ИНТЕРВЈУ: ЗОРАН МИЈАТОВИЋ, БИВШИ ЗАМЕНИК НАЧЕЛНИКA РДБ-а
-Терористичке акције попут оне од прошле недеље у Куманову кад се албанска терористичка група која је ушла у Македонију оружано сукобила са полицијом, не изводе се само да би се изазвао страх, што јесте један од циљева, али битно је шта се хоће још осим изазивања страха -оцењује бивши заменик начелника РДБ-а Србије Зоран Мијатовић у интервјуу у којем разматра шире аспекте тог догађаја који је узнемирио регион.
Може ли се претпоставити да су терористи које је македонска полиција неутралисала у Куманову, били „ авантуристичка“ група која је тако и деловала?
Мислим да се не ради о авантуристима. Међу припадницима сваке врсте терористичких организација има криминалаца, има људи који се баве и неким врстама организованог криминала шверцом дувана, наркотика. Међутим, што се тиче конкретног случаја терористичке акције, оволики број људи који је ушао у Македонију, а помиње се између 50 и 70, не може бити авантуристичка акција.
Само да подсетим да се у случају разних терористичких организација које су током деведедесетих биле на територији Косова, а 2001. и 2002. на територији Македоније, касније испоставило, нажалост, да се тероризам кад је реч о остваривању одређених политичких циљева, исплати. Подсећања ради поменућу да је УЧК у почетку, од стране Стејт департмента била стављена на листу терориста, исто тако било је и у случају ОНА, али иза тога се седа и са њима тајно преговара и после се они доводе као политички представници народа, а не организације. Према томе, по питању случаја у Куманову, бојим се да је можда реч о некаквом пробном балону. Приметно је да и Србија има доста проблема у преговарачком процесу са косовским Албанцима, имамо чак и екстремне политичке странке, на пример, на Косову, она коју води Албин Курти.
Која варијанта је вама вероватнија: да је група која је ушла у Куманово деловала самостално или да је имала ментора?
Ја сам склон да верујем да постоје ментори, јер тешко да се иде у такву акцију, а да не постоји одређени циљ. А ако постоји одређени циљ иза тога мора да постоји део људи који не учествују директно у терористичкој акцији, већ је само политички осмишљавају, дају јој политичке правце, снабдевају људе оружјем и шаљу их у акцију. Терористичке акције се не изводе само да би се изазвао страх, што јесте један од циљева, али битно је шта се хоће још уз тај страх. Сумњам да се та група сама упутила. Мислим да ће македонски безбедносни органи врло брзо дати одговоре ко стоји иза тога. Ја сам сигуран да иза тога стоје одређени политички кругови из редова Албанаца, а да ли је реч о Албанцима с Косова, из Албаније или било које тачке било где у свету то је потпуно неважно.
По вама, да ли је догађај у Куманову изолован случај?
Лично мислим да није реч о излованом случају већ о смишљеном терористичком акту који пре свега треба да носи одређене политичке поруке. За ово што се догодило у Македонији , рекао бих, а износим лично мишљење, да је последица давних догађања 2001. године када је терористичка АНА, односно пре свега организација Ослободилачка народна армија (ОНА) деловала на подручју Македоније и када је успела практично да оствари и одређене политичке циљеве. Треба подсетити јавност на то да се у лето те године, након што је дошло до договора страна у сукобу, значи, представника организације ОНА и македонске власти, изненада појавила Албанска национална армија (АНА) која је изразила незадовољство постигнутим споразумима. Порука АНА била је тада да албанско питање неће бити решено док се све територије на којима живе Албанци не припоје у једну велику Албанију,а то се није односило само на Косово и делове западне Македоније већ су рекли јасно и гласно да се то односи и на делове, како су они говорили, Прешевске долине, дакле, на простор Прешева, Бујановца и Медвеђе. Значи, ово ништа није ново, терористички акти овакве врсте, пре свега са стране Албанаца се спорадично јављају, нису случајни. Мислим да чак ни изјава Рамина није случајна.
На која питања кумановски догађај скреће пажњу у вези обезбеђености граница у региону?
Пре свега указао је да је граница између Македоније и Косова, граница између Македоније и Албаније, цео западни део – од Тетова до Струге, врло порозна по питању могућности илегалног преласка. Што се тиче дела српско-македонске границе који Србија обезбеђује то је на високом нивоу. Међутим, знајући за стазе и богазе у делу македонско-српске границе према Космету, у подручју где су албанска села, има одређених проблема да се то кретање баш потпуно контролише. Сада се поставља питање како и на који начин то све обезбеђивати. Постоји и даље један део етничких Албанаца који сматрају да албанско питање није до краја решено, да се албанско питање решава великом Албанијом и добар део Албанаца прихвата такву политичку идеје. Не треба живети у заблуди да тако нешто не постоји. Из ове акције у Куманову, о којој тренутно мало знамо, очигледно је, по питању групе која је некако ушла у Македонију, да су имали своје јатаке. Они нису јурени по пољанама него у предграђу Куманова, нису се налазили у јавним гражама него у приватним објектима. Да ли је упад групе урађен за ноћ или за неколико дана, то је велико питање. Веома је значајно ко стоји иза те групе, није само битан састав, да ми данас кажемо да ли је ту неки пратилац Харадинаја или Ахметија. Врло је важно ко стоји иза тога и финансијски и политички. Када Македонци дају тај одговор он ће бити драгоцен и за Србију.
Стрепите ли у вези простора Прешева , Бујановца и Медвеђе?
Ако говоримо о албанском тероризму који је за нас најопаснији, ја само могу да имам наду, пошто сам оптимиста по природи, да се неће ништа догодити, али се то не може искључити. Решавање косовског питања, на чему се ради кроз споразуме, свакако ће утицати и на то у ком правцу ће се кретати и албански живаљ у том неуралгичном подручју за нас. Уколико преговоре око косовског питања успешно завршимо, мислимо да ћемо тиме једним делом елиминисати евентулану опасност .
Важно је, иначе, да ми као држава и финансијски и у сваком смислу помогнемо Министарству унутрашњих послова, да не заборавимо да границу ове државе одавно чува полиција, а не војска. Али мало знамо о томе у каквим условима наша полиција, Жандармерија, обавља своје послове. Министар полиције би требало да обрати пажњу на питања опремања полицајаца, услова у којима раде у Копненој зони безбедности и делу према Македонији То питање треба да се анализира и можда побољша материјални положај полицајаца, опремљеност. У оквиру тога би дошли и на једну компоненту која све то треба да покрије,а то су практично обавештајне активности и БИА-е и ВБА. Правовремена квалитетна информација је веома важна. Ако на време имате праву информацију да се нешто припрема, без обзира да ли је једна група или пет група, ако на време имате информацију о броју људи, количини оружја, шта је предмет напада, можете врло ефикасно да се од тога браните уз сасвим минималне жртве. Значи, све сегметне који се зову одбрана треба третирати подједнако, озбиљно и без политикантства и онда су овакви догађаји као у Македонији немогући бар овде на територији Србије. Ово сада је и једна врста сигнала да озбиљније улазимо у преговоре, с једне стране, а с друге стране да се и безбедносно заштитимо јер нема ко да нас заштити.
У вези овог што се догодило Македонцима у Куманову, могу да кажем да не сумњам да су македонски органи имали одређене обавештајне информације, али очигледно да оне нису биле баш толико квалитетне. Лични утисак који сам стекао гледајући телевизију , слушајући извештаје, у односу на велики број жртава полицајаца, је да се у први мах, ето да употребим ту реч, врло комотно кренуло у обрачун са људима који су не само били до зуба наоружани, него су били наоружани и врло савременим оружјем. Зато су и биле велике жртве. Добре обавештајне активности онемогућавају велике жртве. Прво, акција може бити успешна уз минималне жртве. Уколико изостане обавешајана активност онда су могуће ситуације и горе него што су биле у Македонији.
По питању обавештајних информација у вези случаја Кумановао, чак ни свезнајући медији не помињу да их је имала међународна заједница која је прилично присутна на Космету?
Мени изгледа немогуће да нису имали баш никакву информацију. Јаки су то обавештајни системи и НАТО пакта и Британије и Француске и Немачке и свих који су ту присутни. То су велики обавештајни системи који интензивно раде. Не могу да верујем да се њима омакло на било који начин да никаву инаформацију баш нису имали. Ако је још тачна изјава македонског председника да су Македонци имали одређене информације а да ЕУ и НАТО нису реаговали , онда сам ја апсолутно у праву за ово што кажем.
Да ли би међународна заједница требало, по вама, да изнесе јасно свој став поводом случаја у Куманову да ли је ту реч о терористичком деловању терористичке организације или можда о борби за људска и политичка права?
Мислим да међународна заједница, нажалост, баш кад је у питању албански тероризам, са њиме , пре свега Запад, кокетира годинама. Само да подсетим да је врло брзо после сукоба који су се у Македонији десили 2001. године, Запад већ пред парламентарне изборе у тој земљи 2002, инсистирао да Македонија донесе закон о амнестији свих људи који су учествовали у сукобима, што је и учињено,а иза тога врло брзо је Али Ахмети основао политичку организацију и ушао у македонски парламент. Значи, то попуштање Албанцима је видљиво већ годинама , не само од сукоба у Македонији, него и од сукоба на Космету 1998. и 1999. године.
Да и даље ти притисци Албанаца иду, на пример кад је у питању Косово, сада и преко званичних институција, говоре и преговори које ми имамо у Бриселу. Они веома тешко иду и без обзира шта наша страна изјављује, миц по миц ми у тим преговорима, било шта да сад о њима говоримо, попуштамо албанској страни управо под притиском међународне заједнице. Бојим се да ако се не реши питање са Албанцима у вези са албанским тероризмом, то води у правцу закључка да Запад ипак толерише албански тероризам у циљу остварења њихових политичких циљева.
С обзиром на велико професионални искуство јесте ли досад успели да стекнете неки берем лични утисак о међународном аспекту такозваног „албанског питања“?
-Дуго година је питање људи на Косову, пре свега, Албанаца, било политичко питање и унутрашње питање СФРЈ, а касније и СР Југославије. Негде већ деведесетих година, кад је Ибрахим Ругова основао своју политичку партије Демократски савез Косова, код многих Албанаца, пре свега политичара, не мислим на терористе, стално се говорило да питање Косова и Метохије, није питање Србије, није питање Југославије, него да га треба интернационализовати, извести из суверене земље да то не буде њено унутрашње питање, него међународно питање. Мислим да политичари или део политичара тог времена нису схватали шта то значи. Иако смо ми ’90. или ’91. инсистирали на томе да људи који су ушли у ту албанску политику решење свог питања не виде унутар државе него интернационализацијом, политичари то нису озбиљно схватили. Успели су Албанци да то извезу као унутрашње питање. Чак и сада кад радимо на Бриселском споразуму све то више лични на међународна питања где седе неки преговарачи и медијатори, с обзиром да су Албаници изборили такву ствар, интернационализовали, водили велике кампање двадесетак година, од САД до западноевропских земаља. Не треба заборавити да су лобирали још почетком осамдесетих година код неких америчких конгресмена. Они су практично постали љубимци западне политике. Бојим се, као човек који живи у овој Србији, да ће међународни фактор кад тад да подлегне том питању и да ће на овај или на онај начин све те жеље Албанаца кад тад подвести под некакву ако није велика Албанија, јединствена Албанија или тако даље. Ми морамо политичким средствима да делујемо да нам се још један део територије не одузме. Шта Запад у ствари хоће, ми видимо кроз Бриселски споразум. Не видим ту ништа добро и без обзира шта се данас прича, ми се мучимо да српска заједница нешто издејствује, али ми то Косово у Србију нећемо вратити. Бојим се да Запад има своју визију како у будућности треба да изгледа Балкан и у политичком смислу и како треба да изгледа карта Балкана, да не лажемо људе. Значи, Запад ту идеју има, ми за сада не знамо шта је.