Zoran Đinđić, bivši premijer Srbije, ubijen je pre 12 godina, 12. marta 2003, u dvorištu zgrade Vlade Srbije u Nemanjinoj 9 u Beogradu. Po pravosnažnoj presudi optuženima za zaveru, organizatori atentata bili su nekadašnji komandant JSO-a Milorad Ulemek Legija koji je penzionisan sredinom 2001 godine, i vođe kriminalne grupe “zemunski klan” sada pokojni Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, a izvršilac bivši zamenik komandanta JSO-a Zvezdan Jovanović.
Pravosnažnom presudom, na ukupno 325 godina zatvora za zaveru atentata 12. marta 2003.godine, osuđena su desetorica: na maksimalne kazne po 40 godina Ulemek i Jovanović,a na po 35 i po 30 godina, pripadnici “zemunskog klana” Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević, Sretko Kalinić, Miloš Simović i Milan Jurišić, dok je „zemunac“ Dušan Krsmanović osuđen na 20 godina zatvora. Istom presudom na 30 godina zatvora, za prodaju podataka “zemuncima” o registarskom broju službenih vozila koja je koristio premijer i kretanja, osuđen je bivši pripadnik BIA-e Branislav Bezarović.
U početku istrage, postupkom su bili obuhvaćeni i vođe kriminalnog „zemunskog klana“ Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, a njihovo gonjenje je obustavljeno, jer su ubijeni u drugoj polovini marta 2003 , u policijskoj akciji Sablja, kako je zvanično saopšteno, prilikom akcije hapšenja u Meljaku pružili su oružani otpor i nastradali su u razmeni vatre sa policijom.
Po navodima pravosnažne presude, u zaveri atentata 12. marta, računajući i sada pokojne šefove “zemunskog klana” i dvojicu svedoka saradnika iz te kriminalne grupe, kojima zbog specijalnog svedočkog statusa nije suđeno, učestovalo je 11 pripadnika “zemunskog klana”, a po tvrdnjama u optužnici i presudi, pojedini su učestvovali u praćenju Đinđića, nekolicina u izvršenju atentata, nabavili sredstva i obezbeđivali bekstvo. Po presudi i optužnici, osim Ulemeka, iz sada rasformiranog JSO-a učestvovao je i bivši zamenik komandanta Zvezdan Jovanović. Po presuđenim navodima, „Zvezdan Jovanović je 12. marta 2003, oko 12, 25 časova s prozora kancelarije 55 na drugom spratu zagrade u Ulici admirala Geprata 14, koja je paralelna sa Nemanjinom ulicom, ispalio dva projektila, prvim usmrtio premijera Đinđića koji se nalazio ispred vrata službenog ulaza 5, u zgradu Vlade Srbije, a drugim ranio šefa njegovog obezbeđenja Milana Veruovića“.
Procesom je bio obuhvaćen i pokušaj atentata na premijera Đinđića 21. febuara 2003, kod hale Limes na Novom Beogradu, a po toj tački, uz ostale, za učešće u februarskoj zaveri je, istom presudom osuđen i bivši pripadnik JSO-a Željko Tojaga, na 15 godina zatvora.
Po navodima u krivičnom postupku, VIP premijerska kolona od tri vozila, od kojih je u srednjem bio premijer Zoran Đinđić stigla je 12. marta 2003, u dvorište zgrade Vlade Srbije ispred ulaza 5, nešto pre 12,30 časova, gde je tog dana, po iznetim informacijama tokom suđenja, premijer trebalo da se sastane sa švedskom ministarkom, sada pokojnom, Anom Lind.
Prvostepeni proces koji je vođen pred Specijalnim sudom u Beogradu trajao je četiri godine. Sudsko veće kojim je predsedavala sudija Nata Mesarović, izreklo je presudu 23. maja 2007, godine, a tu presudu je potvrdio Vrhovni sud Srbije posle sednice koja je održana 2008 godine.
Presudom su potvrđeni svi optužni navodi, a opisano je da su „početkom marta 2003, Aleksandar Simović i Ninoslav Konstantinović, pronašli praznu kancelariju 55 u Ulici admirala Geprata 14, te da su u nju sa Zvezdanom Jovanovićem dolazili 10, 11. i kobnog 12. marta, obučeni u radne kombinezone, noseći motalicu za kablove i snajper i čekajući nailazak premijera, pri čemu ih je dovozio i odvozio Vladimir Milisavljević, „pasatom” čija je stakla crnom folijom opremio Miloš Simović, a da je Milan Jurišić Jure obezbedio parking mesto ispred zgrade“. Presudom je utvrđeno kao dokazano da je „ na dan 12. marta 2003. Miloš Simović stajao kod bolnice „Rudo“ i o prolasku kolone Đinđićevih vozila dojavljivao Spasojeviću i Aleksandru Simoviću, a da se Dušan Krsmanović nalazio u Nemanjinoj ulici, i odatle javljao o dolasku premijerove kolone pred zgradu vlade“. Prema presudi, „trojicu koji su posle atentata istrčali iz zgrade u Gepratovoj- Jovanovića s pištoljem u ruci, Konstantinovića s motalicom za kablove i Aleksandra Simovića koji je nosio pušku, u automobilu marke pasat je sa uključenim motorom sačekao i odvezao Milisavljević“. Negde u Gepratovoj ulici „u drugim kolima, spremni da im pruže vatrenu podršku pri bekstvu, nalazili su se naoružani Sretko Kalinić i Mile Luković“. „Dušan Spasojević se kolima vozio obližnjim ulicama, a potom pobegao“.
Proces optuženima za atentat razdvojen je u toku 2004 godine u zaseban od jedinstvenog postupka kojim je bilo obuhvaćeno još dvadesetak pripadnika „zemunskog klana“ zbog drugih krivičnih dela.
Foto: Vikipedija – Zoran Đinđić sa švedskom ministarkom inostranih poslova Anom Lind
