APELACIONI SUD OSLOBODIO OD OPTUŽBI OSUMNJIČENE BIVŠE PRIPADNIKE DB-a ZA UBISTVO NOVINARA SLAVKA ĆURUVIJE
Foto: sajt Fondacije Slavko Ćuruvija
Nema dokaza ni za jedan od navode optužbe protiv bivših pripadnika Državne bezbednosti, Radomira Markovića, Milana Radonjića, Ratka Romića, i Miroslava Kuraka, kojima ih optužnica Tužilaštva za organizovani kriminal sumnjiči da su učestvovali ubistvu novinara Slavka Ćuruvije, vlasnika Dnevnog telegrafa, koji je 11. aprila 1999. godine u Svetogorskoj ulici u Beogradu, u prolazu zgrade u kojoj je stanovao, ubijen iz vatrenog oružja, hicima dva rafala, koje je ispalio nepoznati počinilac.
Ovo je ustanovio Apelacioni sud u Beogradu Posebno odeljenje za organizovani kriminal, svojom presudom, Kž1 Po1 9/22 donetom 19. aprila 2023. godine nakon održanog pretresa, kojom je, kako se navodi „usvajanjem žalbi odbrane i delimičnim usvajanjem žalbe Tužilaštva, preinačilo prvostepenu presudu i okrivljenog Radomira Markovića oslobodilo od optužbe da je izvršio krivično delo teško ubistvo u podstrekavanju iz člana 114, stav 1, tačka 5. KZ, te okr. Milana Radonjića, Miroslava Kuraka i Ratka Romića da su, kao saizvršioci, izvršili krivično delo teško ubistvo iz člana 114, stav 1, tačka 5. KZ“.
Krivični proces protiv optuženih pokrenut je u januaru 2014. godine, a Posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu, poznato kao Specijalni sud, je krajem 2021. godine, posle ponovljenog prvostepenog suđenja, presudio identično kao i svojom prvom presudom koja je bila ukinuta, da je kobnog 11. apila 1999. godine, NN lice hicima iz vatrenog oružja ubilo Ćuruviju, a ne Miroslav Kurak koji je optužen kao počinilac, dok su za „podstrekavanje“ osuđeni na ukupno sto godina zatvora bivši načelnik RDB-a Radomir Marković, bivši načelnik beogradskog Centra DB-a Milan Radonjić, nekadašnji glavni obaveštajni inspektor Druge uprave CDBB Ratko Romić, i u odsustvu, odbegli Kurak, bivši pripadnik rezervnog sastava DB-a.
Prvostepeni sud, shodno izvedenim dokazima, nije prihvatio tezu optužnice koja je za „izvršenje ubistva“ teretila Miroslava Kurka, a kao njegovog „pomagača u izvršenju“ optuženog Ratka Romića.
Prvostepenom presudom Marković i Radonjić su osuđeni na po 30 godina zatvora po optužbama za krivično delo „teško ubistvo u podstrekavanju“, a po optužbama za isto krivično delo u „saizvršilaštvu“, kazne po 20 godina zatvora izrečene su Romiću i Kuraku.
Svi optuženi su od početka procesa negirali krivicu i bilo kakvu vezu sa ubistvom i uopšte sa napadom na Slavka Ćuruviju. Odbrana svih optuženih tražila je oslobađajuću presudu, isticala da je proces „bez dokaza“ i „iskonstruisan s ciljem blaćenja Službe državne bezbednosti i tadašnjeg režima“, te da su za tu svrhu „iskorišćene činjenice o zakonitim službenim radnjama iz nadležnosti RDB-a, merama nadzora komunikacija koje se primenjuju u slučajevima osoba sa bezbednosno interesantnim kontaktima radi identifikacije kontakata“.
S druge strane, Tužilaštvo za organizovani kriminal koje zastupa optužnicu, tražilo je da svi optuženi budu osuđeni za krivična dela koja su im stavljena na teret, na maksimalne kazne po četrdeset godina zatvora.
Novinar Slavko Ćuruvija se, prema optužbi, na meti našao „po nalogu NN lica iz vrha vlasti „zbog svog javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti, mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicionih društvenih snaga“.
Optužba je sumnjičila bivšeg načelnika RDB-a Radomira Markovića da je „sačinio plan ubistva i predočio ga tadašnjem načelnika beogradskog Centra DB-a Milanu Radonjiću i tako ga podstrekao”, a Radonjića da je „prihvatio plan i postigao dogovor o izvršenju s Miroslavom Kurakom, tada pripadnikom rezervnog sastava DB-a, i Ratkom Romićem, glavnim obaveštajnim inspektorom Druge uprave CDBB, te pružio logističku podršku za izvršenje“.
Tezom optužnice teretio se Miroslav Kurak da je 11. aprila 1999. godine u Svetogorskoj ulici u Beogradu između 16.38 i 16.45 sati, iz „škorpiona“, ispalio rafal u Ćuruviju dok se sa nevenčanom suprugom Brankom Prpom, vraćao kući, a Ratka Romića je teretila da je drškom pištolja udario u potiljačni deo glave Prpu, sprečivši je da se okrene.
Međutim, prema prvostepenoj presudi, na osnovu izvedenih dokaza, „ izvršilac ubistva je NN lice, i to, kako je naveo Specijalni sud, imajući u vidu iskaz očevica-oštećene Branke Prpe, koja je videla ubicu, i sud joj je poklonio veru jer je iskaz dala veoma jasno, bila je sposobna da registruje sve detalje“. Prema Prpinom detaljnom opisu ubice, njegove telesne konstitucije i visine, oblika lica i crta, izrazitog avetinjskog bledila, boje očiju i kose, ubica je izgledao potpuno drugačije od optuženih Miroslava Kuraka i Ratka Romića. Takođe, Prpa je posvedočila da je bio jedan napadač. Iz dokaza o telefonskoj komunikaciji okrivljenih na dan 11. aprila 1999. godine u vremenskom intervalu koji je naznačen u optužnici , utvrđeno je na osnovu ostvarenog telefonskog kontakta između Romića i Kuraka, da se nalaze na različitim lokacijama.
Apelacioni sud u objavi o svojoj pravosnažnoj oslobađajućoj presudi od 2. februara 2024., skoro godinu dana nakon što je doneta, navodi: (preuzeto sa sajta Apelacionog suda u Beogradu)
„Prvostepeni sud je presudom koja se napada žalbama prekoračio optužbu, povredio identitet optužbe i presude i nije rešio predmet optužbe, a pritom je i selektivnom ocenom dokaza u potpunosti zanemario određene činjenice koje proizlaze iz izvedenih dokaza, a koje međusobno posmatrane pružaju osnov za drugačije presuđenje“.
„Apelacioni sud, u odsustvu neposrednih i posrednih dokaza koji bi pouzdano potvrdili da su okr. Marković, Radonjić, Kurak i Romić izvršioci ovog krivičnog dela, nalazi da nisu na nesumnjiv način dokazani navodi optužbe, te je usvajanjem žalbi odbrane i delimičnim usvajanjem žalbe Tužilaštva, preinačio prvostepenu presudu tako što je oslobodio od optužbe okr. Markovića da je izvršio krivično delo teško ubistvo u podstrekavanju, a okr. Radonjića, Kuraka i Romića da su kao saizvršioci izvršili krivično delo teško ubistvo, dok su oštećeni upućeni na parnični postupak radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva“.
Iz obrazloženja drugostepene-oslobađajuće presude (preuzeto sa sajta Apelacionog suda u Beogradu)
„Sud je doneo odluku da na pretresu pred drugostepenim sudom ponovo ispita svedoka oštećenu Branku Prpa, Milorada Ulemeka, Miloša Simovića i Aleksandra Simovića i da izvede dokaze čije izvođenje je odbijeno od strane prvostepenog suda. Svedoci Ulemek, te Miloš i Aleksandar Simović nisu želeli da odgovaraju na postavljena pitanja suda i stranaka i uskratili su svedočenje. Sud je pročitao njihove iskaze koje su dali pred Tužilaštvom za organizovani kriminal, kao i iskaze Dejana Milenkovića i Miladina Suvajdžića, koji su se izjašnjavali samo o informacijama koje su od nekog čuli, pritom isti sadrže i potpuno različita izjašnjenja, a s obzirom na to da su izjavili da o ovom događaju nemaju neposrednih saznanja, Sud je utvrdio da su iskazi ovih svedoka iz istrage ne samo nepouzdani, već i da se ne mogu sa sigurnošću prihvatiti kao istiniti.
Po nalaženju Apelacionog suda, i pored svih izvedenih dokaza, tokom postupka nije utvrđeno postojanje organizovane kriminalne grupe, niti je utvrđeno ko je, kada i gde, kao što se navodi u dispozitivu optužnice, učestvovao u sačinjavanju prethodnog dogovora i plana za lišenje života vlasnika, direktora glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista “Dnevni telegraf” i nedeljnika „Evropljanin” oštećenog sada pok. Slavka Ćuruvije, a nije izveden ni jedan dokaz u prilog navodima optužbe, da je takav nalog dat od strane NN lica “iz najviših struktura vlasti.
Takođe, ni navodi da je okr. Marković upoznao okr. Radonjića sa planom o lišenju života novinara sada pok. Slavka Ćuruvije, odnosno da mu je preneo plan i tako ga sa umišljajem podstrekao da pripremi njegovu fizičku likvidaciju, nisu potkrepljeni ni jednim izvedenim dokazom, te stoga logičko zaključivanje prvostepenog suda samo na osnovu odnosa subordinacije između okr. Markovića i Radonjića, nije moglo biti prihvaćeno.
Tokom postupka nije izveden ni jedan dokaz koji bi potvrdio navode optužbe da je okr. Radonjić postigao dogovor o neposrednom izvršenju ubistva sa okr. Kurakom i Romićem.
Apelacioni sud je nesporno utvrdio da su operativno tehničke mere tajne kontrole telefonskih razgovora i mere tajnog praćenja i osmatranja prema Slavku Ćuruviji primenjivane i pre dolaska okr. Radonjića na mesto načelnika CRDB Beograd, te da su bili ispunjeni svi propisani uslovi za tajno praćenje sada pok. Slavka Ćuruvije do momenta njegovog prekida, te da je ova mera primenjena kao uobičajeni metod i redovna službena radnja iz delokruga nadležnosti Resora državne bezbednosti i zasnovana na odgovarajućim propisima, te nije dokazana teza optužbe da su nalozi za primenu operativno tehničkih mera bili dati u cilju lišenja njegovog života.
Takođe, Apelacioni sud je na osnovu dokaza i to, prvenstveno, na osnovu ispitivanja svedoka pripadnika Devetog odeljenja koji su učestvovali u praćenju sada pok. Slavka Ćuruvije utvrdio da se beli Golf 3 koji se navodi u optužnici nije nalazio na licu mesta, a dokaze o tome ko je preuzeo vozilo i u kom vremenskom periodu ga je koristio, detaljno je obrazložio u svojoj odluci.
Svedok oštećena Branka Prpa se dosledno tokom postupka izjašnjavala o činjenici da lice koje je lišilo života Slavka Ćuruviju nisu ni okr. Kurak ni okr. Romić, što je ponovila i na pretresu pred drugostepenim sudom“.
Apelacioni sud je na pretresu odbio predlog odbrane da se izveštaj o presnimavanju, forenzičkoj analizi i pregledu pohranjenih podataka o ostvarenom telefonskom saobraćaju od 12. februara 2012. godine, potpisan od strane D. J, V. Đ. i Dragana Kecmana, sa pratećom dokumentacijom, izdvoji iz spisa kao nezakonit, nalazeći da treba prihvatiti argumente iz rešenja Apelacionog suda od 29. juna 2018. godine, te se nije dalje upuštao u pitanje zakonitosti navedenog izveštaja, prihvatajući argumentaciju Apelacionog suda koji je svojim rešenjima u dva navrata odlučivao o predlogu za izdvajanje dokaza. Nakon što je ovaj dokaz detaljno razmotren kako sam za sebe, tako i u vezi sa ostalim izvedenim dokazima, drugostepeni sud je našao da se isti ne može prihvatiti kao pouzdan i verodostojan i da se na njemu ne može zasnovati činjenično stanje u ovom krivičnom postupku, iz razloga koji su detaljno obrazloženi u odluci drugostepenog suda.
Pojedini okrivljeni i svedoci su osporavali komunikaciju na način kako je to navedeno u sačinjenom izveštaju, pritom je Apelacioni sud utvrdio da u izveštaju, između ostalog, nije sadržana komunikacija za telefonski broj svedoka Stevana Nikčevića za dan 11. april 1999. godine, a isti se izjasnio da je toga dana uobičajeno razgovarao. Navedeno je posebno značajno, s obzirom na to da iz izveštaja od 21. februara 2008.godine, koji su potpisali D. P. i Dragan Kecman, proizlazi da je vršena selekcija podataka sa DLT traka, dakle, pre nego što je i doneta naredba istražnog sudije od 16. decembra 2011. godine. Po čijem nalogu, na osnovu kojih kategorija i po kojim parametrima, Sud nije mogao da utvrdi ni ispitivanjem na glavnom pretresu u svojstvu svedoka Dragana Kecmana, budući da je isti izjavio da u tome osim potpisivanja izveštaja nije učestvovao jer nema potrebna znanja, već da je to obavljala D. P, koja nikada nije ispitana, s obzirom da je preminula, tako da sve činjenice koje su navedene u izveštaju od 21. februara 2008. godine, nisu ni mogle biti proverene u sudskom postupku.
Dakle, iščitavanje DLT traka i selekcija podataka koji su se nalazili na njima je izvršeno bez zahteva tužioca i naredbe tada istražnog sudije, a pritom u izveštaju od 21. februara 2008. godine, ne postoji podatak kada je i u kom vremenskom periodu i na koji način, odnosno po kojim kriterijumima vršena selekcija podataka, dok u daljem toku krivičnog postupka niko po naknadno donošenim naredbama za veštačenje nije uspeo da podatke sa DLT traka očita, niti da izvrši uvid u sadržinu istih.
Ovakav zaključak Suda potvrđuje i činjenica da i nakon dostavljanja izveštaja od 12. februara 2012. godine, tužilaštvo i sud nastavljaju sa daljim postupanjim u odnosu na DLT trake o čemu svedoče i dokazi u spisu koji potvrđuju da se i u nastavku postupka oduzimaju podaci o elektronskoj komunikaciji, pribavljaju podaci o lokacijama baznih stanica, njihovim koordinatama.
„Apelacioni sud, u odsustvu neposrednih i posrednih dokaza koji bi pouzdano potvrdili da su okr. Marković, Radonjić, Kurak i Romić izvršioci ovog krivičnog dela, nalazi da nisu na nesumnjiv način dokazani navodi optužbe, te je usvajanjem žalbi odbrane i delimičnim usvajanjem žalbe Tužilaštva, preinačio prvostepenu presudu tako što je oslobodio od optužbe okr. Markovića da je izvršio krivično delo teško ubistvo u podstrekavanju, a okr. Radonjića, Kuraka i Romića da su kao saizvršioci izvršili krivično delo teško ubistvo, dok su oštećeni upućeni na parnični postupak radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva“.
Činjenica da je pok. Slavko Ćuruvija bio kritičar tada aktuelne vlasti, za ovaj Sud nije sporna, ali s obzirom na to da je u odnosu na okrivljene doneta oslobađajuća presuda, to se Sud nije ni mogao upuštati u motive izvršenja ovog krivičnog dela“.
Na objavljivanje presude Apelacionog suda čekalo se punih deset meseci.
-Nikada u svojoj advokatskoj karijeri, dužoj od četiri decenije, nisam čekao presudu deset-jedanaest meseci-izjavio je advokat Stevan Protić , branilac Miroslava Kuraka.
Tokom suđenja izvedeni su brojni dokazi, saslušano više od stotinu svedoka, izvedeni izveštaji DB o tajnom praćenju Slavka Ćuruvije, izveštaji s baznih stanica kao i druga važna dokumenta.
Prvostepenom presudom je utvrđeno takođe da nisu dokazane ni tvrdnje Tužilaštva da je u pitanju bila organizovana kriminalna grupa.
Optuženi Radomir Marković nalazi se na izdržavanju kazne zatvora od 40 godina, na koju je osuđen u slučaju „Ibarska magistrala“, dok je u predmetu „Budva –Stambolić“ osuđen na 15 godina zatvora.
Na početku istrage koja je zbog ubistva Ćuruvije pokrenuta 14. januara 2014. godine, Milan Radonjić i Ratko Romić bili su uhapšeni, i tokom procesa su proveli tri i po godine u pritvoru.
Optuženi Miroslav Kurak je u bekstvu i za njim je raspisana međunarodna poternica.
PRVOSTEPENA ODLUKA (preuzeto sa sajta Apelacionog suda U Beogradu)
„Presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje, K Po1 73/20 od 2. decembra 2021. godine zbog izvršenja krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114, stav 1, tačka 5. KZ (od čega okr. Marković u podstrekavanju, a okr. Radonjić, Kurak i Romić kao saizvršioci) okr. Radomir Marković i Milan Radonjić su osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po 30 godina, dok su okr. Miroslav Kurak i Ratko Romić osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po 20 godina. Oštećeni su radi ostvarivanja svojih imovinsko-pravnih zahteva upućeni na parnični postupak.
Okrivljeni su oglašeni krivim što su aprila meseca 1999. godine, po nalogu NN lica, po prethodnom dogovoru i planu, lišili života vlasnika, direktora, glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista „Dnevni telegraf“ i nedeljnika „Evropljanin“, oštećenog, sada pokojnog, Slavka Ćuruviju, iz niskih pobuda, zbog njegovog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosioca političke vlasti, a radi očuvanja postojeće strukture vlasti, tako što je okr. Marković, tada načelnik Resora državne bezbednosti MUP-a RS, a nakon odbijanja komandanta JSO Milorada Ulemeka, krajem marta meseca 1999. godine, da, sa pripadnicima svoje jedinice, liši života oštećenog, početkom aprila 1999. godine, plan o lišenju života oštećenog preneo okr. Radonjiću i tako istog podstrekao da pripremi fizičku likvidaciju oštećenog, pa je okr. Radonjić postigao dogovor o lišenju života oštećenog, sa pripadnikom RDB-a, okr. Romićem i Kurakom, iskoristio svoja službena ovlašćenja načelnika CRDB Beograd radi izvršenja planiranog krivičnog dela, tako što je protivzakonito bez pismenog predloga, dao usmeni nalog za primenu mere tajna kontrola telefonskih razgovora, suprotno Pravilu o radu službe državne bezbednosti i Uputstva o primenjivanju propisanih sredstava i metoda rada u izvršavanja poslova iz delokruga SDB i izdao usmeni nalog, sada pokojnom, Zoranu Paviću, načelniku Devetog odeljenja CRDB Beograd, da se 9. i 10. aprila 1999. godine primeni mera trajnog praćenja neprekidno 24 časa i da ga izveštava o svakom kretanju oštećenog, a 11. aprila 1999. godine, zbog zakasnelog javljanja prethodnog dana, kada je oštećeni već ušao u stan, naložio da ga hitno i detaljno obaveštava o svakoj promeni kretanja i mesta gde se oštećeni nalazi, a posebno kada se uputi ka svom stanu, te organizovao da sa podacima o kretanju oštećenog budu upoznati okr. Romić i Kurak, a preko njih i neposredni izvršilac i tako omogućio neposredno izvršenje dela od strane NN lica i to tako što je 9. aprila 1999. godine Draganu Paviću dao nalog da preda vozilo marke „Golf“ okr. Romiću, koji je istog dana u večernjim satima preuzeo navedeno vozilo, a koje je bez evidentiranja u kolskoj knjižici, isti koristio u neposrednoj blizini mesta izvršenja, te preko kolske radio stanice, u vozilu 11. aprila 1999. godine čuo izveštavanje pripadnika Devetog odeljenja i tako imao informaciju o kretanju istih i oštećenog, pa nakon što je okr. Radonjić izdao usmeni nalog Paviću da obustavi trajno praćenje oštećenog i preuzme dalje praćenje drugog lica, na koji način je sprečio da okr. Romić, Kurak, a pored njih i neposredni izvršilac, NN lice, budu uočeni od pripadnika Devetog odeljenja RDB, odmah, po davanju naloga, telefonskim putem obavestio okr. Romića i Kuraka o kretanju oštećenog, koji su omogućili NN licu da, a nakon ulaska, sada pokojnog Slavka Ćuruvije, sa oštećenom Brankom Prpom, u prolaz zgrade broj 35 u sadašnjoj Svetogorskoj ulici, istima neopaženo priđe iza leđa i oko 16,45 časova, sa razdaljine od oko 1,5 metar, iz automatskog pištolja ispali rafalno 5 projektila u leđa oštećenog, nanoseći mu više ustrelina i prostrelina u predelu desne polovine leđa, grudnog koša, desne ruke i glave, od kojih se oštećeni zaneo i pao, potom oštećenu Branku Prpu, kada je pokušala da se okrene, udario drškom pištolja u potiljačni deo glave, od kog udarca je pala, nanevši joj laku telesnu povredu, pa je potom, iz neposredne blizine od 0,8 metara, ponovo rafalno ispalio više projektila u glavu i telo oštećenog, i naneo mu 7 ustrelina i prostrelina, pa je, usled oštećenja za život važnih moždanih centara, nastupila smrt istog“.
PODNOSIOCI ŽALBE
Tužilac za organizovani kriminal, okrivljeni i njihovi branioci, kao i supruga okr. Radomira Markovića.
–
