АПЕЛАЦИОНИ СУД ОСЛОБОДИО ОД ОПТУЖБИ ОСУМЊИЧЕНЕ БИВШЕ ПРИПАДНИКЕ ДБ-а ЗА УБИСТВО НОВИНАРА СЛАВКА ЋУРУВИЈЕ
Фото: сајт Фондације Славко Ћурувија
Нема доказа ни за један од наводе оптужбе против бивших припадника Државне безбедности, Радомира Марковића, Милана Радоњића, Ратка Ромића, и Мирослава Курака, којима их оптужница Тужилаштва за организовани криминал сумњичи да су учествовали убиству новинара Славка Ћурувије, власника Дневног телеграфа, који је 11. априла 1999. године у Светогорској улици у Београду, у пролазу зграде у којој је становао, убијен из ватреног оружја, хицима два рафала, које је испалио непознати починилац.
Ово је установио Апелациони суд у Београду Посебно одељење за организовани криминал, својом пресудом, Кж1 По1 9/22 донетом 19. априла 2023. године након одржаног претреса, којом је, како се наводи „усвајањем жалби одбране и делимичним усвајањем жалбе Тужилаштва, преиначило првостепену пресуду и окривљеног Радомира Марковића ослободило од оптужбе да је извршио кривично дело тешко убиство у подстрекавању из члана 114, став 1, тачка 5. КЗ, те окр. Милана Радоњића, Мирослава Курака и Ратка Ромића да су, као саизвршиоци, извршили кривично дело тешко убиство из члана 114, став 1, тачка 5. КЗ“.
Кривични процес против оптужених покренут је у јануару 2014. године, а Посебно одељење Вишег суда у Београду, познато као Специјални суд, је крајем 2021. године, после поновљеног првостепеног суђења, пресудио идентично као и својом првом пресудом која је била укинута, да је кобног 11. апила 1999. године, НН лице хицима из ватреног оружја убило Ћурувију, а не Мирослав Курак који је оптужен као починилац, док су за „подстрекавање“ осуђени на укупно сто година затвора бивши начелник РДБ-а Радомир Марковић, бивши начелник београдског Центра ДБ-а Милан Радоњић, некадашњи главни обавештајни инспектор Друге управе ЦДББ Ратко Ромић, и у одсуству, одбегли Курак, бивши припадник резервног састава ДБ-а.
Првостепени суд, сходно изведеним доказима, није прихватио тезу оптужнице која је за „извршење убиства“ теретила Мирослава Курка, а као његовог „помагача у извршењу“ оптуженог Ратка Ромића.
Првостепеном пресудом Марковић и Радоњић су осуђени на по 30 година затвора по оптужбама за кривично дело „тешко убиство у подстрекавању“, а по оптужбама за исто кривично дело у „саизвршилаштву“, казне по 20 година затвора изречене су Ромићу и Кураку.
Сви оптужени су од почетка процеса негирали кривицу и било какву везу са убиством и уопште са нападом на Славка Ћурувију. Одбрана свих оптужених тражила је ослобађајућу пресуду, истицала да је процес „без доказа“ и „исконструисан с циљем блаћења Службе државне безбедности и тадашњег режима“, те да су за ту сврху „искоришћене чињенице о законитим службеним радњама из надлежности РДБ-а, мерама надзора комуникација које се примењују у случајевима особа са безбедносно интересантним контактима ради идентификације контаката“.
С друге стране, Тужилаштво за организовани криминал које заступа оптужницу, тражило је да сви оптужени буду осуђени за кривична дела која су им стављена на терет, на максималне казне по четрдесет година затвора.
Новинар Славко Ћурувија се, према оптужби, на мети нашао „по налогу НН лица из врха власти „због свог јавног иступања у земљи и иностранству и критике носилаца политичке власти, могућности да утиче на јавно мњење и деловање опозиционих друштвених снага“.
Оптужба је сумњичила бившег начелника РДБ-а Радомира Марковића да је „сачинио план убиства и предочио га тадашњем начелника београдског Центра ДБ-а Милану Радоњићу и тако га подстрекао”, а Радоњића да је „прихватио план и постигао договор о извршењу с Мирославом Кураком, тада припадником резервног састава ДБ-а, и Ратком Ромићем, главним обавештајним инспектором Друге управе ЦДББ, те пружио логистичку подршку за извршење“.
Тезом оптужнице теретио се Мирослав Курак да је 11. априла 1999. године у Светогорској улици у Београду између 16.38 и 16.45 сати, из „шкорпиона“, испалио рафал у Ћурувију док се са невенчаном супругом Бранком Прпом, враћао кући, а Ратка Ромића је теретила да је дршком пиштоља ударио у потиљачни део главе Прпу, спречивши је да се окрене.
Међутим, према првостепеној пресуди, на основу изведених доказа, „ извршилац убиства је НН лице, и то, како је навео Специјални суд, имајући у виду исказ очевица-оштећене Бранке Прпе, која је видела убицу, и суд јој је поклонио веру јер је исказ дала веома јасно, била је способна да региструје све детаље“. Према Прпином детаљном опису убице, његове телесне конституције и висине, облика лица и црта, изразитог аветињског бледила, боје очију и косе, убица је изгледао потпуно другачије од оптужених Мирослава Курака и Ратка Ромића. Такође, Прпа је посведочила да је био један нападач. Из доказа о телефонској комуникацији окривљених на дан 11. априла 1999. године у временском интервалу који је назначен у оптужници , утврђено је на основу оствареног телефонског контакта између Ромића и Курака, да се налазе на различитим локацијама.
Апелациони суд у објави о својој правоснажној ослобађајућој пресуди од 2. фебруара 2024., скоро годину дана након што је донета, наводи: (преузето са сајта Апелационог суда у Београду)
„Првостепени суд је пресудом која се напада жалбама прекорачио оптужбу, повредио идентитет оптужбе и пресуде и није решио предмет оптужбе, а притом је и селективном оценом доказа у потпуности занемарио одређене чињенице које произлазе из изведених доказа, а које међусобно посматране пружају основ за другачије пресуђење“.
„Апелациoни суд, у одсуству непосредних и посредних доказа који би поуздано потврдили да су окр. Марковић, Радоњић, Курак и Ромић извршиоци овог кривичног дела, налази да нису на несумњив начин доказани наводи оптужбе, те је усвајањем жалби одбране и делимичним усвајањем жалбе Тужилаштва, преиначио првостепену пресуду тако што је ослободио од оптужбе окр. Марковића да је извршио кривично дело тешко убиство у подстрекавању, а окр. Радоњића, Курака и Ромића да су као саизвршиоци извршили кривично дело тешко убиство, док су оштећени упућени на парнични поступак ради остваривања имовинскоправног захтева“.
Из образложења другостепене-ослобађајуће пресуде (преузето са сајта Апелационог суда у Београду)
„Суд је донео одлуку да на претресу пред другостепеним судом поново испита сведока оштећену Бранку Прпа, Милорада Улемека, Милоша Симовића и Александра Симовића и да изведе доказе чије извођење је одбијено од стране првостепеног суда. Сведоци Улемек, те Милош и Александар Симовић нису желели да одговарају на постављена питања суда и странака и ускратили су сведочење. Суд је прочитао њихове исказе које су дали пред Тужилаштвом за организовани криминал, као и исказе Дејана Миленковића и Миладина Сувајџића, који су се изјашњавали само о информацијама које су од неког чули, притом исти садрже и потпуно различита изјашњења, а с обзиром на то да су изјавили да о овом догађају немају непосредних сазнања, Суд је утврдио да су искази ових сведока из истраге не само непоуздани, већ и да се не могу са сигурношћу прихватити као истинити.
По налажењу Апелационог суда, и поред свих изведених доказа, током поступка није утврђено постојање организоване криминалне групе, нити је утврђено ко је, када и где, као што се наводи у диспозитиву оптужнице, учествовао у сачињавању претходног договора и плана за лишење живота власника, директора главног и одговорног уредника дневног листа “Дневни телеграф” и недељника „Европљанин” оштећеног сада пок. Славка Ћурувије, а није изведен ни један доказ у прилог наводима оптужбе, да је такав налог дат од стране НН лица “из највиших структура власти.
Такође, ни наводи да је окр. Марковић упознао окр. Радоњића са планом о лишењу живота новинара сада пок. Славка Ћурувије, односно да му је пренео план и тако га са умишљајем подстрекао да припреми његову физичку ликвидацију, нису поткрепљени ни једним изведеним доказом, те стога логичко закључивање првостепеног суда само на основу односа субординације између окр. Марковића и Радоњића, није могло бити прихваћено.
Током поступка није изведен ни један доказ који би потврдио наводе оптужбе да је окр. Радоњић постигао договор о непосредном извршењу убиства са окр. Кураком и Ромићем.
Апелациони суд је неспорно утврдио да су оперативно техничке мере тајне контроле телефонских разговора и мере тајног праћења и осматрања према Славку Ћурувији примењиване и пре доласка окр. Радоњића на место начелника ЦРДБ Београд, те да су били испуњени сви прописани услови за тајно праћење сада пок. Славка Ћурувије до момента његовог прекида, те да је ова мера примењена као уобичајени метод и редовна службена радња из делокруга надлежности Ресора државне безбедности и заснована на одговарајућим прописима, те није доказана теза оптужбе да су налози за примену оперативно техничких мера били дати у циљу лишења његовог живота.
Такође, Апелациони суд је на основу доказа и то, првенствено, на основу испитивања сведока припадника Деветог одељења који су учествовали у праћењу сада пок. Славка Ћурувије утврдио да се бели Голф 3 који се наводи у оптужници није налазио на лицу места, а доказе о томе ко је преузео возило и у ком временском периоду га је користио, детаљно је образложио у својој одлуци.
Сведок оштећена Бранка Прпа се доследно током поступка изјашњавала о чињеници да лице које је лишило живота Славка Ћурувију нису ни окр. Курак ни окр. Ромић, што је поновила и на претресу пред другостепеним судом“.
Апелациони суд је на претресу одбио предлог одбране да се извештај о преснимавању, форензичкој анализи и прегледу похрањених података о оствареном телефонском саобраћају од 12. фебруара 2012. године, потписан од стране Д. Ј, В. Ђ. и Драгана Кецмана, са пратећом документацијом, издвоји из списа као незаконит, налазећи да треба прихватити аргументе из решења Апелационог суда од 29. јуна 2018. године, те се није даље упуштао у питање законитости наведеног извештаја, прихватајући аргументацију Апелационог суда који је својим решењима у два наврата одлучивао о предлогу за издвајање доказа. Након што је овај доказ детаљно размотрен како сам за себе, тако и у вези са осталим изведеним доказима, другостепени суд је нашао да се исти не може прихватити као поуздан и веродостојан и да се на њему не може засновати чињенично стање у овом кривичном поступку, из разлога који су детаљно образложени у одлуци другостепеног суда.
Поједини окривљени и сведоци су оспоравали комуникацију на начин како је то наведено у сачињеном извештају, притом је Апелациони суд утврдио да у извештају, између осталог, није садржана комуникација за телефонски број сведока Стевана Никчевића за дан 11. април 1999. године, а исти се изјаснио да је тога дана уобичајено разговарао. Наведено је посебно значајно, с обзиром на то да из извештаја од 21. фебруара 2008.године, који су потписали Д. П. и Драган Кецман, произлази да је вршена селекција података са ДЛТ трака, дакле, пре него што је и донета наредба истражног судије од 16. децембра 2011. године. По чијем налогу, на основу којих категорија и по којим параметрима, Суд није могао да утврди ни испитивањем на главном претресу у својству сведока Драгана Кецмана, будући да је исти изјавио да у томе осим потписивања извештаја није учествовао јер нема потребна знања, већ да је то обављала Д. П, која никада није испитана, с обзиром да је преминула, тако да све чињенице које су наведене у извештају од 21. фебруара 2008. године, нису ни могле бити проверене у судском поступку.
Дакле, ишчитавање ДЛТ трака и селекција података који су се налазили на њима је извршено без захтева тужиоца и наредбе тада истражног судије, а притом у извештају од 21. фебруара 2008. године, не постоји податак када је и у ком временском периоду и на који начин, односно по којим критеријумима вршена селекција података, док у даљем току кривичног поступка нико по накнадно доношеним наредбама за вештачење није успео да податке са ДЛТ трака очита, нити да изврши увид у садржину истих.
Овакав закључак Суда потврђује и чињеница да и након достављања извештаја од 12. фебруара 2012. године, тужилаштво и суд настављају са даљим поступањим у односу на ДЛТ траке о чему сведоче и докази у спису који потврђују да се и у наставку поступка одузимају подаци о електронској комуникацији, прибављају подаци о локацијама базних станица, њиховим координатама.
„Апелациoни суд, у одсуству непосредних и посредних доказа који би поуздано потврдили да су окр. Марковић, Радоњић, Курак и Ромић извршиоци овог кривичног дела, налази да нису на несумњив начин доказани наводи оптужбе, те је усвајањем жалби одбране и делимичним усвајањем жалбе Тужилаштва, преиначио првостепену пресуду тако што је ослободио од оптужбе окр. Марковића да је извршио кривично дело тешко убиство у подстрекавању, а окр. Радоњића, Курака и Ромића да су као саизвршиоци извршили кривично дело тешко убиство, док су оштећени упућени на парнични поступак ради остваривања имовинскоправног захтева“.
Чињеница да је пок. Славко Ћурувија био критичар тада актуелне власти, за овај Суд није спорна, али с обзиром на то да је у односу на окривљене донета ослобађајућа пресуда, то се Суд није ни могао упуштати у мотиве извршења овог кривичног дела“.
На објављивање пресуде Апелационог суда чекало се пуних десет месеци.
-Никада у својој адвокатској каријери, дужој од четири деценије, нисам чекао пресуду десет-једанаест месеци-изјавио је адвокат Стеван Протић , бранилац Мирослава Курака.
Током суђења изведени су бројни докази, саслушано више од стотину сведока, изведени извештаји ДБ о тајном праћењу Славка Ћурувије, извештаји с базних станица као и друга важна документа.
Првостепеном пресудом је утврђено такође да нису доказане ни тврдње Тужилаштва да је у питању била организована криминална група.
Оптужени Радомир Марковић налази се на издржавању казне затвора од 40 година, на коју је осуђен у случају „Ибарска магистрала“, док је у предмету „Будва –Стамболић“ осуђен на 15 година затвора.
На почетку истраге која је због убиства Ћурувије покренута 14. јануара 2014. године, Милан Радоњић и Ратко Ромић били су ухапшени, и током процеса су провели три и по године у притвору.
Оптужени Мирослав Курак је у бекству и за њим је расписана међународна потерница.
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА (преузето са сајта Апелационог суда У Београду)
„Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К По1 73/20 од 2. децембра 2021. године због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114, став 1, тачка 5. КЗ (од чега окр. Марковић у подстрекавању, а окр. Радоњић, Курак и Ромић као саизвршиоци) окр. Радомир Марковић и Милан Радоњић су осуђени на казне затвора у трајању од по 30 година, док су окр. Мирослав Курак и Ратко Ромић осуђени на казне затвора у трајању од по 20 година. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парнични поступак.
Окривљени су оглашени кривим што су априла месеца 1999. године, по налогу НН лица, по претходном договору и плану, лишили живота власника, директора, главног и одговорног уредника дневног листа „Дневни телеграф“ и недељника „Европљанин“, оштећеног, сада покојног, Славка Ћурувију, из ниских побуда, због његовог иступања у земљи и иностранству и критике носиоца политичке власти, а ради очувања постојеће структуре власти, тако што је окр. Марковић, тада начелник Ресора државне безбедности МУП-а РС, а након одбијања команданта ЈСО Милорада Улемека, крајем марта месеца 1999. године, да, са припадницима своје јединице, лиши живота оштећеног, почетком априла 1999. године, план о лишењу живота оштећеног пренео окр. Радоњићу и тако истог подстрекао да припреми физичку ликвидацију оштећеног, па је окр. Радоњић постигао договор о лишењу живота оштећеног, са припадником РДБ-а, окр. Ромићем и Кураком, искористио своја службена овлашћења начелника ЦРДБ Београд ради извршења планираног кривичног дела, тако што је противзаконито без писменог предлога, дао усмени налог за примену мере тајна контрола телефонских разговора, супротно Правилу о раду службе државне безбедности и Упутства о примењивању прописаних средстава и метода рада у извршавања послова из делокруга СДБ и издао усмени налог, сада покојном, Зорану Павићу, начелнику Деветог одељења ЦРДБ Београд, да се 9. и 10. априла 1999. године примени мера трајног праћења непрекидно 24 часа и да га извештава о сваком кретању оштећеног, а 11. априла 1999. године, због закаснелог јављања претходног дана, када је оштећени већ ушао у стан, наложио да га хитно и детаљно обавештава о свакој промени кретања и места где се оштећени налази, а посебно када се упути ка свом стану, те организовао да са подацима о кретању оштећеног буду упознати окр. Ромић и Курак, а преко њих и непосредни извршилац и тако омогућио непосредно извршење дела од стране НН лица и то тако што је 9. априла 1999. године Драгану Павићу дао налог да преда возило марке „Голф“ окр. Ромићу, који је истог дана у вечерњим сатима преузео наведено возило, а које је без евидентирања у колској књижици, исти користио у непосредној близини места извршења, те преко колске радио станице, у возилу 11. априла 1999. године чуо извештавање припадника Деветог одељења и тако имао информацију о кретању истих и оштећеног, па након што је окр. Радоњић издао усмени налог Павићу да обустави трајно праћење оштећеног и преузме даље праћење другог лица, на који начин је спречио да окр. Ромић, Курак, а поред њих и непосредни извршилац, НН лице, буду уочени од припадника Деветог одељења РДБ, одмах, по давању налога, телефонским путем обавестио окр. Ромића и Курака о кретању оштећеног, који су омогућили НН лицу да, а након уласка, сада покојног Славка Ћурувије, са оштећеном Бранком Прпом, у пролаз зграде број 35 у садашњој Светогорској улици, истима неопажено приђе иза леђа и око 16,45 часова, са раздаљине од око 1,5 метар, из аутоматског пиштоља испали рафално 5 пројектила у леђа оштећеног, наносећи му више устрелина и прострелина у пределу десне половине леђа, грудног коша, десне руке и главе, од којих се оштећени занео и пао, потом оштећену Бранку Прпу, када је покушала да се окрене, ударио дршком пиштоља у потиљачни део главе, од ког ударца је пала, наневши јој лаку телесну повреду, па је потом, из непосредне близине од 0,8 метара, поново рафално испалио више пројектила у главу и тело оштећеног, и нанео му 7 устрелина и прострелина, па је, услед оштећења за живот важних можданих центара, наступила смрт истог“.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Тужилац за организовани криминал, окривљени и њихови браниоци, као и супруга окр. Радомира Марковића.
–
