Начин на који су комунални полицајци у Београду „хапсили“ грађанку која- гле злочина -није имала карту- шверцовала се у неком возилу јавног градског превоза, а одбијала је да им свој лични документ да на увид, па су јој ставили лисице и одвели у полицијску станицу на утврђивање идентита, и остали (не)забележени инциденти у вези контроле плаћања коришћења јавног превоза у српској престоници, све више подсећају на утеривање страха грађанима.
Немање карте у градском превозу у Београду третира се као прекршај од 1. октобра 2014. на основу Одлуке о јавном линијском превозу, а комунални полицајци тврде да су у поменутом случају поступили законито јер им у погледу овлашћења у обављању послова Закон о комуналној полицији, у члану 16. омогућава употребу средстава принуде – средстава за везивање, физичке снаге, службене палице, ако се особа оглуши на усмена наређења која се односе на проверу идентитета,прегледање лица и предмета.
Тумаче ли тако закон сами комунални полицајци или им је неко протумачио да је баш то- то- и да се од тога не одступа? Да ли држава стварно сматра да је употреба средстава за везивање-лисица, примерена према грађанима и грађанкама ухваћеним у возилу ГСП-а без карте, па макар се и оглуше о наређења комуналних полицајаца?
Није ли то мало претерано ако се барем површно сагледа да грађани ионако тај превоз ,као и све остало у јавном сектору, финансирају новцем који им кроз разне намете држава узима, а све и без подсећања на ретро причу о транзиционом сумраку од 2001. у којем су током деценије читави друштвени слојеви постали сиротиња и то притиснута милијардама кредита које је држава узимала, а није баш видљиво где су.
Уосталом, ако држава оваквим ангажовањем комуналне полиције контролише коришћење јавног градског превоза у Београду и ако је такав начин заиста примерен општем интересу, зашто на исти начин не контролише и коришћење службених возила, скупоцених лимузина на располагању функционерима и службеницима у државном и јавном сектору? Зашто се на увид свеколикој јавности не дају подаци о томе колико се из средстава наплаћених од Београђана издваја за јавни градски превоз чије коришћење потом плаћају путем појединачне карате или маркица (непримерено високих цена спрам примања просечне четворочлане породице), а колико се издваја за бесплатан службени превоз, репрезентацију и остале привилегије свеколике функционерске елите, па и бирократије?
Иде ли неком у прилог све чешће таламбасање о наводно огромном проценту грађана који избегавају плаћање градског превоза и добија ли се тиме оправдање за ангажовање све више и више контролора, комуналних полицајаца?
На крају, колико кошта ангажовање свих тих комуналних полицајаца, котролора, њихове плате, додаци за прековремени рад,осигурање, униформе, обућа, па валидатори- њихова набавка, постављање, сервисирање, замена, бланко картице с роком трајања свега три месеца чија цена без кредита за вожњу износи чак 40 динара ( колико и један примерак дневних новина од педесетак страна!)
Како би било да се то све сабере и тај износ одузме од масе стварно потребних средстава за несметано функционисање градског превоза у Београду и спрам плиткоће џепа оних који га највише и користе определи цена појединачне карте и месечне претплате. Па макар их називали „бус плус“ систем, који је некако постао синоним за траумирање грађана у градском превозу. Куповину карте чија цена је приступачна, и без икаквих контролора, нико не би избегавао, ни највећи сиромах.
Није појава комуналног полицајаца чаробна па да напуни нечији празан џеп за куповину карте. Није за Марс, већ за беoградски превоз везан виц о грађанину који кад открије да му џепарош пипка јакну каже:“А мени непријатно, немам у џепу ни динар“.
Мислите о томе- живео „Бус плус“!