SUĐENJE BIVŠEM UPRAVNIKU OKRUŽNOG ZATVORA DRAGIŠI BLANUŠI PO OPTUŽNICI NEKADAŠNJEG PREDSEDNIKA JUGOSLAVIJE SLOBODANA MILOŠEVIĆA- OBJAVLJIVANJE PRESUDE 20. MARTA
Proces koji je bivši predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević pokrenuo, nakon što je 28.juna 2001 godine dopao u Haški tribunal, a njegovi dani u Okružnom zatvoru u Beogradu, ukupno 89 od hapšenja 1. aprila 2001, zbog istrage o raspolaganju budžetskim sredstvima, osvanuli u knjizi „Čuvao sam Miloševića−dnevnik iz ćelije broj 1121“, upravnika zatvora Dragiša Blanuše, završen je posle šesnaest godina u Višem sudu u Beogradu.
Protiv Blanuše je Milošević prvo podneo krivičnu prijavu,a kad je odbačena, i optužnicu kao oštećeni, preko svog punomoćnika advokata Zdenka Tomanovića koji je i sada zastupa jer je Miloševićeva udovica Mirjana Marković preuzela gonjenje, nakon što je bivši predsednik umro 11. marta 2006. godine u pritvoru Haškog tribunala, u Ševeningenu.
Milošević ispred vile Mir, pre hapšenja 1. aprila 2001.
Miloševićeva optužnica tereti Blanušu da je, kako piše, „28. juna 2001. godine, sa za sada nepoznatim radnicima Okružnog zatvora u Beogradu, bez saglasnosti tadašnjeg predsednika Okružnog suda u Beogradu Vide Petrović Škero i istražnog sudije tog suda Gorana Čavline, po čijem rešenju je Miloševiću 1. aprila 2001. određen pritvor koji je isticao 1. jula 2001 godine, silom odveo Miloševića iz zgrade Okružnog zatvora u Beogradu, a zatim ga službenim vozilom odvezao do heliodroma na Banjici i predao ga nasilno za sada nepoznatom licu,nakon čega je nasilno Milošević ubačen u helikopter Državne bezbednosti Republike Srbije, kojim je odvezen do vojnog aerodroma u Tuzli i predat američkim vojnim predstavnicima koji su ga avionom holandske države prevezli u Hag i predali u zatvor u Ševeningen, suprotno Ustavu SRJ, Ustavu Srbije, Zakoniku o krivičnom postupku, Odluci Ustavnog suda Jugoslavije od 28.juna 2001. godine i međunarodnim aktima“. Ovaj opis stoji uz optužbu za krivično delo „otmice“ .
U vezi sa sadržajem knjige „Čuvao sam Miloševića−dnevnik iz ćelije broj 1121”, optužnicom se Blanuši pripisuju krivična dela „zloupotreba službenog položaja“ i „neovlašćeno fotografisanje“ zbog toga što je, kako se navodi, „dozvolio i organizovao neovlašćeno fotografisanje Miloševića tokom boravka u pritvoru, prilikom šetnje zatvorskim dvorištem, njegovo izvođenje iz pritvora 28. juna 2001. godine i uvođenje u službeni kombi, kao i beleženje poverljivih razgovora koje je Milošević tokom boravka u pritvoru imao sa članovima njegove porodice, svojim advokatima i prijateljima, a potom te zapise i fotografije objavio u svojoj knjizi ‘Čuvao sam Miloševića’ koju je prodao u za sada neutvrđenom broju primeraka“. U završnoj reči Zdenko Tomanović je predložio sudu da Blanušu oglasi krivim i kazni po zakonu, , kako je naveo . „uzimajući u obzir sve okolnosti i snagom očiglednosti težinu posledica“.
Tomanović je istakao da je pritvoreno lice, po Zakoniku o krivičnom postupku, isključivo u nadležnosti suda i samo sud, nadležni istražni sudija u to vreme , krivično veće, mogu da odlučuju o pritvoru i niko pritvorenog ne može da izvede bez odluke sudije, a „nijedna sudska odluka nije postojala za Miloševića kada ga je iz pritvora 28. juna 2001. godine, odveo Dragiša Blanuša, na osnovu pisma pomoćnika republičkog ministra pravde Dragana Vulića i potom predao predstavnicima Haškog tribunala, protivno Ustavu tadašnje države Savezne Republike Jugoslavije, protivno Ustavu Srbije i protivno zakonima, bez sprovedenog ekstradicionog postupka, bez prava na žalbu, kršeći privremenu meru Ustavnog suda Jugoslavije kojom je bilo zabranjeno izručenje, kao i presudu kojom je kao protivustavna i nezakonita poništena odluka Republičke vlade o direktnoj primeni Statuta Haškog tribunala“.
ZAVRŠNA REČ ZDENKA TOMANOVIĆA, PUNOMOĆNIKA OŠTEĆENOG KAO TUŽIOCA (citati)
foto: mc.rs – Advokat Zdenko Tomanović
-Odnos prema građaninu Slobodanu Miloševiću školski je primer kršenja zakona i nepoštovanja svih prava koja građanin ima.
Dugo vremena traje čekanje na dva odgovora koje samo sud može da da: da li može građanin Srbije da bude odveden iz pritvora , bez odluke suda, bez odluke istražnog sudije, bez odluke krivičnog veća, i tada i sada, iako je odluka o pritvoru isključivo u nadležnosti suda? Može li i sme li bilo koji državni službenik da krši zakon, da postupa protivno važećem Ustavu, i tada i sada, samo zbog toga što to od njega traži politička elita, deo političke vlasti? Sud bi trebalo da odgovori na ta dva pitanja.
-Slobodan Milošević je jedini čovek u istoriji Srbije koji je odveden iz pritvora bez ikakve sudske odluke i izručen bez ikakve sudske odluke, bez sprovedenog ekstradicionog postupka, bez prava na žalbu. Samo zato što moćna politička elita kaže : „Nisu važni zakoni, nije važan Ustav“, i samo zato što neki državni službenik napiše pismo upravniku zatvora. Zašto postoje zakoni ako mogu da se suspenduju političkom voljom? Slobodan Milošević je bio u pritvoru na osnovu odluke istražnog sudije tada Okružnog suda u Beogradu Gorana Čavline u istražnom postupku, za predmet „budžetska sredstva“, i po tadašnjem ZKP-u,samo on bio je nadležan da odluči o pritvoru. Slobodan Milošević je izveden i odveden iz pritvora 28.juna 2001.godine, a istražni sudija i predsednik Okružnog suda odbili su da daju saglasnost za odvođenje.
-Ako nije bila potrebna saglasnost sudije, zašto ih je zvao upravnik zatvora pre izvođenja Miloševića?
Zna svaki upravnik zatvora kakva je procedura. Ne možete nijedno lice, ni tada ni sada, izručiti bez ekstradicionog postupka, bez sudske odluke o izručenju bez prava na žalbu. Pojednostavljeno rečeno, okrivljeni kaže da su na njega vršili pritisak iz tadašnjeg republičkog Ministarstva pravde. Ali ne sme nijedan državni službenik da izvrši nezakonitu odluku , da krši zakon i Ustav. Nekada postoji ambijent kada je hrabrost postupati po zakonu. Tu hrabrost, u to vreme iskazali su istražni sudija Goran Čavlina i predsednica Okružnog suda Vida Petrović Škero koji nisu hteli da potpišu nezakonit dokument i da Milošević bude odveden iz pritvora.
Sud ima pismo koje je tadašnji pomoćnik republičkog ministra pravde uputio Okružnom zatvoru u Beogradu, ono je naslovljeno na zatvor, nema imena. Zašto se upravnik zatvora našao pozvanim? Ne može se sa ovakvim papirima, ni tada ni sada, odvoditi niko iz pritvora.
Čak ne postoji original tog pisma, te odluke, kojom je naloženo odvođenje Miloševića i, kako je navedeno, njegova predaja ovlašćenim predstavnicima Haškog tribunala, već samo fotokopija, na kojoj postoji beleška da je original predat pomoćniku ministra pravde Draganu Vuliću 6. 8. 2001. godine. Da li to pokazuje da je neko nešto hteo da skloni, da li bi doživelo sudbinu mase papira koji su u ovom predmetu nestali, da neki službenik nije sačinio fotokopiju s beleškom? U ovom predmetu je nestala čak i knjiga.
-Ne sme nijedan državni službenik da izvrši nezakonitu odluku, da krši zakon i ustav. Državni službenik mora zakonitim ponašanjem da štiti građane
Blanuša: „Postupao sam po nalogu pretpostavljenih“
Foto: Dragiša Blanuša
U izjavi novinarima ispred zgrade Višeg suda u Beogradu , Dragiša Blanuša je, komentarišući optužbu za krivično delo otmice, zbog odvođenja Miloševića iz zatvora 28.juna 2001 godine, rekao da „naprosto ne zna o čemu se radi, jer je samo izvršavao nalog Vlade Srbije“.
– Tog dana Vlada Srbije donela je odluku i zaključak da se Milošević isporuči predstavnicima Haškog tribunala. Predstavnici Haškog tribunala su pre toga desetak dana boravili u Beogradu, doneli su ceo predmet u Okružni sud u Beogradu i sve je to bilo pripremano da se Milošević prvo odvede do Instituta za bezbednost. Kad sam primio odluku i zaključak Vlade Srbije, a ujedno sam dobio i pisanu naredbu koju je potpisao direktor Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Dragan Vulić, ja sam postupio po nalogu Vlade Srbije. Moje nije bilo da raspravljam da li je to bilo u redu ili nije bilo u redu. Istovremeno, kad sam sve te papire dobio , obavio sam razgovor i sa predsednicom Okružnog suda Vidom Škero, gde sam je upoznao da se tog časa već sprovodi odluka Vlade Srbije, zvao sam i istražnog sudiju Gorana Čavlinu. Sudija Škero mi je odgovorila da tu ja nemam šta da se brinem, da je tu ulogu preuzela Vlada Srbije, nijednom rečju nije pomenula da je to protivzakonito niti da ja činim bilo šta što nije u redu. Istražni sudija Čavlina je nekim poslom bio u Batajnici i takođe mi je rekao da je to odluka Vlade Srbije. Kada je istražni sudija Čavlina ispitivan kao svedok na ovom suđenju , on je tvrdio da ga je tog dana zvao i premijer Zoran Đinđić i da ga je obavestio da će to preuzeti Vlada Srbije. Istovremeno, kada je stigao dopis od strane Ministarstva pravde ja sam više puta razgovarao sa ministrom pravde sada pokojnim Vladanom Batićem. Što se mene tiče, meni je mirna savest. Ja sam kao službenik Ministarstva pravde, ujedno od Vlade Srbije i postavljen na mesto upravnika, izvršio ono što su oni nalagali-rekao je Blanuša
Na pitanje kako se sada oseća, kaže: „Napušteno i prepušten samom sebi“.
-Ja sam visoki profesionalac. Radio sam u policiji dugo, preko trideset godina, nijednu grešku nemam iza sebe, dobio sam sve moguće nagrade. Sve sam učinio u ovom slučaju, vezano za isporuku Miloševića i njegov boravak u pritvoru da to protekne, što kažu, najprofesionalnije, najljudskije i kako treba. Odnosio sam se prema njemu na najbolji mogući način. On nikada nije imao primedbe na moj rad ni njegova porodica. Tokom ta tri meseca sastavljao sam beleške o svakom danu, znajući da će to jednog dana biti istorija. Te noći kada je došlo do razlaza čelnika vladajuće koalicije DOS ja sam odlučio da napišem tu knjigu da ostane autentični dokumenat za istoriju, jer ukoliko se nešto meni desi, kasnije bi o tome neko pisao onako kako njemu odgovara –naglasio je Blanuša
Bivši upravnik zatvora tvrdi da su on lično i njegova porodica „imali posledice zbog neosnovanih izjava da je navodno maltretirao Slobodana Miloševića dok je bio u pritvoru“.
-Ako neko od vas traži da uradite nešto nezakonito, ako pristajete to da uradite onda ste prihvatili i posledice. Dragiša Blanuša je prihvatajući da izvrši nezakoniti nalog pristao na posledice i ako ga je izvršio, nije važno da li je bio 24. u hijerarhiji u tadašnjoj Vladi Srbije.
Slobodan Milošević je smatrao da upravnik zatvora nema pravo da ga izvede i on je to predočio upravniku kada je došao da ga vode i onda je usledio ponižavajući odnos prema njemu, vika , dreka, stavljanjem u izgled sile, prinudom je nateran da izađe iz pritvora i uđe u kombi- maricu.
Nema tog političkog interesa, ni onog koji je dominantan bio 2001. godine, da prekršite zakon, Ustav i ljudska prava građanina.
-Predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica je posle izručenja Miloševića Haškom tribunalu rekao da je to otmica, a cela tadašnja Savezna vlada je podnela ostavke.
-Možete da mrzite Slobodana Miloševića koliko hoćete ali ne možete da mu uskratite njegovo ljudska prava, a njemu su sve uskratili, ovde nije dobio ni penziju na koju je imao pravo, bio je predsednik države, njegovoj odbrani nisu dali nijedan jedini papir koji je bio potreban za haški proces. Umro je, a da nikad ništa nije dobio. Haški tribunal je kršio njegova prava i u procesu i pravo na adekvatnu medicinsku zaštitu i umro je u pritvoru Haškog tribunala. Postoji kontinuitet i srpske i haške pravde kad je u pitanju taj čovek , nikad ništa nije dobio. Taj zagrljaj srpske i haške pravde doveo je do toga do čega je doveo u slučaju Slobodana Miloševića.
– Ako je bilo ispravno njegovo izručenje zašto je onda Srbija naknadno donela Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom koji definiše postupak isporučivanja, pravo žalbe? Ovaj predmet nije bio omiljen nijednoj vlasti i stalno je guran u stranu. Tri puta je veštačen Miloševićev potpis kojim mi je dao punomoć da vodim ovaj postupak.
-Kad je reč o sadržaju knjige koju je objavio Dragiša Blanuša „Čuvao sam Miloševića“, niko, nijedan zakon ne daje pravo upravniku zatvora da fotografiše pritvorenika, nema pravo da prisluškuje i beleži njegove poverljive razgovore sa braniocima, sa članovima porodice, s prijateljima i da još i objavi. Na taj način okrivljeni je teško povredio ljudska prava Slobodana Miloševića, naneo mu štetu, a sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist
-Odnos prema građaninu Slobodanu Miloševiću školski je primer kršenja zakona i nepoštovanja svih prava koja građanin ima. (kraj citata Tomanovićevog izlaganja)
ZAVRŠNA REČ ODBRANE
Advokat Radoslav Tadić, branilac Dragiše Blanuše, zatražio je oslobađajuću presudu, navodeći da „Blanuša nije kriv, optužbe nisu dokazane, niti opis u optužnici uopšte sadrži radnje koje čine elemente krivičnih dela koja su mu stavljena na teret“.
CITATI IZ ZAVRŠNE REČI ADVOKATA ODBRANE RADOSLAVA TADIĆA
Advokat Radoslav Tadić
-Nije zadatak suda da daje odgovore na pitanja koja je potencirao kolega , već da na osnovu izvedenih dokaza i utvrđenih činjenica odgovori da li je okrivljeni izvršio ili nije izvršio krivična dela koja mu se stavljaju na teret, a slažem se sa Tomanovićem da postupak predugo traje.
U Krivičnom zakoniku jasno su definisana krivična dela otmica i zloupotreba službenog položaja, a u radnjama Dragiše Blanuše nema elemenata nijednog od tih dela. Krivično delo neovlašćeno fotografisanje je odavno zastarelo.
– Što se krivičnog dela otmice tiče, punomoćnik se poziva na izjavu koju je tadašnji predsednik Jugoslavije dao u žaru političke borbe sa neistomišljenicima. Postoji dokument kojim je pomoćnik ministra pravde dao nalog Okružnom zatvoru da se Milošević sprovede i preda ovlašćenim predstavnicima Međunarodnog tribunala u Hagu. Ispitan je u svojstvu svedoka jedan sudija tadašnjeg Okružnog suda u Beogradu, iz ekipe tog suda koja je posetila zatvor nakon isporučenja, na okolnost da nikad niko nikakvu primedbu nije imao. Izveden je izveštaj zatvora o tome da je Okružni sud obavio posetu zatvoru, dan posle isporučivanja Miloševića, 29. juna 2001. godine, da nikakve primedbe nisu stavljene
Advokat Radoslav Tadić izjavio je za medije da je „Dragiša Blanuša, prilikom izvođenja Miloševića iz pritvora, samo izvršavao naredbe svojih pretpostavljenih“ .
-Nakon što je vlada 28. juna 2001, donela odluku da se Milošević isporuči Hagu, istog dana je- navodi Tadić -dat zaključak Ministarstvu pravde da sprovede odluku, istog dana je pomoćnik ministra pravde dostavio nalog upravniku zatvora da je sprovede.
-Šta smo očekivali, da će Dragiša Blanuša da kaže: „Ma kava vlada, kakvo ministarstvo pravde“? Naravno on je, samo ono što je bilo u njegovom domenu, obezbedio kombi-maricu da odveze Miloševića do helikoptera koji ga je potom prebacio do aerodroma u Tuzli. On je bio u okviru Ministarstva pravde koje mu je naložilo da izvrši odluku o sprovođenju Miloševića, o čemu postoji nesumnjiv dokaz. Niko ni iz suda nije rekao : „Ne možeš“. Naprotiv, svi su prećutno odobrili da se to sprovede. Dragiša Blanuša je postupao u skladu sa ovlašćenjima koja je imao – naglasio je advokat Tadić
