročitana optužnica koja tereti okrivljene Markovića, Radonjića, Romića i Kuraka da su ( citat ): „U prvoj polovini 1999. i tokom 2000. godine u Beogradu, kao organizovana kriminalna grupa u kojoj je svaki pripadnik imao unapred određeni zadatak i ulogu, čija je delatnost planirana na duže vreme, primenom nasilja u cilju očuvanja političke vlasti i moći, i ograničenja slobode medija, po nalogu NN lica iz najviših struktura vlasti, vršili krivična dela ubistva iz člana 47 stav 2. KZ RS, za koja se može izreći kazna zatvora od 5 godina i teža, po prethodnom dogovoru i planu, sposobni da shvate značaj svojih dela i upravljaju svojim postupcima, svesni da je delo čije su izvršenje hteli zabranjeno, sa umišljajem, lišili života, vlasnika, direktora, glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista „Dnevni Telegraf“ i nedeljnika „Evropljanin“ oštećenog, sada pok. Slavka Ćuruviju iz Beograda, tako što je okr. Radomir Marković kao načelnik Resora državne bezbednosti MUP RS, nakon odbijanja komandanta JSO (Jedinica za specijalne operacije) Milorada Ulemeka da sa pripadnicima svoje jedinice krajem marta meseca izvrši ovo ubistvo, početkom aprila 1999. godine radi izvršenja krivičnog dela, za načelnika Centra Resora državne bezbednosti Beograd, postavio okrivljenog Milana Radonjića upoznao ga sa planom o lišenju života novinara, sada pok. Slavka Ćuruvije. Okrivljeni Radonjić je, zatim, o neposrednom izvršenju ubistva postigao dogovor sa pripadnicima RDB, okr. Ratkom Romićem i Miroslavom Kurakom, obezbedio sredstva i logistiku merama praćenja i naredio obustavu tajnog praćenja radi neometanog izvršenja krivičnog dela. Pa su tako, dana 11.4.1999. godine u Beogradu između 16,38 i 16,45 sati u ulici Ive Lole Ribara (sada Svetogorska) u prolazu zgrade broj 35, iz niskih pobuda, zbog njegovog javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti, mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicionih društvenih snaga i političkih subjekata, radi očuvanja postojećih struktura vlasti, kada je sada pokojni Slavko Ćuruvija zajedno sa oštećenom Brankom Prpom iz Beograda ušao u prolaz zgrade broj 35, okrivljeni Miroslav Kurak i Ratko Romić neopaženo im prišli iza leđa, pa je Kurak sa razdaljine od oko 1,5 metara iz automatskog pištolja „Škorpion“ ispalio rafalno pet projektila u leđa oštećenog, a osumnjičeni Ratko Romić oštećenu Branka Prpu, kada je pokušala da se okrene, udario drškom pištolja u potiljačni deo glave, od kog udarca je pala, nanevši joj laku telesnu povredu.“
