Уставни суд о употреби матерњег језика и писма у судским поступцима

Велико веће Уставног суда Србије донело је одлуку која се односи на употребу матерњег језика и писма у судском поступку.

У одлуци објављеној у Службеном гласнику Републике Србије , бр. 58/15 од 30. јуна 2015. године, наведено је: „Уставни суд најпре указује да је чланом 12. став 2, Закона о службеној употреби језика и писма прописано да се првостепени управни, кривични, парнични или други поступак у коме се решава о правима и дужностима грађана може водити ( осим на српском језику и ћириличком писму који су у службеној употреби по одредбама Устава, прим. пт) и на језику националне мањине који је у службеној употреби у органу, односно у организацији која води поступак. Значи, не постоји апсолутна обавеза суда као државног органа да води поступак на мањинском језику, када као странка учествује припадник националне мањине.

“Одредбама Устава је утврђено: да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, а службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава (члан 10.); да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита (члан 76. став 1.); да у срединама где припадници националних мањина чине значајну популацију, државни органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, органи аутономних покрајина и једи- ница локалне самоуправе воде поступак и на њиховом језику (члан 79. став 1.); да свако има право да користи свој језик у поступку пред судом, другим државним органом или организацијом која врши јавна овлашћења, када се решава о његовом праву или обавези и да незнање језика на коме се поступак води не сме бити сметња за остваривање и заштиту људских и мањинских права (члан 199.)”. Уставни суд указује да је наведено право из члана 79. став 1, Устава конкретизовано и да се штити у смислу Закона о службеној употреби језика и писма.

Затим, истим законом је прописано да се поступак може водити на језику мањине који је у службеној употреби у суду и уколико у њему учествује више странака, под условом да се странке споразумеју да се поступак води на том језику, а уколико до таквог споразума не дође, а једна од странака захтева да се поступак води на српском језику, поступак ће се водити на српском језику-наведено је, поред осталог, у одлуци. На крају, као најважније, Уставни суд оцењује да одредба члана 6 став 3а Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржи стандард „на језику који разуме”, а не на матерњем језику”. ( члан 6 став 3а Конвенције: Свако ко је оптужен за кривично дело, има право да у најкраћем могућем року, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима за оптужбу против њега“).

“Иако је овај стандард утврђен у кривичноправној ствари, он се може применити и у грађанским поступцима. Дакле, циљ наведеног стандарда јесте разумевање језика на коме се судски поступак води, разумевање језика на коме се утврђују права и обавезе за странку. Такође, и сам Устав Републике Србије утврђује да незнање језика на коме се поступак води не сме бити сметња за остваривање и заштиту људских и мањинских права (члан 199. став 1.).

Ово су најважнији правни ставови Уставног суд Србије утвређени одлуком којом је одбијена као неоснована уставна жалба И. Р. на решење Основног суда у Зрењанину у поступку извршења, а подносилац тврди да му је повређено право на вођење поступка на мањинском језику, који је његов матерњи језик, да му је суд ускратио право да се поступак води на мађарском језику као службеном језику који је у равноправној службеној употреби на подручју града Зрењанина, сагласно члану 5. Стагута града Зрењанина, при чему се уставна жалба позива на чланове 14. и 75. Устава Републике Србије.

О овој одлуци известио је на свом сајту Високи савет судства и поставио страницу Службеног гласника са објављеном одлуком Уставног суда Србије коју можете прочитати на сајту ВСС

Изводи из одлуке по уставној жалби И.Р. коју је Уставни суд Србије, имајући у виду њен значај за заштиту уставности и законитости, као и људских права и слобода, објавио у „Службеном гласнику Републике Србије“ , бр. 58/15 од 30. јуна 2015. године.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд, како се наводи, утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

У спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе И.Р. и приложене документације, Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносуд ској ствари: Основни суд у Зрењанину је оспореним решењем одредио извршење против извршног дужника, овде подносиоца уставне жалбе, ради намирења новчаног потраживања из извршне исправе и трошкова извршења. Извршни дужник је поднео приговор против решења о извршењу, у коме је тражио да извршни судија усвоји овај приговор, укине побијано решење о извршењу, те након тога као претходно питање утврди мађарски језик као службени језик поступка. Навео је да не пристаје ни на какво превођење било каквог писмена у овом судског поступку са српског на мађарски језик или обрнуто, нити да се користи тумач за мађарско-српски језик. Извршни дужник је истакао да одлично познаје и српски и мађарки језик.Основни суд у Зрењанину је оспореним решењем делимично усвојио и делимично одбио приговор извршног дужника, те је преиначио решење о извршењу у делу у коме је одлучено о трошковима извршног поступка, тако што је одбио као неоснован захтев извршног повериоца за накнаду трошкова извршног поступка, док је у преосталом делу решење о извршењу потврдио“.

Међутим, Основни суд у Зрењанину је оспореним решењем одбио захтев подносиоца уставне жалбе, као извршног дужника у извршном поступку,да мађарски језик буде језик поступка, а који језик је у равноправној службеној употреби у Основном суду у Зрењанину.

-. Закон о извршењу и обезбеђењу конкретно не прописује одредбе о употреби језика у тој врсти поступка, па се, стога, сагласно одредби члана 10. наведеног закона, сходно примењују релавантне одредбе Закона о парничном поступку (ЗПП). Члан 6. ЗПП садржи процесно начело према коме је у парничном поступку у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, други језици и писма се службено употребљавају у складу са законом, а у судовима на чијим подручјима живе припадници националних мањина су у службеној употреби и њихови језици и писма, у складу са Уставом и законом. У конкретном случају, то су цитиране одредбе Устава (чл. 10. и 79.), као и Закон о службеној употреби језика и писма.

У образложењу оспореног решења, приликом одбијања подносиочевог захтева, наведени извршни суд се позвао на одредбу члана 95, ЗПП, те је навео и то да је извршни дужник сачинио поднесак који је означио као приговор на решење о извршењу тога суда, и то на српском језику и ћириличким писмом, односно на језику који је у службеној употреби у суду, те се он определио за српски језик, као језик поступка у овој извршној ствари.

За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:

Одредбама Устава је утврђено да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, а службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава (члан 10.); да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита (члан 76. став 1.); да у срединама где припадници националних мањина чине значајну популацију, државни органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, органи аутономних покрајина и једи- ница локалне самоуправе воде поступак и на њиховом језику (члан 79. став 1.); да свако има право да користи свој језик у поступку пред судом, другим државним органом или организацијом која врши јавна овлашћења, када се решава о његовом праву или обавези и да незнање језика на коме се поступак води не сме бити сметња за остваривање и заштиту људских и мањинских права (члан 199.). Законом о службеној употреби језика и писма је прописано: да на територији јединице локалне самоуправе где традиционално живе припадници националних мањина, њихов језик и писмо може бити у равноправној службеној употреби, да ће јединица локалне самоуправе обавезно својим статутом увести у равноправну службену употребу језик и писмо националне мањине уколико проценат припадника те националне мањине у укупном броју становника на њеној територији достиже 15 процената према резултатима последњег пописа становништва, као и да службена употреба језика националних мањина из става 1. овог члана подразумева нарочито коришћење језика националних мањина у управном и судском поступку и вођење управног поступка и судског поступка на језику националне мањине (члан 11. ст. 1, 2. и 3.); да се првостепени управни, кривични, парнични или други поступак у коме се решава о правима и дужностима грађана води на српском језику; да се поступак из става 1. овог члана може водити и на језику националне мањине који је у службеној употреби у органу, односно у организацији која води поступак; кад у поступку учествује једна странка – припадник националне мањине, поступак се, на њен захтев, води на језику националне мањине који је у службеној употреби у органу, односно организацији која води поступак, кад у поступку учествује више странака чији језици нису исти, поступак се води на једном од језика који су у службеној употреби у органу, односно организацији која води поступак о коме се стране споразумеју; да ако се странке не споразумеју о томе на ком ће се језику водити поступак, језик поступка одређује орган, односно организација пред којом се води поступак, осим ако једна од странака захтева да се поступак води на српском језику, у ком случају ће се поступак водити на том језику (члан 12.); да странка у поступку чији језик није утврђен као језик поступка има права утврђена у чл. 16. и 17. овог закона (члан 14. став 2.); да на подручјима на којима језици националних мањина нису у службеној употреби, органи, односно организације који воде поступак дужни су да припадницима националних мањина који код њих остварују своја права и обавезе обезбеде – 1) да у поступку код ових органа и организација употребљавају свој језик и писмо, 2) да на свом језику подносе молбе, жалбе, тужбе, предлоге, представке и друге поднеске, 3) да им се на њихов захтев достављају на њиховом језику отправци решења, пресуда и других аката којима се решава о њиховим правима и обавезама, као и сведочанства, уверења, потврде, и друга писмена, те да ће се сматрати да постоји захтев из тачке 3. става 1. овог члана и ако је поднесак поднет на језику националне мањине (члан 16.).

Уставни суд констатује да у изузетним ситуацијама не мора бити везан правном карактеризацијом чињеничног стања коју је дао подносилац уставне жалбе (видети пресуду Европског суда за људска права Гуерра анд Отхерс в. Италy бр. 116/1996/735/932, од 19. фебруара 1998. године, став 44.), те сматра да је прикладније да оцењује уставну жалбу, с обзиром на њену садржину, у односу на члан 76. став 1. Устава, којим је утврђено да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита, а што конкретном случају подразумева да свако има право да користи свој језик у поступку пред судом, другим државним органом или организацијом која врши јавна овлашћења, када се решава о његовом праву или обавези и да незнање језика на коме се поступак води не сме бити сметња за остваривање и заштиту људских и мањинских нрава (члан 199. Устава)“.

Уставни суд налази да се извршни суд није сходно позвао на процесно начело из члана 6. ЗПП који говори о службеној употреби јсзика у поступку и упућује на примену Закона о службеној употреби језика и писма, а који прописује услове за вођење поступка на језику националне мањине који је у службеној употреби у суду (члан 12. ст. 4-6.). Извршни суд се позвао на члан 95. ЗПП који прописује могућност употребе језика странке у поступку, а што није био подносиочев захтев. Затим, Уставни суд даље оцењује да се подносилац уставне жалбе није определио за српски језик као језик поступка у предметној извршној ствари, тиме што је поднео приговор на српском језику. За вођење поступка на језику националне мањине који је у службеној употреби у суду, потребно је, између осталог, да се постави такав захтев, а што је подносилац учинио у поднетом приговору против решења о извршењу. Извршни суд по захтеву подносиоца као извршног дужника није претходно расправио питање на ком језику ће се водити ова врста судског поступка.

Независно од наведеног, Уставни суд оцењује да овакво поступање и закључивање извршног суда у погледу захтева подносиоца као припадника националне мањине за вођење извршног поступка на мањинском језику, није довело и до повреде његових уставних права. За утврђивање повреде Уставом зајемченог права потребно је сагледати да ли је извршни поступак у целини био правичан, Уставни суд најпре указује да је чланом 12. став 2, Закона о службеној употреби језика и писма прописано да се првостепени управни, кривични, парнични или други поступак у коме се решава о правима и дужностима грађана може водити и на језику националне мањине који је у службеној употреби у органу, односно у организацији која води поступак. Значи, не постоји апсолутна обавеза суда као државног органа да води поступак на мањинском језику, када као странка учествује припадник националне мањине.

Затим, истим законом је прописано да се поступак може водити на језику мањине који је у службеној употреби у суду и уколико у њему учествује више странака, под условом да се странке споразумеју да се поступак води на том језику, а уколико до таквог споразума не дође, а једна од странака захтева да се поступак води на српском језику, поступак ће се водити на српском језику. Дакле. поред захтева подносиоца уставне жалбе да језик поступка буде мађарски језик, било је неопходно да такав захтев прихвати и извршни поверилац, односно да постоји споразум међу њима о вођењу извршног поступка на мађарском језику.

На крају, као најважније, Уставни суд оцењује да одредба члана 6. став 3а Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржи стандард „на језику који разуме”, а не на матерњем језику. Иако је овај стандард утврђен у кривичноправној ствари, он се може применити и у грађанским поступцима. Дакле, циљ наведеног стандарда јесте разумевање језика на коме се судски поступак води, разумевање језика на коме се утврђују права и обавезе за странку. Такође, и сам Устав Републике Србије утврђује да незнање језика на коме се поступак води не сме бити сметња за остваривање и заштиту људских и мањинских права (члан 199. став 1.). Подносилац уставне жалбе је сам приговор против решења о извршењу саставио на српском језику и ћириличком писму и у том правном средству је навео да одлично познаје српски језик. Значи, подносилац уставне жалбе је разумео решење о извршењу и обавезе које се њему утврђују оспореним актом, те је делотворно и ефикасно користио право на приговор против оспореног решења о извршењу (подносилац је оспорио решење о извршењу само у делу у коме је одлучено о трошковима извршног поступка, а не у погледу главног потраживања, и у том делу извршни суд је усвојио подносиочев приговор и правноснажно одбио захтев извршног повериоца за накнаду трошкова извршног поступка). Затим, Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе имао својство извршног дужника у предметном извршном поступку. Циљ извршног поступка јесте намирење потраживања извршног повериоца и поступак је у потпуности подређен остваривању права и интереса извршног повериоца. Извршни поступак се покреће управо због тога што извршни дужник у париционом року није поступио у складу са обавезом из правноснажне судске одлуке (извршне исправе). Решењем о извршењу само се одређује принудно извршење материјалне обавезе која је већ утврђена у извршној исправи, што је случај и у конкретном предмету. Подносилац у уставној жалби није навео да му је у фази одређивања извршења евентуално наметнута суштински нова материјална обавеза која нема основ у извршној исправи, односно да је таква обавеза престала правно да посгоји. Сам парнични поступак који је вођен пред Основним суду у Зрењанину, у коме је утврђена обавеза подносиоца уставне жалбе, водио се на српском језику, а подносилац није ставио захтев за вођење тог поступка на мађарском језику.

Полазећи од напред наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима Основног суда у Зрењанину није повређен члан 76. став 1, Устава, којим је утврђено да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита. Стога је Суд уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу изреке.

Сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се ова одлука објави у ‘Службеном гласнику Републике Србије’, имајући у виду њен значај за заштиту уставности и законитости и људских права и слобода“.

Извор: Сајт Високог савета судства

Пријатељи сајта