Аутор: Дневник
фото: приватна архива
Бивши судија Посебног одељења Вишег суда у Београду Владимир Вучинић, сада адвокат, годину и по након напуштања правосуђа, добио је управни спор по својој тужби против Високог савета судства (ВСС), другостепене одлуке о дисциплинском санкционисању јавном опоменом због изјаве дате медијима без претходног одобрења председника Вишег суда.
-Управни суд је поништио решење Високог савета судства о јавној опомени и вратио на поновно одлучивање- каже за „Дневник“ Вучинић, и напомиње да је у децембру 2013, бранећи се од напада у медијима због одлуке да једном од окривљених у предмету “путарске фирме“, власнику Делта холдинга, Мирославу Мишковићу, привремено врати пасош, навео у изјави листу Политика, само да је поступио по закону.
Одлука Управног суда је обавезујућа, а како ће Високи савет судства поновити другостепени дисциплински поступак и донети нову одлуку против Вучинића који је, на сопствени захтев, разрешен судијске функције још у фебруару прошле године, остаје да се види.
– У старту, иницијатор дисциплинске пријаве, тадашњи вршилац функције председника Вишег суда, и касније дисциплински тужилац који је прихватио ту пријаву, тражили су моје разрешење због тежег дисциплинског прекршаја, али је првостепена Дисциплинска комисија нашла да нема ни тежег ни лакшег прекршаја, а другостепена комисија, дакле комплетан састав ВСС-а, осим тадашњег министра правде Николе Селаковића који је тада био изузет на наш захтев, сматрала је да постоји лакши дисциплински прекршај па је преиначила првостепену одлуку и добио сам јавну опомену. Ето сав грех сада бившег судије Вучинића био је што сам рекао да сам поступио по закону. Управни суд је поништио ту другостепену одлуку јер је нашао да су прекорачили оптужбу-објашњава Вучинић.
Тужбом против Високог савет судства, Вучинић је, како наводи, тражио поништавање одлуке о јавној опомени и да се она брише из личног листа судије.
-Јесте да је тај лист архивиран , међутим, сматрам да је то питање значајно за целу струку. Мислим да у овом друштву судије имају право, исто као сви грађани, на слободу изражавања, јер су то одговорне личности, да знају шта могу да кажу представницима медија , а шта не. То је суштинско. Наравно, судија као професионалац мора да води рачуна и да зна шта треба, шта може да каже. Ја нисам рекао да негде има доказа или да нема, да ћу у конкретном случају некога осудити или ослободити, у том случају бих сигурно морао да сносим одговорност и уопште не бих био за то радно место, ту функцију . Сматрам-наглашава Вучинић- да судија има право да се одбрани када га неко притиска везано за било шта, да каже да има проблем, као и да се обрати медијима, то је његова слобода изражавања.
То што је по судском пословнику неко овлашћен да комуницира с представницима медија, конкретно председник суда и портпарол суда, не значи-оцењује Вучинић-да ниједан судија не сме да комуницира с представницима медија, да никада ни под којим условима не може да се обрати медијима, или да новинари кад од њега захтевају неку информацију не могу да је добију док он не добије претходно одборење.
-Устао сам против те врсте односа, против такве једне, специфичне, да то тако назовем, интерне цензуре јер сматрам да то у 21 веку не треба да постоји. То је сав мој мотив –подвлачи Вучинић.
Кад је изашао из правосуђа, а адвокатску заклетву положио је у априлу 2016, могао је, каже, све да заборави, да настави неким својим посебним путем поготово што више није био судија, али нису му дали професионални пориви,јер је сматрао да питања која је покренуо треба да се реше.
-Сматрао сам да је то мој дуг према професији коју сам радио четврт века да радим на тај начин-истиче Вучинић
Адвокат Владимир Вучинић, бивши судија Специјалног суда
ЛИЧНИ СТАВ
Професионалну и личну сатисфакцију донела ми је одлука Управног суда да уважи моју тужбу против Високог савета судства (ВСС) и поништи решење о дисциплинском кажњавању јавном опоменом којим ме је ВСС огласио одговорним за дисциплински прекршај „давање коментара о судским одлукама, поступцима, или предметима у средствима јавног информисања на начин супротан закону и Судском пословнику“ , а због изјаве дате медијима у децембру 2013. године, само да сам поступио по закону доносећи одлуку због које сам тих дана био изложен нападима у медијима.
Моја тужба је, наиме, суштински и пре свега отворила питање права судија на слободу изражавања, а у светлу ограничења по Судском пословнику. Сматрам да је одлука Управног суда показала да у овој држави постоје судије које ће донети одлуку у корист појединца, а против система , као уосталом што је била и ослобађајућа одлука првостепене Дисциплинске комисије по дисциплинској пријави коју је у априлу 2014. године поднео против мене тадашњи вршилац функције Вишег суда у Београду.
Управни суд је својом одлуком рекао да је Високи савет судства погрешио. Лепо је рекао Управни суд, прекорачили су оптужбу. Самим тим су повредили закон. Шта да очекујете када се на том једном највишем правосудном нивоу то деси на штету појединца, а ипак, шире посматрано и струке, шта онда појединци могу да очекују , а и та струка, шире посматрано , на нижим нивоима? То је поента. Питања права и обавеза судије морају се разматрати с посебним нивоом приступа. Не кажем да су они били површни, једноставно нису имали слуха , ето да кажем, да пресеку у том моменту и донесу једну заиста правичну одлуку,јер ја заиста нисам урадио ништа друго осим што сам се обратио медијима у тренутку кад нико други није и рекао сам само да сам поступио по закону и објаснио сам законску процедуру. Ако је то основ било какве одговорности, макар и јавне опомене, не знам шта да кажем. То су морали да размисле кад улазе у поступак против судије, да размисле да ли то заиста има сврхе. И шта је испало? Испало је да је једна исправна одлука моју каријеру променила за 180 степени, а да њихова неисправна одлука неће ништа променити. Постављам себи питање, ако је та исправна одлука довела до свега овог и променила ми каријеру за 180 степени, а шта би било да је била погрешна? Ово све што сам рекао је без обзира на то каква ће бити њихова даља одлука. Знам да њихова даља одлука више не може бити негативна зато што ја више нисам судија. Значи, они чак даље и не могу да спроводе неки поступак против мене јер ја више нисам, да тако кажем, грађанско правно пасивно легитимисан. Они више немају никакву санкцију да ми изрекну. Не могу да ме резреше судијске функције, не могу да ми смање плату, јер више нисам судија. Не могу да ми изрекну ни јавну опомену, односно, могли би, али морали би да наведу да више нисам судија. Заиста не видим каква је сврха даљег поступка. Управни суд је рекао да је поништена та јавна опомена и она више не постоји .
Очекујем да Управни суд закаже седницу по мојој другој тужби коју сам поднео против Виског савета на његову одлуку да одбије моју притужбу.
Док сам био судија Посебног одељења Вишег суда у Београду притужио се Високом савету судства на поступање тадашњег вршиоца функције председника Вишег суда у Београду када је тражио од мене да опозовем одлуку за коју и данас тврдим да је била исправна и никакве штетне последице није било из такве одлуке, напротив, осим по мене.
Високи савет судства је одбио моју притужбу, сматрајући да није било притиска на мене и недозвољеног утицаја, да је право председника суда да се информише. Ја и даље тврдим да је то био притисак и да он није смео на такав начин да поступи. Они су то одбили и ја сам поднео тужбу Управном суду и у односу на ту одлуку Високог савет судства. То, тужбом је отворено такође веома значајно питање о комуникацији председника суда и судија да ли може такво опхођење, шта је информисање, а шта притисак. Та тужба још увек чека почетак и једва чекам расплет.
