Вучинић: Као судија остајем при својој одлуци

ИЗЛАГАЊЕ СУДИЈЕ ВЛАДИМИРА ВУЧИНИЋА ПРЕД ДИСЦИПЛИНСКИМ СУДОМ ВИСОКОГ САВЕТА СУДСТВА

Некадашњи председник Посебног одељења Вишег суда у Београду Владимир Вучинић „добио“ је крајем октобра 2014, дисциплински поступак и остао на функцији судије, доказавши да није “незаконито коментарисао” суђење бизнисмену Мирослава Мишковићу, док је био председник већа, а његово излагање пред Дисциплинским судом Високог савета судства, остаће упамћено.

vss

Високи савет судства

Дисциплинску пријаву против Вучинића је у мају 2014. године, поднео председник београдског Вишег суда Александар Степановић, наводећи да је у изјавама медијима , “супротно закону и Судском пословнику“ коментарисао своју одлуку о привременом враћању пасоша Мишковићу ради службеног путовања у Лондон, као и одлуку да не врати пасош Мишковићу ради путовања у Рим, и „тиме нарушио углед судства у јавности и починио тежи дисциплински прекршај”.

Пре тога, у децембру 2013, судија Вучинић је Високом савету судства поднео притужбу против председника Вишег суда , жалећи се да је вршио притисак на њега да опозове своју одлуку о привременом враћању пасоша Мишковићу, а та притужба је одбијена као неоснована.

Пред Дисциплинским судом, на седницама одржаним 10. и 14. октобра, судија Вучинић је рекао да је дајући изјаве за медије, када су га нападали, поступио по закону и да је “само до краја бранио своју судијску одлуку” , с обзиром да је законско овлашћење али и искључива обавеза судије да о захтеву странке одлучи . По Закона о судијама, указао је Вучинић, судија је „дужан да у свакој прилици одржи поверење у своју независност и непристрасност, као и да се придржава Етичког кодекса, који доноси Високи савет судства”-

Обједињени процеси за „путарска предузећа“ и „ФАМ“ Крушевац

Процес против власника “Делта холдинга” Миросла Мишковића, његовог сина Марка и власника „Нибенс групе“ Мила Ђурашковића, оптуженим с још осам особа за злоупотребе приликом приватизације неколико путарских предузећа, почетком децембра је обједињен с поступком који се одраније води против Ђурашковића под оптужбом да је оштетио предузеће ФАМ Крушевац након приватизације. У обједињеном поступку почетак суђења је заказан за 21. јануар, а председник већа је судија Маја Илић.

– Уважене дициплинске судије, онако како ја то видим, не ‘судите’ само мени, нити функцији коју још увек представљам. Ви овде судите слободи говора и изражавања, поштовању људских права, слободи медија и опростите ми на још једној слободи – судите себи ! Господо, ви сте овде репрезенти тог Високог савета. Ја сам штитио кодекс, који је ова кућа донела и да правна иронија буде већа, зато ми се овде условно ‘суди’. Не само што нисам ”нарушио углед и поверење јавности у судство“, дакле посматрано као целину те гране власти, већ супротно подносиоцу пријаве и дисциплинском тужиоцу, сматрам да сам тиме, поступајући у својеврсној нужној одбрани, заштитио тај углед и поверење. Просто је несхваљиво да је у овој земљи која прокламује највише цивилизацијске и друштвене вредности, за некога тежак дисциплински прекршај то што је један судија за медије, када су га нападали, изјавио да је поступио по закону, да је користио своја уставна и законска права као и сваки грађанин у неком другом поступку, или да је одбио неки предлог странке. То је буквално све због чега се, пред вама, тражи моја одговорност, дисциплинска санкција и предлаже иницирање поступка за моје разрешење -навео је Владимир Вучинић.

Његова заступница, председница Друштва судија Србије Драгана Бољевић, судија Апелационог суда у Београду, изјавила је да је “судија Вучинић подигао углед судства”

-Слобода медија, слобода изражавања су људска права која су гарантована Уставом и примењују се непосредно на основу устава. На Вучинића је одијум кренуо од момента када није хтео да опозове своју одлуку о давању пасоша окривљеном за привремени одлазак у иностранство. Од тада креће страданије судије Вучинића и до сада још није завршено – казала је Драгана Бољевић.

Владимир Вучинић је крајем децембра 2013, прво остао без функције председника Посебног одељења , а из Вишег суда с тим у вези је саопштено да му је та дужност престала одлуком о годишњем распореду послова .

Преносимо интегралну изјаву судије Владимира Вучинића дату пред Дисциплинским судом Високог савета судства.

«Етички кодекс, законска начела и принципи су мој начин живота»

(усмено излагање -члан 96. став 2. Закона о судијама)

Уважене колеге дисциплинске судије, судија дисциплински тужиоче, судија мој заступниче и остали. Ја сам овде данас пред Вама, као судија коме се дисциплински суди. Изнећу своје усмено излагање, или ”судијску одбрану”, како год то буде звучало и унапред Вам кажем, немам намеру да било кога вређам, или нападам. То никада није био мој манир.

Држаћу се предмета овог поступка, али морам направити мали увод, да би се разумела суштина. У том уводу биће речи само о ономе што је у директној вези са оним због чега сам позван, што се односи на главну ствар. Ја сам то написао, не да бих пред вама читао, игноришући усмено казивање, већ ради подсетника, да бих био што прецизнији.

Почећу речима: ”Као судија остајем при својој одлуци” !

Оспоравам све наводе предлога Дисциплинског тужиоца ВСС-а, са посл. бр.116-04-00324/2014-03, од 5.6.2014. године, по дисциплинској пријави, тадашњег вршиоца функције председника Вишег суда у Београду, Александра Степановића, Су.бр.VIII/14-56, од 29.4.2014. године, јер сматрам да нисам починио било какав, а камоли тежак дисциплински прекршај, из члана 90. став 2. Закона о судијама, у вези давања коментара о судским одлукама, поступцима или предметима у средствима јавног информисања, на начин супротан закону и Судском пословнику, из става 1. тачка 13, наведене законске одредбе, што је наводно довело до тешког нарушавања угледа и поверења јавности у судство, за који се неосновано наводи моја одговорност и који за последицу може имати, најпре, моје удаљење, а потом и разрешење од судијске функције (члан 62. Закона о судијама). Нисам прекршио ниједну уставну, законску, па ни подзаконску одредбу.

Да би свима било јасно шта то значи, рећи ћу и то да разрешени судија, остаје без посла ! Он више не ради, нигде, па ни у суду. Добио је отказ.

Просто је несхваљиво да је у овој земљи која прокламује највише цивилизацијске и друштвене вредности, за некога тежак дисциплински прекршај то што је један судија за медије, када су га нападали, изјавио да је поступио по закону, да је користио своја уставна и законска права као и сваки грађанин у неком другом поступку, или да је одбио неки предлог странке. То је буквално све због чега се, пред вама, тражи моја одговорност, дисциплинска санкција и предлаже иницирање поступка за моје разрешење.

Како сам написао у изјашњењу, иницирањем и настављањем овог поступка, наставља се непринципијелна” и једнострана пракса, која се негативно одражава на мој рад, судијску независност и самосталност. Исто доживљавам, новим директним притиском, који очигледно има за циљ да ме натера да одустанем од даљег залагања за поменуте професионалне вредности, чак и када сматрам да су нечијим поступцима угрожене, али и више од тога, као покушај да се заменом теза, представи да су управо моје активности те које то нарушавају. Претходно иницирање дисциплинског поступка, према мом мишљењу, се не догађа због мојих навода у штампи “на начин супротан закону и Судском пословнику”, што може бити само повод, већ због новонастале ситуације, поводом моје конкретне судијске одлуке, од које нисам хтео да одустанем пре њеног извршења, што је узрок.

«Ја сам и у овом поступку судија’, а не окривљени“

Знам да ваш посао није лак и да када сте се прихватили ове функције, нисте помишљали да ћете водити један овакав поступак, који је по много чему специфичан. Верујем да то исто важи и за колегу тужиоца. То је због тога, што ви овде, уважене дициплинске судије, онако како ја то видим, не ”судите” само мени, нити функцији коју још увек представљам. Ви овде судите слободи говора и изражавања, поштовању људских права, слободи медија и опростите ми на још једној слободи – судите себи !

Овај дисциплински поступак се, због тога, не односи само на судију Вучинића и на то да ли је нешто изнео у јавност или не, као и да ли је то био овлашћен да уради, или не, већ се овде расправља о много ширем питању, о односу судија као представника једне значајне и јавне фуникције и представника медија.

Зато сам тражио да то сви чују и да о томе пишу, да овај поступак буде јаван, тим пре, јер ће од вашег одговора на то питање, настати преседан, који ће бити “путоказ” за све сличне ситуације. Морам да признам, без имало ироније, да једва чекам ту одлуку. Да сам учинио нешто нечасно и неморално, или недостојно судијске функције, ја би се тога стидео и свакако да не бих захтевао да овај поступак буде јаван. Јавност је моје право, по члану 94. став 3. Закона о судијама и члану 4. Правилника о дисциплинском поступку и дисциплинској одговорности судија. То није моја молба, већ захтев, како изричито пише у тим одредбама, иако је постављена као изузетак у односу на правило. То је и моје уставно право, према члану 32 став 1 Устава.

Као председавајући судија судског већа, водим кривични поступак у предмету, који се помиње у дисциплинској пријави и предлогу дисциплинског тужиоца, а у вези предметних текстова, који помно прате страни посматрачи из ЕУ, стручна и друга јавност, који ће дати оцену у којој мери је Србија, унутар поглавља 23 које се односи на правосуђе, спремна да се придружи породици демократских и развијених земаља у оквиру Европске уније. Тај поступак прате познаваоци људских права, пре свега у функцији заштите права окривљених.

Мислим да ћемо се сложити да би један такав процес, у свакој правно уређеној држави, требало да води судија који има одређене афирмативне атрибуте, јер је он, на најнепосреднији начин репрезент домаћег правосуђа. Не би их набрајао, јер би звучало непримерено и нескромно.

Међутим, код нас, тај исти судија, је у овој судници, пред вама, уједно први у историји Посебног одељења, Вишег суда у Београду, или медијски познатије, Специјалног суда, од оснивања, прецизније од 2003. године, против кога се, потпуно супротно тим атрибутима, води овај дисциплински поступак. Ја у року од два дана, али заиста, из оне прве суднице, као тај афирмативни, требам да доживим потпуну професионалну трансформацију и да као најгори, или недисциплинован, дођем у ову другу, где ће ме поправити и дисциплиновати. Верујте да себи почињем да личим на оне играчке ”трансформерсе”, које у себи некада садрже позитиван и негативан лик.

Намерно сам употребио формулацију да ми се овде ”суди”, иако се формалноправно спроводи дисциплински поступак јер овде имамо тужиоца, судије, онога ко је пред судијама. То је мој професионални пут, можда и судбина. Као што сам навео, сматрам, само због тога што сам до краја бранио своју судијску одлуку, од које нисам хтео да одустанем ни по цену тадашњег положаја и функције, чак ни онда када ми је то ставио у изглед подносилац ове дисциплинске пријаве и тадашњи вршилац функције председника суда Александар Степановић. Та одлука је била моје законско овлашћење, али и искључива обавеза, јер сам о захтеву странке морао да одлучим. Након тога, у истом предмету, донео сам и многе друге одлуке, за ових десетак месеци, од којих неке још значајније, а да нисам морао било коме то да најавим, или полажем рачуне, објашњавајући шта сам и због чега урадио.

Дужност да у свакој прилици, па и овој, одржим поверење у своју независност и непристрасност, је прописана законом, према члану 3. став 1. Закона о судијама, али и кроз независност и непристрасност из тачака 1 и 2 Етичког кодекса од 14.12.2010. године (”Службени гласник РС” бр.96/2010). Независност према овом кодексу подразумева ”слободу у заступању свог схватања, утврђивању чињеница и примени права у свему о чему одлучује”. ”Судија врши судијску функцију независно, без икаквог спољашњег утицаја, ограничења, наговарања, притисака, претњи, мешања од стране било кога”. Поред овог кодекса и устав то изричито забрањује ! Надаље, према кодексу, ”Судија брани независност суда…у свакој прилици”. Непристрасност се односи на ”вођење поступка према својој савести, у складу са властитом проценом чињеница и тумачења права”, у оквиру које је ”дужан да се уздржи од давања изјава, или коментара у јавности, због којих би се у предметима у којима поступа могао створити утисак пристрасности и нарушити правичност суђења, као и од давања било каквих обавештења или коментара у медијима о конкретним предметима који би могли да утичу на исход поступка” (тачка 2., алинеја 5). На овај део ћу се вратити касније.

Могу да кажем иако ће за оне који ме недовољно познају звучати као фраза, да су Етички кодекс, уз поменута и друга законска начела, али и принципи, мој начин живота. Можда је то један од разлога ове целокупне приче. О техници примене појединих одредаба и законских решења, можемо расправљати и то мењати, али о начелима и принципима, нема расправе.

Пошто се обистинило то што ми је стављено у изглед у односу на једну од функција коју сам до тада обављао скоро четири године, како сам описао, не због разлога да бих по сваку цену остао на том месту јер се пре свега ради о великој одговорности, већ због принципијелних разлога, искључиво користећи законска овлашћења, написао сам приговор на годишњи распоред послова председнику Апелационог суда у Београду, тадашњем вршиоцу функције Душку Миленковићу, као и притужбу овом ВСС-у – обе су одбијене.

Као што је познато, поднео сам и уставну жалбу Уставном суду, сматрајући да су ми повређена нека уставна права, пре свега на правично суђење, о којој још није одлучено, ни после осам месеци. Дисциплински тужилац се чак и тиме бави поводом једног од предметних текстова, тачније од 20.2.2014., из ”Политике”, тврдећи да сам знао како ”Високи савет судства одлуке доноси већином својих чланова (претпостављам да је мислио ”већином гласова својих чланова”), а не на основу расправе”. За мене је, ипак несхватљиво да неко ко је овде репрезент истог ВСС-а, у организационом и функционалном смислу као дисциплински тужилац, заборавља да је и у таквој ситуацији расправност установљена Уставом, Законом, па чак и Пословником о раду Високог савета судства (”Сл. гласник РС”, бр.29/2013), где у члану 20. ”Позвана лица, која присуствују седници Савета, могу учествовати у расправи, али не и у гласању”, док према члану 10. став 3 истог пословника ”Судија о чијем статусу, праву или обавези се одлучује, има право да присуствује седници Савета”. Поред тога, према мом скромном мишљењу, начело расправности се не исцрпљује само у томе. О свему томе сам писао и у својој уставној жалби (тач. 7, страница 3 и 4, тач. 11, страница 5 и др.), где сам се позвао и на праксу међународног суда за људска права. Но, тиме вас не би додатно оптерећивао. И да нисам у праву, у најмању руку је чудно, али морам признати и смело, да се овде дисциплински тужилац упустио у нешто што уопште није у опису његове функционалне надлежности, прејудицирајући чак и одлуку Уставног суда.

Управо због таквих ствари, сам сматрао да би можда најбоље било да се застане са овим поступком, макар док се не одлучи о уставној жалби. Једно од размишљања је било и да затражим изузеће, сходном применом ЗКП, због процесних услова који се у односу на мене могу схватити по познатој народној пословици: “кадија те тужи, кадија ти суди”. Све је овде Високи савет судства – тужилац, комисија, па и други степен, ако до њега дође. При томе, изузев вас, у истом персоналном саставу. Верујем да ћемо се сложити, да је ситуација за мене, у овом тренутку крајње специфична и јако неповољна, мада знам да то није ваш проблем. Такво је законско решење, које се мора поштовати. Можда би излаз за убудуће био у формирању неке ad hoc”, или независне комисије, али ни то није тема за ово место и у овом саставу.

Све ово је један велики парадокс

Такође, сходном применом ЗКП, тражио сам неодржавање овог рочишта, јер сте ми, сматрам правно неосновано, ускратили право да ми заступник у овом поступку буде уважена колегиница, судија Апелационог суда у Београду и председница Друштва судија, Драгана Бољевић (о чему сам се претходно изјаснио у делу који се односи на заступање). Овде нема сходне примене Законика о кривичном поступку.

Ја сам и у овом поступку ”судија”, а не ”окривљени”! Моју процесну улогу, као судије према коме се води дисциплински поступак, изричито одређује Закон о судијама, у делу где говори о овом поступку и наведени Правилник. Дакле, та процесна улога није нерегулисана, или неименована, па да се сходно ”преименујем” у окривљеног. Да је то тако потврђује члан 96. став 1. Закона о судијама, према којем судија има право и да ”преко заступника пружи објашњења и доказе за своје наводе” и члан 21. став 3. наведеног Правилника, који прописује да ”Судија (дакле не ”окривљени”) може имати заступника (дакле не ”браниоца”), током целог дисциплинског поступка”. О томе говори и члан 25. став 4. истог Правилника, проширијући право судије и на давање ”усмених изјава”. Ко може бити заступник, регулисано је општим правилима о заступању, која су у овом случају у потпуности испоштована датим пуномоћјем, или овлашћењем, од стране мене као властодавца, још у претходној фази поступка, у свему сагласно одредбама чланова 89.-91. а у вези члана 84. став 2. Закона о облигационим односима. Ако је неспорно да смо у овој просторији сви судије – дисциплински тужилац, комисија, судија према коме се спроводи дисциплински поступак, сматрам да ми се неосновано, законски неутемељено и без било какве правне логике, не дозвољава, ви као дисциплинска комисија, али пре вас, ни дисциплински тужилац, да ми заступник буде Драгана Бољевић, исто судија, што је и најприродније. Кога од бранилаца да изаберем а да не будем у својеврсном ”сукобу интереса”. У досадашњој скоро двадесетегодишњој судијској каријери, решио сам око 4000 кривичних предмета (у свим кривичним материјама и надлежностима), у посебној надлежности за ОК за ових осам година, донео сам мериторне одлуке (пресуде), у односу на преко сто окривљених лица. У тим поступцима, долазили су најискуснији адвокати, као браниоци.

И када је ЗКП у питању, законски текст о којем сам много пута писао, још више говорио и који више од четврт века примењујем, данас тај текст посматрам као у «огледалу».

У следећем делу излагања изјаснићу се детаљније о предметним текстовима:

Ако је мој професионални грех то што сам, у првом, од укупно шест, за које се износи моја дисциплинска одговорност, из ”Политике”, од 13.12.2013. године, са насловом ”Мишковићу пасош враћен по закону”, дакле, за један лист са тавком традицијом и репутацијом, изјавио да сам као судија поступио по закону и уобичајеној процедури, објашњавајући при томе законске одредбе у таквој процесној ситуацији, а у вези претходно тенденциозно објављених наслова и чланка, са мојим фотографијама и на насловним страницама, да сам урадио нешто тајно, што имплицира и незаконито, и када су управо овлашћени – управа и портпарол суда ћутали, иако су били у обавези да реагују на неистините натписе, ја онда немам одбрану.

Не само што нисам ”нарушио углед и поверење јавности у судство”, дакле посматрано као целину те гране власти, што је неопходно да је наступило као конкретна последица, поменутог квалификованог облика основног дисциплинског прекршаја и то не било како већ да сам ”тешко нарушио” тај углед и поверење, већ супротно подносиоцу пријаве и тужиоцу, сматрам да сам тиме, поступајући у својеврсној нужној одбрани, заштитио тај углед и поверење. О томе сам вам понудио доказе, у виду изјашњења грађана са најшире друштвене мреже, који су ме апсолутно подржали и ја им се овом приликом, иако их не познајем, најтоплије захваљујем. Доставио сам вам и два дописа, које сам упутио тадашњем в.ф.председника суда и портпаролу, са прилогом објављених текстова који су најдиректније нарушавали поверење јавности и углед судства, у којима су као ударне вести, вести дана, скандалозно и сл., углавном на насловним странама, објављиване неистините информације о раду суда и мене као судије посебног одељења, а да се они ни након достављеног, али ни пре тога, као што сам навео, нису огласили, иако су по службеној дужности и функцији, али свакако по слову закона, били у обавези да заштите углед суда и судија (детаљније о томе у мом писаном изјашњењу од 30.7.2014., на стр.2). То није било само њихово право, као прво двоје овлашћених, нити је функција коју су тада обављали била њихова приватна ствар. То је била њихова дужност, пре свега председника суда, који се и према члану 52. став 2. Закона о уређењу судова ”стара о одржавању независности и угледа суда”. Ако они нису, реаговао сам ја као ”трећи” и као председник Посебног одељења, јер су се ти натписи директно односили на рад тог одељења, које је од оснивања постигло значајне резултате, поготово у неким најсложенијим предметима.

То је била и моја законска обавеза. Према члану 3. став 1. Закона о судијама ”Судија је дужан да у свакој прилици (дакле и овој), одржи поверење у своју независност и непристрасност”, а према ставу 4. исте одредбе и да се ”у свакој прилици придржава Етичког кодекса, који доноси Високи савет судства”.

Зато сматрам да ни поводом овог, али и осталих текстова, нема ни основног облика дисциплинског прекшаја, а камоли тешког. Господо, ви сте овде репрезенти тог Високог савета. Ја сам штитио кодекс, који је ова кућа донела и да правна иронија буде већа, зато ми се овде условно суди.

Већ сам нагласио, да је обавеза не само законска, већ и уставна, као и етичка, свих судија, дакле и моја, да у свакој прилици штитим судијску самосталност и независност, нарочито од неоснованих напада. Посебно, то је моја обавеза и као члана Друштва судија, које је активно и најнепосредније учестовало у доношењу поменутог кодекса. Да је то тако може се закључити и из објављеног мишљења заштитника грађана г-дина Саше Јанковића, из маја 2012. године, које се односи на струковно удружење тужилаца (које прилажем као доказ). Према истом, јавни тужиоци и њихови заменици, у оквиру права на струковно удруживање, остварују и право да јавно иступају у медијима у име тог удружења и да слободно изражавају стручно мишљење и износе схватања о свим питањима јавнотужилачке праксе. Заштитник грађана сматра и да би забрана истима да иступају у јавности на наведени начин, представљала повреду њиховог права на струковно удруживање и право на изражавање, поред евентуално других, што је уједно обавеза државе да се уздржи од свих ограничења у том правцу, осим оних која су правно дозвољена и нужна у демократском друштву, сразмерна, сврсисходна и на сваки други начин правилна. Преведите то на струковно удружење судија и судијску функцију, која за разлику од јавнотужилачке, правно није организована на хијерархијски начин, па ће бити лакше закључити, да и судије, унутар истих удужења, у најмању руку, морају имати иста ова права.

Чак и у поменутом Етичком кодексу, у делу непристрасности, где је судија ”дужан да се уздржи од давања изјава, или коментара у јавности, због којих би се у предметима у којима поступа могао створити утисак пристрасности и нарушити правичност суђења, као и од давања било каквих обавештења или коментара у медијима о конкретним предметима кој би могли да утичу на исход поступка” (тачка 2., алинеја 5), очигледно је да моје изјаве или коментари да сам поступио по закону и уобичајеној процедури, или да сам одбио захтев странке, никако не би могли створити утисак било какве пристрасности, нити нарушити правичност суђења, јер се на тако нешто ниједном нису позвале ни странке. Из предмета се може лако видети да одбијена страна није због тога тражила моје изузеће, иако је то један од могућих законских разлога. Ово нарочито јер су моје објављене изјаве крајње неподобне да би се њима било како могло утицати на исход поступка, који ни ја у овом тренутку не знам. Тек када и ако, све доказе по проведеном поступку, ставимо на тасове правде, евентуално пре пресуђења, моћи ћемо и о томе нешто више да закључимо.

Даље, ако је мој професионални грех, то што сам у другом од предметних чланака, од 29.12.2013. године, представницима медија, такође из дневног листа ”Политика”, са насловом ”Судија Вучинић најављује жалбу на одлуку о смени”, рекао да ћу из принципијелних и законских разлога поднети приговор на решење подносиоца пријаве о мојој смени са места председника Посебног одељења за организовани криминал, што је моје законско право, или из објављеног текста од 20.2.2014. године, са насловом ”Политика сазнаје – Судија Вучинић поднео уставну жалбу”, да ћу на одлуку ВСС-а уложити уставну жалбу, што је моје законско и уставно право, управо, супротно подносиоцу пријаве и тужиоцу, сматрам да сам тим учврстио наведени углед и поверење јавности у судство, јер је то доказ да функционише правна држава и да сам и ја само грађанин, који има своја законска и уставна права као и сваки други, која користи у једном управном поступку. Ја сам у том поступку странка и никако нисам могао да тиме угрозим било који предмет, или кривични поступак који водим као кривични судија. У вези поменуте уставне жалбе, поводом поступка пред ВСС’ и овог текста, ноторна је неистина, да је у поступку пред ВСС утврђено ”да нисам трпео притиске од стране в.ф.председника Вишег суда у Београду”. Мислим да правници, бар на овом нивоу, не би требали да имају дилеме, да се по мом захтеву, тамо, нису утврђивале негативне чињенице, тј. ”да није било притиска”. Ако нема доказа да је неког одређеног дана падала киша, не значи да је било суво ! Овде нема ”a contrario”.

Најзад, у свим преосталим предметним текстовима, у преостала три, који се односе на предмет ”Мишковић Мирослава и др.”, тзв. ”Путарска предузећа”, два од 4.4.2014. године, у ”Блицу”, са насловом ”Мишковић не може у Рим” и ”Информеру”, са насловом ”Специјални суд – Мишковићу није враћен пасош” и једног од 22.4.2014. године, са насловом ”Мишковић не сме из Србије још три месеца”, то што је судија рекао представницима медија да је нешто, у овом случају захтев странке, одбио, или да није одобрио, када је одлука већ донета и експедована, стварно не видим како је могло да наруши углед и поверење јавности, или најшире посматрано, грађана у судство. Нисам унапред рекао да ћу некога осудити, ослободити, да ми се неко допада или не допада, да има, или нема доказа за кривицу… Посебно, у вези последње наведеног текста, дисциплински тужилац цитира речи новинара, који пише како је то што је објављено сазнао од “Извора блиског тајкуну и Информеровог извора”, а да је судија Вучинић само то потврдио, па ми није јасно како потврђивање нечега што новинар већ зна, може довести до било каквих штетних последица, а надасве, да може нарушити поверење јавности у судство ?!

Заштита професионалног угледа, судијске самосталности и независности

Не знам каква је «правна имагинација» потребна (како сам написао у писаном изјашњењу), па да се извуче закључак, да су такве информације, при томе истините, да је одбијен захтев одбране да «Мишковић путује у Рим», или захтев «да му се трајно врати путна исправа», што је објављено у једној реченици, уз моје противљење да било шта даље коментаришем, довеле до «тешког нарушавања угледа и поверења јавности у судство», као последице, а у вези основног облика дисциплинског прекршаја. Према томе није довољна констатација, или нечије логицирање да је то могло да се деси (хипотетички), већ да је конкретна последица наступила и да постоје докази за такву тешку оптужбу, што треба да докаже дисциплински тужилац, на коме је терет доказивања, сходном применом члана 15. став 2. ЗКП. Али исто тако, морао би претходно доказати да постоји основни облик дисциплинског прекршаја. Сигуран сам да за то нема доказа, јер нисам прекршио ниједну законску, или другу одредбу.

Нечија «могућност», или овлашћење, никада не значи апсолутну забрану, или развлашћење за све остале. Да је то тако говори и наведена одредба члана 90. став 1, тачка 13 Закона о судијама, где је акценат на ”начину коментарисања”, који је ”супротан закону и Судском пословнику”. Ако начин коментарисања није супротан наведеним прописима, дакле, једном законском и другом подзаконском, онда се, према мом мишљењу, не ради о незаконитом понашању. Морам да вас подсетим да се супротност закону мора схватити искључиво као нешто што је contra lege”, или кршење закона, за разлику од понашања ”praeter lege” (поред закона), које до краја законом није регулисано, али није ни забрањено. Ако је забрањено кретање левом страном улице, шта нас спречава да се крећемо десном, будући да није забрањено свако кретање том улицом ?

Поред тога, у вези истог питања (”начина коментарисања”), ако се на тренутак вратимо поменутој законској формулацији, очигледно је да мора постојати кумулација недопуштеног понашања, као радње извршења дисциплинског прекршаја, која истовремено мора бити супротна ”закону и Судском пословнику”. Између њих стоји везник ”и”. У противном, стајала би алтернативност, односно реч ”или”, које очигледно нема. Не видим у мом поступању такве радње.

Наведено тим пре, јер поменута одредба из члана 90. став 1. Закона о судијама, на коју се позвао тужилац, није најпрецизнија, будући да уопште не разрађује даље диспозицију, у смислу тога које би то конкретно понашање, или предметно коментарисање, било супротно закону. То се не разрађује ни у некој другој законској одредби. Ако бисте ме огласили одговорним за овај дисциплински прекршај, а да ми осим ове одредбе која говори о врстама прекршаја не укажете на конкретну законску одредбу коју сам прекршио, то би било исто као и када би у кривичном поступку огласили кривим неко лице, само према општој одредби која говори о врстама кривичних дела (нпр. против живота и тела, имовине или других добара), а да се при томе не позовемо ни на једно конкретно кривично дело.

Када се ради о законској бланкетној диспозицији, која овде упућује на подзаконски акт, Дисциплински тужилац се у свом дисциплинском предлогу, конкретно позвао на члан 58. став 1. Суског пословника, који прописује да ”Обавештења за медије о раду суда и појединим предметима даје председник, лице задужено за информисање јавности (портпарол), или посебна служба за информисање”. У ставу 4. исте одредбе, на коју се такође позвао, прописано је да ”Информације и подаци који се достављају јавности морају бити тачни и потпуни”. Међутим, и овде сматрам да наведене апсолутне забране нема, јер то што су поменути (председник и портпарол) изричито овлашћени, као што сам рекао не значи да су сви остали ”развлашћени”, а нарочито ако ови први не реагују и када су у обавези (о чему ће бити још речи касније).

Дакле, као што сам истакао, сматрам да нисам поступио супротно закону, али ни Судском пословнику, па ни када би се овај други акт изоловано посматрао, иако због претходно објашњеног сматрам да тако не може да се посматра, због тога што ”информације и подаци” које сам дао, са објективног и реалног становишта нису ”нетачни и непотпуни” (што би било нужно према поменутом члану 58. став 4.). Шта је нетачно, или непотпуно, у томе да сам као судија поступио законито и по уобичајеној процедури, о чему иначе постоје докази и у самом предмету, затим, да сам написао приговор на годишњи распоред и уставну жалбу, што је моје законско и уставно право, одбио да једном од окривљених вратим пасош и друго. Што се наведене ”потпуности” тиче, тачно је да сам новинарима у сваком од наведених текстова, одговорио мање но што сам био питан, или довољно. У преосталом делу сам одбио да било шта коментаришем, што су поједини и објавили. Ако је то довољно за моју одговорност, ево признајем.

Надаље, у овом правном делу, да би ме огласили одговорним за предметни прекршај, макар и само за основни облик, сматрам да законски услови морају бити испуњени у односу на све поменуте текстове, јер је то правно постављено као један јединствени дисциплински прекршај, рекао бих кривично правном терминологијом у продуженом трајању. Чак и у тексту где је објављено да сам смењен са функције председника одељења, објаснио сам да је то реално смена, која формално покриће има у измени годишњег распореда. Па није било за очекивати да ћу добити решење у којем ће формулација изреке гласити: ”Смењује се председник Посебног одељења…”, које нико никада у правосуђу није добио. За таквом формулацијом није ни било потребе. Мени је подносилац пријаве рекао да сам смењен и да ће ме највероватније вратити у Палату због одлуке коју сам донео и то је реалност, а ви то тумачите како вам је воља. Имам доказ и СМС који сам му доставио где му кажем да ”уради то што мора…”, при томе мислим на то да ме смени или врати у Палату, а да ја и по цену тога ”као судија остајем при својој судијској одлуци”. Ово ме професионално, али и људски, заиста вређа. Све што сам за медије саопштио је од речи, до зареза и тачке, и у супротном смеру, истинито и потпуно.

О ставу 1. наведене одребе Судског пословника, мислим да сам довољно рекао. Иако не спадам у круг наведених лица, моја ситуација је била крајње специфична. Исто ми није било забрањено и као што сам навео сматрам да сам тиме само бранио свој професионални углед, судијску самосталност и независност, на шта сам био приморан, што је била и моја законска, али и етичка обавеза. Судија може да одговара дисциплински, а ја сматрам и да треба, само ако је прекршио неку конкретну законску одредбу. Ако се ради о некој другој одредби, та одговорност наравно може бити и морална, или етичка.

У вези навода дисциплинске пријаве и касније предлога, тврдим и то да је апсолутно нетачно да сам пре свега овога, или било када, био ”опоменут” од стране подносиоца пријаве, наводно пред портпаролом, на своје раније слично поступање. Наш однос је, претходно, био јако коректан и једноставно никада нисмо функционисали на начин ”опомињања”, ”упозоравања” и сл.. Пре бих рекао да смо се о свему договарали.

Додајем и то да нпр. у Војци Србије, при Министарству одбране, која по много чему, још увек може и треба да буде узор другима, а нарочито на пољу војничке прецизности и дисциплине, постоји правна регулатива – Смернице стратегије комуникације, Упутство за односе са јавношћу и Правилник, који детаљно регулишу ова питања. Тамо се тачно зна за свако лице, под којим условима, може остварити комуникацију са представницима медија. У свом писаном изјашњењу, ја сам се осврнуо само на полицију.

Када би се прихватила чињенична и правна логика подносиоца пријаве и дисциплинског тужиоца, произилазило би да судије и остали запослени у суду, имају мања права, јер супротно претходном, један подзаконски акт, као што је Судски пословник, факултативно даје могућност судској управи да одреди лице које ће комуницирати са медијима (потрпарола), а ако то не учини, онда да то може да чини председник суда и нико више. Као што је познато, знатно већи број судова у Србији и нема портпарола, па ако би искључиво председник суда био овлашћен да комуницира са медијима, поставља се питање како би уопште судије и остали запослени могли да евентуално штите свој углед и професију када сматрају да треба, када ови први из било ког разлога то не чине. Чак и тамо где постоји портпарол, а идентично мојој предметној ситуацији, нема адекватног решења, јер и њега поставља годишњим распоредом послова председник суда, коме ”полаже рачуне” за свој рад и по правилу добија ”зелено светло” да би нешто ”пустио у медије”.

Све ово је један велики парадокс и мом некадашњем залагању за професионалну, а не дисциплинску одговорност судија, као представника једне узвишене професије. Сматрао сам и сада сматрам, да судије, али и судијске помоћнике, не треба дисциплиновати, а нарочито не оцењивати оценама ”задовољава, незадовољава” и сл., што по мени може имати и погрдно, или пежоративно значење, већ нпр. са ”нарочито успешно, веома успешно, недовољно успешно, итд.”.

У свему осталом, остајем при свом писаном изјашњењу, од 30.7.2014. године, које можете сматрати саставним делом овог усменог излагања, али исто тако и претходно изјашњење које сам 25.5.2014. године, дао дисциплинском тужиоцу. Исто се односи и на моје доказне предлоге, укључујући и да се као сведоци испитају новинари – аутори поменутих текстова.

Један од поменутих доказних предлога, при којем остајем, као што сам навео, је везан за одређени датум јула месеца прошле године, тачније за прибављање листинга телефонских бројева подносиоца пријаве, помоћу којег би у светлу других доказа и информација, требало доћи до одговора на нека питања као што су: да ли је тога дана изван суда одржан састанак између појединих људи из правосуђа, али и извршне власти, као и све околности у вези истог, а нарочито ко су били актери, да ли је и ако јесте, по ком правном основу, или овлашћењу, изван суда разматрано конретно процесно питање (као што је нпр. притвор, или јемство), тим пре јер се ради о актуелном кривичном предмету и правној ствари која је у искључивој судској надлежности. Ово је изузетно важно за разумевање свега, јер се у противном, тежиште одлучивања измешта изван суда, а судија ставља ”под контролу” других центара моћи.

Заштита професионалног угледа, али и судијске самосталности и независности, је било не само моје право, већ као што сам више пута навео и обавеза и мислим да сам у томе само делимично успео, јер у Србији, треба успоставити такав правосудни систем у коме судије више никада и ни у једном предмету неће имати овакав поступак.

Управо те речи, које сам тада саопштио новинарки ”Политике”, у првом тексту, цитирајући члан 22. став 2. Закона о судијама, за које се сада тражи моја дисциплинска одговорност, изговорио је и председник Врховног касационог суда Драгомир Милојевић, пред око 1500 судија на управо завршеном редовном саветовању судија у Врњачкој Бањи, што је објављено у истом дневном листу, пре пар дана (7. октобра), да независност судије значи то што ”судија није дужан да икоме, па ни другим судијама и председнику суда, објашњава своја правна схватања и утврђено чињенично стање, изузев у образложењу своје одлуке, или кад то закон посебно налаже”.

Такође, према ставу 1 исте законске одредбе “судија је слободан у заступању свог схватања, утврђивању чињеница и примени права, у свему о чему одлучује”.

Ове законске одредбе су изведене из уставних норми члана 145 став 4 Устава Републике Србије, која одређује да “Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд у законом прописаном поступку”, као и члана 149 став 1, где се наводи да је “Судија у вршењу судијске функције независан и потчињен само Уставу и закону”, а према ставу 2, исте уставне одредбе “Сваки утицај на судију у вршењу судијске функције је забрањен”.

И Закон о уређењу судова (члан 6), прописује да је “Ради чувања ауторитета и непристрасности суда забрањено коришћење јавног положаја и јавно иступање којим се утиче на ток и исход судског поступка” и да је “Забрањен сваки други утицај на суд и притисак на учеснике у поступку.” И не само то, већ исти закон прописује и дужност председника суда (члан 52 став 2), да се “стара о одржавању независности судија”.

«Ваша одлука биће пример односа државних и јавних функционера, судија и представника медија»

Према изнетим наводима, сматрам да сам, управо супротно мишљењу предлагача овог поступка, на наведени, правно дозвољени и етички начин, бранио судијску независност и самосталност, али и свој професионални углед, што је била моја професионална обавеза, али и право, у складу са чланом 46. став 1. Устава Републике Србије, који гарантује мени као грађанину и члану струковног удружења судија, “Слободу мишљења и изражавања”, којом се “јемчи право на слободу мишљења и изражавања, као и слобода да говором, писањем, сликом, или на други начин, траже, примају и шире обавештења и идеје”, а у вези члана 50. Устава, који гарантује “Слободе медија”, које се, сматрам, већ самим иницирањем, али и даљим настављањем овог поступка гуше.

Исте уставне одредбе, које улазе у корпус “Основних људских права и слобода”, су изведене из садржински готово идентичних одредби Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у члану 10. став 1., преко “Слободе изражавања”, које се у овој правној ствари, такође, могу применити. Као таква, сагласно одредби члана 18. Устава, људска права зајемчена Уставом непосредно се примењују, с тим што се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено, или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права, а одредбе о овим правима тумаче се у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење.

Неспорно је да се у ставу 2. свих поменутих одредби, наводе и извесна ограничења, али је опште познато, да реализацију ових највиших и опште признатих цивилизацијских права, треба тумачити најшире, а да се ситуације када се могу ограничити, или како се наводи да се могу подвргнути ограничењу, уколико је то неопходно, у демократском друштву, између осталог и “ради чувања ауторитета и непристрасности суда”, требају тумачити као изузетак, односно најрестриктивније.

У томе је управо оно где се суштински не слажем са подносиоцима пријаве и касније предлога, јер сам сигуран да се на ову моју комуникацију са представницима медија, чак и под условом да се све тако одвијало по садржини и обиму, изнето ограничење не може и не сме применити.

Ви сте, господо, дисциплинске судије, овлашћени да водите један овакав поступак и да дисциплински огласите одговорним и санкционишете онога ко се огрешио о какву законску, или подзаконску норму, то је како разумем и Ваша обавеза, али ван тога, све је, па и овај поступак класичан мобинг који се већ десет месеци, унутар ”мобинг пакета” спроводи надамном, али на жалост, све више и према мојој породици. О томе сам детаљно писао и изјашњењу које је пред вама, па вас нећу ни тиме додатно оптрећивати.

Ваша одлука биће пример односа државних и јавних функционера, судија и представника медија, новинара, у најширем смислу слободе медија и права, која ће као што сам навео, представницима Европске уније, који у оквиру одређених поглавља прате напредак Србије, пре свега на пољима правосуђа, медија и људских права, као битним сегментима, дати одговор на многа питања, а нарочито у којој мери поштујемо право и слободе сваког појединца, па и професионалца, носилаца јавних функција, судија, као и колико смо као држава и друштво спремни, или још важније, да ли ћемо у догледно време бити спремни, да закорачимо у породицу демократски признатих и развијених народа.

Уколико донесете у односу на ова моја настојања негативну одлуку, сигуран сам да смо још дубоко ”у мраку”, можда као никада до сада и далеко, а ја ћу убудуће сваки сличан захтев новинара, уз службену белешку доставити лично вама, па ви видите шта ћете са тиме. Таква одлука, као што сам навео у писаном обраћању вама, може бити на жалост и ”смерница” за све друге судије, нарочито оне са мање искуства, да ускладе своје понашање у ”жељеном” смеру.

Како год, чак иако одлука буде позитивна, сматрам да се заувек мора прекинути пракса да се произвољно и без доказа изводе пред разне комисије, или судове, а посебно не на овом нивоу, људи који савесно и одговорно раде свој посао, подразумевајући и судије, које једино желе да донесу закониту одлуку.

У вези са изнетим, сматрам да је важно сагледати још једну чињеницу, а то је у којој мери је јавност била заинтересована за догађаје о којима говоре “спорни” текстови, што је по свему судећи и данас. У ту сврху, достављам само неколико новинских написа из којих се види да је исто било објављивано на насловним странама, или као ударна вест (не само у штампаним медијима), из чега, дубоко сам убеђен, произилази и оправдан интерес јавности, да буде истинито и правовремено обавештена, нарочито када су они који су позвани да се старају о томе у “првом реду”, из било ког разлога, остали пасивни.

Будући да ускоро наступа јубиларна двадесета година од како сам судија, а у правосуђу радим већ двадесет и три године, овај поступак је очигледно захвалница правосуђа мени лично за све оно што сам за то време уградио у тај стуб државности.

Завршићу речима као што сам и почео: ”Као судија, остајем при својој одлуци”.

Те речи сам, уз друге да сам ”Размислио…”, да ”уради то што мора…”, написао у поменутој СМС поруци коју сам послао подносиоцу пријаве, коју вам уручујем (по један примерак за комисију и тужиоца), што сам учинио једног недељног преподнева које сам проводио са најближим члановима породице. Ја и сада не могу да верујем, да се неки други, који су то имали пред собом, одлучујући пре вас, ниједног тренутка нису запитали, због чега је подносилац пријаве, тадашњи вршилац функције председника суда, управо у суботу увече позвао судију да дође у његов кабинет тражећи објашњење за одлуку коју је судија донео и зашто му није најавио какву одлуку намерава да донесе, наговарајући га да је опозове, као и на који начин, шта је то што је мислио да би било другачије и најзад, шта је то што је једног судију, у овој надлежности, након тога, баш тада, приморало да напише наведену поруку, а саговорника да одговори како ”не разуме о чему прича…”, уз савет да ”увек ради по савести и Закону” и да ће он ”бити ту за помоћ, увек кад затреба”.

Да су се само мало дубље замислили, сигуран сам, да ја данас не би био овде, пред вама.

Предлажем да након спроведеног поступка, донесете решење, којим ћете одбити предлог Дисциплинског тужиоца.

Хвала што сте ме пажљиво слушали !

октобар, 2014. Судија Владимир Вучинић, Мс.

Пријатељи сајта