СТАВ: МАГИСТAР ДРАГАН ПАШИЋ
Надлежност Врховног касационог суда треба проширити и на одлучивање о жалби против другостепених пресуда апелационог суда, у ком смислу је потребно променити члан 464. Законика у кривичном поступку.
Ако виши суд суди у првом степену, онда је правно логично да апелациони суд одлучује у другом степену, а Врховни касациони суд у трећем степену (а не апелациони суд у трећем степену, као што предвиђа садашње кривично процесно законодавство)-закључује магистар Драган Пашић, адвокат из Београда, у својој правној анализи законског решења о надлежности кривичних одељења апелационих судова, као другостепених, и трећестепене надлежности.
Надлежност судова регулисана је Законом о уређењу судова (утврђена је стварна надлежност) и Законом о седиштима и подручјима судова и тужилаштава (утврђена је месна надлежност). Одредбом члана 463. Законика о кривичном поступку прописано је да се жалба може изјавити само против пресуде којом је другостепени суд преиначио првостепену пресуду којом је оптужени ослобођен од оптужбе и изрекао пресуду којом се оптужени оглашава кривим. Чланом 464. став 1. истог законика одређено је да о жалби против другостепене пресуде решава апелациони суд, сходно одредбама овог законика које важе за поступак у другом степену. Овом законском нормом овлашћује се апелациони суд да поступа у трећем степену. Дакле, апелациони суд, у кривичној материји, поступа као другостепени и трећестепени суд. У предметима из области кривичне и грађанске материје, као и у поступцима према малолетницима у другом степену, апелациони суд суди у већима састављеним од троје судија (осим у ситуацијама кад веће за малолетнике суди на претресу када је састављено од двоје судија и троје судија поротника). У трећем степену, у кривичној материји, апелациони суд поступа у већима састављеним од пет судија. Суд као институција која је задужена за решавање спорних случајева у области грађанског, кривичног, међународног права или у некој другој области има више степена. У нашем правном систему судови опште надлежности су: основни судови, виши судови, апелациони судови и Врховни касациони суд. Основни и виши судови примарно решавају ствар, као првостепени судови, осим у правним ситуацијама у којима се виши судови појављују као другостепени, а Законом о уређењу судова је прописано које су то ситуације. Судови који решавају по правном леку, то јест изјављених жалби против одлука виших судова, су апелациони судови, као другостепени. Из овога следи закључак да у саставу кривичних одељења апелационих судова судије одлучују у другом, али и у трећем степену. Прецизније, у једном суду, у истој организационој јединици, постоје два степена која одлучују о жалбама. Да би се поштовање начела легалитета боље постигло установљава се двостепеност или вишестепеност кривичног поступка. Ако виши суд суди у првом степену, онда је правно логично да апелациони суд одлучује у другом степену, а Врховни касациони суд у трећем степену (а не апелациони суд у трећем степену, као што предвиђа садашње кривично процесно законодавство). Садашњом императивном нормом искључена је могућност приступа Врховном касационом суду. Приступ највишој судској инстанци свуда је сужен, на различите начине. И то није спорно. Међутим, оваквим законским решењем угрожава се суштина самог права о коме је реч. Не узима се у обзир да је кривични предмет, који је завршен ослобађајућом пресудом вишег кривичног суда, преиначен пресудом апелационог суда, као другостепеног суда, на штету оптуженог, осуђујућом пресудом, а трећестепени суд који представља исти суд – апелациони суд, потврђује осуђујућу пресуду (скоро увек или најчешће), изречену од стране својих колега. Посебно истичем два карактеристична случаја . Пресудом Вишег суда у Београду од 3. марта 2016. године, по други пут, ослобођен је од оптужбе бивши министар одбране Државне заједнице Србија и Црна Гора Првослав Давинић и други, да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. Кривичног законика. По жалби Вишег јавног тужиоца у Београду ова пресуда је преиначена од стране другостепеног већа Апелационог суда у Београду, тако што је извршена правна преквалификација (стављено му је на терет да је извршио основни, а не квалификовани облик предметног кривичног дела) и Првослав Давинић је оглашен кривим и условно осуђен. Другостепену одлуку потврдило је и веће трећег степена овог суда. Други пример је сличан. Пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења, од 17. марта 2015. године, бивши судија и члан Високог савета судства Благоје Јакшић и други оптужени, по други пут су ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја из чл. 359. став 3. Кривичног законика и друга кривична дела. Тужилац за организовани криминал је против ове пресуде изјавио жалбу, а Посебно одељење за организовани криминал Апелационог суда у Београду, преиначило је првостепену пресуду и осудило Благоја Јакшића на казну затвора у трајању од три године. Према њему је изречена и мера безбедности забрана вршења позива у области правосуђа у трајању од две године. О жалби одбране Благоја Јакшића коначну оцену даће трећестепено веће судија истог суда. Осећај правне сигурности и праведности био би израженији када би о жалби одбране у оба случаја, у трећој судској инстанци, одлучивале судије које нису у саставу Апелационог суда у Београду, већ у највишој судској инстанци – Врховном касационом суду. Ово посебно ако се има у виду чињеница да су у првостепеном поступку Првослав Давинић и Благоје Јакшић два пута ослобођени од кривичне одговорности.
Примењујући овај правни стандард (члан 464. Законика о кривичном поступку) на конкретан случај адвокат магистар Драган Пашић, из Београда, закључује да је ограничење приступа Врховном касационом суду неправедно засновано на закону и да прописивање решавања о жалби против другостепених одлука апелационог суда, истог суда, али само другог већа, а не Врховног касационог суда, угрожава суштину самог права на правично суђење. Уолико би трећестепени суд, у правним ситуацијама о којима се говори, био Врховни касациони суд, то би подразумевало владавину права, владавину закона, а не личности или тела, а самим тим би принцип легалитета дошао до изражаја. Закључујући ову правну анализу, адвокат сматра да надлежност Врховног касационог суда треба проширити и на одлучивање о жалби против другостепених пресуда апелационог суда, у ком смислу је потребно променити члан 464. Законика у кривичном поступку.
