Prednacrt građanskog zakonika: Predlog za uvođenje „surogat materinstva“

IZAZOVI U PREDNACRTU GRAĐANSKOG ZAKONIKA

Prednacrt građanskog zakonika koji je sačinila ekspertska komisija, oformljena od Vlade Srbije , odnosno četiri dela: opšti, porodični odnosi, nasleđivanje i obligaciono pravo,konačno su pred građanima, dok bi peti deo- stvarno pravo, trebalo da bude objavljen u toku ove godine. U široj javnosti uveliko je pokrenuta rasprava o pojedinim novinama čije uvođenje se predlaže Prednacrtom Pažnju građanstva u ovom trenutku najviše zaokušlja pitanje mogućeg uvođenja surogat materinstva –ili rađanja za drugog. Član komsije koja je sačinila Prednacrt dr Olga Cvejić-Jančić, profesor porodičnog prava na Pravnom fakulteta u Novom Sadu, izjavila je za list „Dnevnik“ da bi uvođenje surogat materinstva bilo značajan napredak jer bi se omogućilo neplodnim parovima da na taj način postanu roditelji. -Pogotovo je to bitno u onoj situaciji kada su oboje supružnika plodni, kad mogu da stvore sopstveni embrion, ali žena ima problem da trudnoću iznese do kraja. U tom slučaju bi za roditelje druga žena samo nosila i rodila dete. Ono što je kod surogat materinstva bitno jeste: prvo da se omogućava zasnivanje roditeljskog odnosa, drugo, značajno se štede troškovi onih parova koji bi to sada ionako mogli da ostvare u inostranstvu u zemljama koje imaju popustljiviji sistem, s tim što je to onda dostupno samo imućnijim parovima,a treće, bitno je da to bude na dobrovoljnoj bazi. S druge strane, već veoma dugo, decenijama, u svetu je prihvatljivo da se u situaciji kad je muž neplodan, oplodnja vrši uz pomoć biološkog materijala donora i apsolutno nije sporno ako jedan donor ima i po nekoliko dece za koju ne zna da li rođena, dok se kada je žena neplodna, pa druga žena treba da donira biološki materijal, često potežu neki moralni, etički argumenti, što mislim da uopšte ne stoji, jer je situacija potpuno ista-naglašava Cvejić Jančić – Znači, to bi bilo dozvoljeno samo kad je medicinski opravdano: onda kada žena ili ne može da iznese trudnoću ili to nije poželjno zbog određene nesledne bolesti koja se prenosi preko ženske linije. Ostalo je otvoreno pitanje, istakla je profesorka, da li bi zaključenje ugovora o surogat materinstvu trebalo da se omogući samo među licima koja nisu u međusobnom srodstvu. -Očekujemo od javne rasprave da se iskristališu stavovi o pitanju da li da se takav ugovor omogući i među srodnicima jer strahujemo da bi moglo biti pritisaka od strane prodice da , recimo, jedna stestra koja može da ima dete, rodi i za drugu. Ima tu raznih pitanja. Dr Olga Cvejić-Jančić smatra da dileme povodom mogućih zloupotreba u praksi u vezi surogat materinstva , ne bi trebalo da budu argument da se taj institut ne uvede, već da treba naći mehanizme da se zloupotrebe spreče i svedu na najmanju meru. – Nađite bilo koju oblast društvenog života gde zloupotrebe nisu moguće, šta god da je u pitanju, zašto da se to samo ovde sada potencira. Bitno je da se opredelimo da li želimo da rešimo određeni problem nesretnih bračnih parova koji ne mogu da postanu roditelji. Da li uopšte neko može imati pravo da vam ograniči ono što je zahvaljujući medicinskom napretku moguće i ostvarivo? Ko bi to mogao da ima i na osnovu čega, pravo da kaže:“ Izvini ti si neplodna, bog te je kaznio treba do kraja života da ostaneš bez dece“. Ima li tu etičke ili moralne opravdanosti? Stvar je pravne politike kako će koja država postupiti-ističe profesor dr Cvejić-Jančić i dodaje da je surogat materinstvo dozvoljeno u većem broju zemalja, pa i pojedinim u našem okruženju. Po njenim rečima, po predlogu u prednacrtu, mogućnost da osvare roditeljstvo putem surogat materinstva, imali bi kako bračni tako i vanbračni parovi koji žive u trajnijoj vanbračnoj zajednici. Prednacrt , tvrde autori, ne sadrži bilo kakve norme u vezi istopolnih zajednica, ni po pitanju njihovog ozvaničenja. -Pitanje istopolnih zajednica nije regulisano ovim zakonikom već je samo ostavljena mogućnost da se u budućnosti reši posebnim zakonom- izjavila je profesorka Olga Cvejić-Jančić

Naučna studija profesora dr Gordane Kovaček Stanić : „Biomedicinski potpomognuto začeće i rođenje deteta: surogat materinstvo u uporednom evropskom pravu i Srbiji“

Gordana Kovaček Stanić ,profesorka na predmetima porodično pravo, uporedno porodično pravo i nasledno pravo na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, u svom naučnom radu „ Biomedicinski potpomognuto začeće i rođenje deteta: surogat materinstvo u uporednom evropskom pravu i Srbiji“, s naučnopravnog aspekta razmatra instituciju surogat materinstva, pitanje njegovog uvođenja kod nas i model koji je predložen Prednacrtom građanskog zakonika Kovaček- Stanić u studiji navodi da je „surogat materinstvo postupak u kome žena pristaje da iznese trudnoću sa namerom da dete preda paru koji je naručio trudnoću „. a ovaj postupak primenjuje se u Velikoj Britaniji, Izraelu, Grčkoj, Ukrajini, Jermeniji, Gruziji, Rumuniji, ržavama SAD i Australiji. Posebno zakonodavstvo o surogat materinstvu nemaju Holandija, Rusija i još neke zemlje, ali se ova praksa smatra dozvoljenom. U jednom broju evropskih država surogat materinstvo nije dozvoljeno, a zabranjuju ga Nemačka, Austrija, Francuska, Italija, Španija i Švajcarska . „Postoje dva oblika surogat materinstva. Jedan je kada žena rađa dete koje je i genetski njeno („parcijalna“, genetska surogacija), a drugi kada surogat majka samo nosi i rađa dete, a dete vodi genetsko poreklo od para koji želi dete, ili je oplođena jajna ćelija treće žene (donora), ili je doniran embrion („puna“, „totalna“, gestacijska surogacija). U ovim slučajevima u začeću i rađanju deteta učestvuju dve žene, dok u poslednjem slučaju postoji i treća žena koja će odgajati dete. Posmatrano sa biološke strane, žena čija je jajna ćelija oplođena može se nazvati genetskom majkom, a žena koja je nosila i rodila dete gestacijskom. Posmatrano sa biološke strane problema, termin surogat materinstvo nije adekvatan u situaciji kada je gestacijska majka ujedno i genetska (parcijalna surogacija). Naime, očigledno je da je upravo žena koja je začela, nosila i rodila dete genetska, biološka majka, a nikako ne predstavlja zamenu za majku. Po pravilu će se o detetu starati neplodni par, a ne prirodna majka, te se sa aspekta tog para može govoriti da je žena koja je rodila dete zamenila u začeću i rođenju deteta ženu koja će odgajati dete. U slučaju kada žena nosi i rađa dete koje genetski potiče od žene koja želi dete, termin surogat materinstvo više odgovara, jer žena koja nosi dete zamenjuje genetsku majku u funkciji nošenja i rađanja. U zavisnosti od toga koja žena se obavezuje da postane surogat majka, surogacija može biti porodična (srodnička) surogacija, prijateljska surogacija, te surogacija u kojoj između surogat majke i žene koja želi dete ne postoji ranija povezanost. Porodična surogacija postoji kada se surogat majka i žena koja želi dete nalaze u srodničkom odnosu. Tako, u ulozi surogat majke može biti sestra, majka, ćerka žene koja želi dete, te žena u daljem stepenu srodstva. U stranoj literaturi poznati su slučajevi srodničke surogacije. Tako je u Velikoj Britaniji opisan slučaj u kome je majka postala surogat majka za svoju ćerku, postavši u isto vreme majka i baba blizancima koji su rođeni. U ovom slučaju, embrion je nastao oplodnjom jajnih ćelija ćerke i njenog supruga. Slučajevi u kojima majka rađa dete za svoju ćerku su relativno česti, dok je obrnuta situacija mnogo ređa. Ipak, opisan je slučaj u kome je ćerka imala ulogu surogat majke za svoju majku i očuha. Oplodnja je izvršena kod kuće, a oplođena je ćerkina jajna ćelija spermom očuha. Tako je ona postala majka i polusestra rođenom detetu, a njena ranije rođena deca, postala su polubraća i istovremeno poluujaci detetu rođenom surogacijom. Relativno su česti slučajevi kada sestra ima ulogu surogat majke za svoju sestru, ali opisan je i slučaj u kome je sestra rodila dete za svog brata homoseksualca i njegovog partnera, na taj način što je njena jajna ćelija oplođena spermom partnera (Welstead, 2011).

Srodnička surogacija ima pozitivne, ali i negativne strane. Pozitivna strana je u tome što ne dolazi do komplikacija oko predaje deteta. Naime, ako je surogat majka, sestra, baba ili ćerka žene koja želi dete, ona neće imati želju da dete zadrži za sebe, nego će dete uvek predati ženi za koju je i rodila dete. Osim toga, srodnički odnos pretpostavlja da je do surogacije došlo isključivo iz altruističkih razloga, te da između ovih lica nije nastao komercijalni odnos. Sa druge strane, srodnička surogacija, posmatrano sa društvene strane problema, negativna je zbog toga što nastaje konfuzija u srodničkim odnosima − između deteta koje je rođeno, surogat majke i njenih srodnika nastaju duplirani odnosi srodstva, potpuno neuobičajeni u redovnim situacijama. Ova činjenica može da ima različit značaj u različitim društvenim okolnostima u zavisnosti od toga koliko jedno društvo pridaje značaj srodničkim odnosima. Osim toga, postoji opasnost da žena koja ne može da rodi dete traži od, na primer, svoje sestre da bude surogat majka, a da njena sestra to odbije ili protiv svoje volje pristane da bude surogat majka, te da se time poremete sestrinski odnosi.

Prijateljska surogacija ima slične pozitivne strane kao srodnička, a nema osnovnu negativnu, vezanu za konfuziju u srodničkim odnosima. Negativna strana je vezana za različita shvatanja o prihvatljivosti surogat materinstva kao načina rađanja deteta uopšte, ali i u konkretnom slučaju, što takođe može dovesti do poremećaja u odnosima između lica vezanih prijateljskim odnosima. Surogacija u kojoj između surogat majke i žene koja želi dete ne postoji ranija povezanost ima pozitivne, ali i negativne strane. Pozitivna strana je u tome što ne dolazi do poremećaja u srodničkim odnosima, a negativna što uključuje komercijalni element. U zemljama u kojima je surogacija dozvoljena i regulisana, uglavnom je dozvoljeno samo davanje koje se može smatrati razumnim, kao što su medicinski troškovi, troškovi trudnoće, te izgubljena dobit, npr. u Velikoj Britaniji. Dakle, komercijalizacija u smislu kupoprodaje deteta nije dozvoljena. Međutim, šta će se smatrati razumnim troškovima je konkretno pitanje o kojem će odlučivati sud ako dođe do spora. S druge strane, postavlja se pitanje sankcija u slučaju da je dat novac koji prevazilazi razumne troškove, a dete je već rođeno (novčana kazna ili najdrastičnija – oduzimanje deteta) (Welstead, 2011)“.

Zakonodavstvo Srbije

„Pozitivno zakonodavstvo Srbije ne dozvoljava surogat materinstvo. Relevantni zakoni su Porodični zakon iz 2005. godine (PZS) i Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja iz 2009. godine (ZBMPO).12 Odredbama o materinstvu, Porodični zakon nije stvorio uslove za primenu surogat materinstva, a Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja ovu praksu izričito zabranjuje. U Porodičnom zakonu postoji eksplicitna odredba da je majka deteta začetog uz biomedicinsku pomoć žena koja ga je rodila. Zakonodavac je dao primat činjenici nošenja i rađanja deteta u odnosu na genetsko poreklo. Bez obzira na činjenicu da dete može biti začeto darovanom jajnom ćelijom (ili je darovan embrion), pravna majka je žena koja je rodila dete. Znači i u slučaju da dete ne nosi njene genetske karakteristike, ona je pravna majka. Drugo pravilo se odnosi na zabranu utvrđivanja materinstva žene koja je darovala jajnu ćeliju (čl. 57 PZS). Smisao donatorstva genetskog materijala je u tome da žena koja želi dete, a njena jajna ćelija ne može da bude oplođena, dobije jajnu ćeliju druge žene. Ta se ćelija, zatim, oplodi semenim ćelijama partnera žene koja želi dete, i nakon transfera embriona u telo ove žene, ona nosi i rađa dete. U tom slučaju, dete nosi genetske osobine žene davaoca i partnera žene koja želi dete. Moguće je i donatorstvo embriona, kada dete neće imati genetske karakteristike nijednog od pravnih roditelja. S obzirom da će dete odgajati žena koja je rodila dete, utvrđivanje materinstva žene koja je darovala jajnu ćeliju ne bi imalo nikakvog smisla. Ali, ako bi se radilo o (prikrivenom) slučaju surogat materinstva, ova odredba ima mnogo veći značaj, jer upravo žena čija je jajna ćelija oplođena i želi da bude majka. Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja zabranjuje surogat materinstvo (čl. 56/25). Osim toga, predviđa i kaznu zatvora od tri do deset godina za lice koje u postupak biomedicinski potpomognutog oplođenja (BMPO) uključi ženu koja ima nameru da dete posle rođenja ustupi trećem licu ili koje nudi usluge surogat majke od strane žene i to bez obzira da li je ostvarena materijalna ili nematerijalna korist (čl. 73).13 Slično rešenjima PZS, i ZBMPO predviđa da je majka deteta začetog postupkom BMPO žena koja je to dete rodila (čl. 65/2), te predviđa zabranu utvrđivanja materinstva donora (čl. 65/4). Međutim, dodaje i odredbu koja određuje materinstvo fetusa: „Majka jeste žena koja nosi fetus, ili je nosila fetus kao rezultat stavljanja embriona ili sperme ili jajnih ćelija u njeno telo – matericu, u postupku BMPO“ (čl. 65/1). Određivanje materinstva fetusa je nepoznato u uporednom pravu evropskih zemalja, a za razliku od očinstva, kada infans conceptus može imati neka prava i obaveze nakon smrti oca, kada se radi o materinstvu, ovakva situacija je teško zamisliva. ZBMPO dalje reguliše zabranu osporavanja materinstva u slučaju da je majka dala izjavu o pristanku na postupak BMPO uz upotrebu njenih jajnih ćelija, odnosno tako začetog ranog embriona (čl. 65/3). Ova odredba je suvišna, jer u slučaju da su korišćene jajne ćelije iste žene, majka je ujedno i genetska i gestacijaska i pravna majka deteta. Bilo bi logičnije da je zakonodavac eksplicitno zabranio osporavanje materinstva ako je korišćena jajna ćelija donora, jer su u tom slučaju dve žene uključene u postupak, genetska i gestacijska majka, pa, teoretski, može doći do sukoba. U ovom momentu je u izradi Građanski zakonik Srbije. U Prednacrtu, u trećoj knjizi koja se odnosi na porodične odnose, predviđa se postojanje prakse surogat materinstva, a koja se naziva rađanje za drugog. Odredbe kojima se reguliše materinstvo predviđaju izuzetke u pravilima o utvrđivanju materinstva kada se radi o rađanju za drugog (čl. 43 i 44), a surogat materinstvo se posebno reguliše u čl. 60-67. Članom 60. reguliše se materinstvo i očinstvo u slučaju rađanja za drugog, tako što se predviđa da se, na osnovu ugovora o rađanju za drugog, u matične knjige kao majka upisuje žena koja ima nameru da se stara o detetu, a njen suprug/vanbračni partner kao otac deteta, te se zabranjuje osporavanje materinstva i očinstva. Članom 62. predviđaju se uslovi za zaključenje ugovora, ali alternativno, tako da se ostavlja mogućnost da se srodnička surogacija zabrani, odnosno dozvoli. Članom 63. se predviđaju vidovi rađanja za drugog, ali na način koji nije prihvaćen u uporednopravnoj teoriji. Naime, kako je već ranije navedeno, postoje dva oblika surogat materinstva − jedan je kada žena rađa dete koje je i genetski njeno („parcijalna“, genetska surogacija), a drugi kada surogat majka samo nosi i rađa dete, a dete vodi genetsko poreklo od para koji želi dete, ili je oplođena jajna ćelija treće žene (donora), ili je doniran embrion („puna“, „totalna“, gestacijska surogacija). U Prednacrtu se delimična, genetska surogacija definiše kao surogacija pri kojoj je korišćen genetski materijal bar jednog od lica koja žele dete. Ovaj kriterijum se razlikuje od kriterijuma u uporednopravnoj teoriji, koji utvrđuje da li se za oplodnju koristi jajna ćelija surogat majke. Potpuna, gestacijska surogacija definiše se kao surogacija pri kojoj je korišćen genetski materijal oba lica koja žele dete. To se, takođe, razlikuje od kriterijuma u uporednopravnoj teoriji, koji utvrđuje da li se za oplodnju koristi jajna ćelija koja ne potiče od surogat majke. Predviđa se da pristup surogaciji ima i žena koja nema partnera, ali samo ako se koristi njena jajna ćelija i uz prethodnu dozvolu suda. Članom 64. se regulišu prava i obaveze surogat majke i lica koja žele dete. Članom 65. se zabranjuje ugovaranje nagrade za rađanje za drugog, osim razumnih troškova. Članom 66. se reguliše prekid trudnoće surogat majke, tako da lica koja žele dete mogu zahtevati da surogat majka prekine trudnoću u slučaju da se „može očekivati da se dete rodi sa teškim telesnim ili duševnim nedostacima“, te da surogat majka ima pravo na prekid trudnoće ako se „ustanovi da se na drugi način ne može spasti život ili ukloniti teško narušavanje zdravlja surogat majke“. Članom 67. se predviđa primena zakona o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja na postupak sprovođenja rađanja za drugog. Zakonopisac je ostavio otvorenim neka od najvažnijih pitanja surogat materinstva. Nije se opredelio da li treba dozvoliti oba oblika surogacije, punu i parcijalnu, da li treba dozvoliti srodničku surogaciju ili ne“.

Jasno, precizno, restriktivno

„S obzirom da u Srbiji do sada nije bilo dozvoljeno surogat materinstvo, a pitanje je i kako bi ono bilo prihvaćeno ako se dozvoli, mislimo da bi trebalo krenuti od restriktivnijih rešenja. Problem koji može nastati u praksi zbog toga što surogat majka odbija da preda dete, verovatniji je ako dete ima genetsku vezu sa surogat majkom, tj. ako je oplođena jajna ćelija surogat majke (parcijalna surogacija). U ovom slučaju, surogat majka je u potpunosti majka deteta, gestacijska i genetska, te se zbog toga može očekivati da se nakon porođaja predomisli i odluči da zadrži dete za sebe. To bi bio jedan od argumenata da se dozvoli samo puna surogacija. Genetski materijal bi trebalo da potiče od bar jednog od lica koja žele dete, a možda bi bilo najjednostavnije početi sa surogat materinstvom samo ako genetski materijal potiče od oba lica. Na ovaj način se rešava problem žene koja ne može da iznese trudnoću, a njen genetski materijal je neoštećen, tako da se njena jajna ćelija može oploditi semenom njenog muža ili vanbračnog partnera. Po našem mišljenju, ne bi trebalo dozvoliti posthumnu oplodnju u kombinaciji sa surogat materinstvom zbog komplikovanih pitanja koja nastaju i pravno i faktički. U ovom momentu, kao subjekte surogat materinstva treba predvideti samo lica u braku ili heteroseksualnoj vanbračnoj zajednici s obzirom da u Srbiji ne postoji regulativa za zajednice lica istog pola, a čini se da je jasno da prava homoseksualnih partnera ne bi trebalo da počnu od reproduktivnih prava. Tako je i sa pravima transseksualaca odnosno lica koja su promenila pol. Žena bez stalnog partnera bi, pod posebnim uslovima, i samo iz medicinskih razloga, uz dozvolu suda, mogla imati pristup surogat materinstvu“.