Strašno su odjeknule reči lidera radikala Vojislava Šešelja da će poslati svog stranačkog kolegu Nemanju Šarovića da ode u Aleju velikana gde je sahranjen pokojni premijer Zoran Đinđić i da ponese glogov kolac, ali javnost je reagovala adekvatno, odmah, i s najvećim zgražanjem osudila nedoličnu izjavu.
Od takvih reči osetite mučninu, može i ozbiljno da pozli, a kamoli od nepočinstva.
Mada, na biranim rečima kojima je Šešeljeva izjavu opisivana kao najgori govor mržnje, pojedinima je, sam Šešelj mogao da pozavidi na „sočnosti“ vokabulara i zapita se jesu li na putu da ga nadmaše ili su to odavno uspeli, samo što lepo zvuči kad neki drugi izgovaraju nešto u odnosu na neki „proevropski“ „opšteprihvatljiv“ i „podesan“ predmet mržnje.
Šarović naravno nije otišao s glogovim kocem u Aleju velikana i verovatno neće ni otići. Pitanje je da li je najpoznatiji skandal majstor na političkoj sceni Srbije Vojislav Šešelj uopšte ozbiljno mislio ono što je izgovorio o glogovom kocu- mada to nipošto ne treba isključiti. Biće, ipak, da više naginje ka tome da je to bio trik kojim je Šešelj na svoj silovit način ukazao koliko je nešto skaredno i neljudski i kada se samo izgovori, a kamoli da se uradi, ali i da srpska javnost ima selektivan senzibilitet pa nam zapravo uopšte ne smeta kada neko zaista oskrnavi nečiji grob, baš glogovim kocem, ako nam je onaj koji skrnavi po volji, a mrzak nam je onaj na čiji grob se kidiše glogovim kocem.
Ne tako davno, 2007 godine, samo godinu dana posle smrti Slobodna Miloševića, nekadašnjeg predsednika države, kome nakon što je umro u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala vlasti nisu omogućile ni normalnu sahranu, pa je pokopan u dvorištu svoje kuće u Požarevcu, a neko je preskočio ogradu i ostavio glogov kolac pored njegovog groba.
Mediji su o tome izvestili, ali javnost je bila gluva. U „najstrožem“ tonu to je nazvano – performans, nijedna jedina kritički obojena reč nije se čula. Svi su viteški ćutali, mnogi verovatno i likujući prećutno.
