Ne samo krivična dela ratnih zločina koja na međunarodnom nivou procesuira Međunarodni krivični sud u Hagu uspostavljen Rimskim statutom, već međunarodnu adresu ima od 2020. godine i procesuiranje krivičnih dela kojima se šteti budžetu Evropske unije, pronevera, korupcije, pranja novca, prekograničnih prevara u vezi s porezom na dodatu vrednost, koja kao međunarodna krivična dela istražuje i goni Kancelarija evropskog javnog tužioca (EPPO) u Luksemburgu, a čijem formiranju su pristupile dvadeset dve države EU.
Luksemburška tužilačka kancelarija koju predvodi tužiteljka Laura Koveši ima i nacionalni nivo koji se sastoji od delegiranih evropskih tužilaca i stalnih veća iz dvadeset dve zemlje EU, koje učestvuju u EPPO-u, a odgovorni su za krivične istrage i u delovanju nezavisni od svojih nacionalnih tela.
-Internacionalni element u oblasti krivičnog prava danas se snažno nameće i teži se uspostavljanju nadnacionalnog krivičnog prava, gde bi norme tog supranacionalnog prava trebale da se primenjuju na međunarodna krivična dela- kaže profesor krivičnog prava Nedeljko Jovančević
Razvoj međunarodnog krivičnog prava u pravcu supranacionalnog prava predstavlja fenomen tako da se sve više širi broj inkriminacija sa međunarodnim elementom. Kretanja na tom planu nameću pitanje osnovnih načela krivičnog prava, a pre svih načela zakonitosti, koje, kako ističe Jovančević, pretpostavlja zakonsko normativno uređenje krivičnog dela i kazne i presudno je značajno zbog toga što garantuje svakom da neće biti gonjen i kažnjen ukoliko međunarodno krivično delo nije bilo propisano zakonom i ukoliko nije bila zakonom predviđena kazna. Ono treba da stvori osećaj sigurnosti od proizvoljnih i samovoljnih postupaka pojedinaca ili država koje provode zakon- objašnjava Jovančević- To je jedno od najznačajnih dostignuća krivičnog prava i principa pravne države i uopšte podrazumeva strogo poštovanje zakona.
-Saglasan sam sa mišljenjem profesora Milana Škulića da je struktura opšteg pojma krivičnog dela, radnja, predviđenost u zakonu, protivpravnost i krivica, veoma slična, praktično identična i za pojam međunarodnog krivičnog dela, s tim da je poseban uslov da bi neko krivično delo bilo međunarodno, potrebno da je formalna obaveza njegovog unošenja u nacionalno krivično zakonodavstvo, proizišla iz određenih međunarodno-pravnih obaveza, a to su pre svega međunarodni ugovori.
Po rečima profesora, osim krivičnih dela iz Rimskog statuta, koja se mogu nazvati međunarodnim krivičnim delima u užem smislu, postoje i međunarodna krivična dela u širem smislu koja se nalaze u raznim konvencijama ili preuzetim međunarodnim ugovorima, a koje nacionalne države moraju preneti u svoje zakonodavstvo. Dakle, i kada ne bi nacionalna država u svoje zakonodavstvo unela te odredbe iz međunarodnih ugovora, ne znači da se ne bi moglo suditi pojedincima za ta dela, jer su sadržana u međunarodnom dokumentu, opštim principima prava priznatim od civilizovanih naroda i ne bi se radilo o retroaktivnoj primeni zakona.
Jovančević napominje da pravo Evropske unije nalaže državama koje su se opredelile za priključenje EU, da moraju svoja zakonodavstva, pa i krivično uskladiti sa pravom Evropske unije, te da norme koje se odnose na ekstradiciju i pružanja pravne pomoći u krivičnim stvarima imaju svoje izvore i u međunarodnim ugovorima.
-Preciznim, određenim i nedvosmislenim opisom pojedinih bića krivičnih dela osigurava se princip zakonitosti, kojim se jasno određuje koja su društveno opasna ponašanja podložna krivičnopravnom tretmanu i time se kod građana stvara garancija i sigurnost da neće biti suđeni za radnje koje nisu predviđene kao krivično delo. Naime, sadržaj krivičnopravne norme mora biti toliko standardizovan da ne sme ostavljati dilemu i nejasnost radi pravne sigurnosti građana, tako da niko neće biti samovoljno krivično gonjen. Zbog toga se može reći da princip zakonitosti određuje granice koje označavaju sferu slobodnog delovanja čoveka.
Težnja za stvaranjem supranacionalnog krivičnog prava nije nova ali su rezultati na samom početku. Stvaranje i usvajanje krivičnopravnih supranacionalnih normi, kojih bi se svi narodi pridržavali, ipak je daleka budućnost, mada i stvarnost- zaključuje profesor Nedeljko Jovančević
