Viši sud u Beogradu usvojio je 14. maja ove godine zahtev za rehabilitaciju generala Dragoljuba Mihailovića Draže, komandanta Kraljevske vojske u otadžbini i utvrdivši da mu je u političko-ideološki obojenom procesu komunističkog režima 1946.godine bilo povređeno pravo na pravično i fer suđenje poništio presudu Vrhovnog suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije Vojnog odeljenja, kojom je Mihailović 15. jula 1946. godine osuđen na smrtnu kaznu i oduzimanje građanskih prava, po optužbama za ratne zločine, izdaju države i naroda i kolaboraciju sa fašističkim okupatorskim snagama . Sudska odluka je konačna i na nju ne postoji pravo žalbe.
General se sada smatra neosuđivanim, a u javnosti dominira tumačenje da je rehabilitovan ne samo Mihailović već praktično i ceo njegov četnički pokret od zločina počinjenih tokom Drugog svetskog rata .
O rehabilitaciji Mihailovića govore:
Rehabilitacija generala Dragoljuba Mihailovića je i politički i pravno, promašaj i više će štetiti Srbiji nego što će joj koristiti čak i u nekom čak polemičkom smislu-smatra Radmir Gojović, bivši predsednik Vojnog suda u Beogradu.
-Stoji činjenica da sudskom odlukom o usvajanju zahteva za rehabilitaciju nije utvrđivano da li je Mihailović činio zločine i ima li odgovornosti na njemu, nego da li je sam proces formalno bio u skladu sa nekakvim pravilima pravičnosti i daje tu ocenu. U taj pristup, ja, međutim, dosta sumnjam, mada ne držim da sam poznavalac svih tih istorijskih činjenica, a ima tu svakakvih činjenica, bez obzira što oni koji su zahtevali rehabilitaciju polaze da je on bio na čelu jednog pokreta otpora protiv okupatora, a s druge strane, oružano se sukobljavao sa ideološkim protivnicima-partizanima, a istoriju pišu pobednici. To su sve floksule. Mislim da je bilo nepotrebno, nesvrsishodno, sada revidirati sam sudski postupak vođen prema tim tada postojećim propisima.
Vrlo je nezahvalno iz ove pozicije, sada argumentovano i stručno polemisati jer za to nijedna ni druga strana nema uverljive dokaze.
Sada se svi zaleću da analiziraju tu presudu.
Tadašnje zakonodavstvo i sudovi sudili su po tadašnjim propisma ali bilo je toliko jakih dokaza da ga osude. Ne može se reći da nije bilo dokaza za zločine koje su počinile pojedine četničke formacije u ime tog pokreta. Možda se ne može naći da ih je naredio Draža ili neposredno organizovao i učestvovao, ali te formacije su njemu bile podređene odlukom Kraljevske vlade u Londonu. Mihailović je verovatno znao barem za neke od tih zločina , uostalom morao je znati, ali nema podataka da ih je sprečavao niti da je pozivao na odgovornost vođe tih formacija koje su ih činiče. Očigledno se to sada jednostavno zaboravlja i ide se na ovu formalnu stranu postupka. Što se tiče procedure krivičnog postupka Mihailoviću, lično mislim da je i ta formalna strana ispoštovana, iz jednostavnog razloga jer je država htela da prikaže kako je pravna država. To što oni sad potenciraju da Mihailović nije imao ovog ili onog branioca, to su sve priče i izmišljotine koje je teško proveriti, jer svi učesnici u tom postupku nisu više među živima, ni tužilac ni sudije, sem poneki svedok koji je bio i sa jedne i sa druge strane koji je u to vreme bio skojevac .
U svakom slučaju, s obzirom na to da je to predmet vrlo specifičnog nivoa –radi se o Draži Mihailoviću koji nije bio običan bašibozluk tamo, u takvim predmetima se nastoji da to bude krajnje korektno, jer se kroz takav postupak ogleda država i njena vlast, a posebno sudska. Više sam sklon da verujem da su strogo vodili računa oko te procedure da se potpuno ispoštuje. Što se tiče dokaza, to je stvar ocene suda. U svakom slučaju bilo je dovoljno dokaza o zlodelima četničkih formacija koje se Mihailoviću pripisuju, a ostaje prazan deo uz pitanje, koliko se to može njemu staviti na dušu.
Drugo, načelo pravičnog postupka je filozofski rastegljiv pojam koji se može uklopiti zavisno od onoga ko to primenjuje. Ko je taj ko ima merilo za pravičnost? To je neko preovlađujuće mišljenje, a eto dato je sudu da kad on zauzme stav- e to je pravično.
Pametni ljudi i pametne države to prepuste istoriji, pa neka pišu istoričari, oni koji hoće to da izučavaju. Međutim, uvođenjem u sudsku proceduru, po novim propisima takođe se ne može otkloniti sumnja u prisustvo upravo nove ideologije i ideoloških razloga. Ovo su političke odluke, ideološke. Ja kao sudija sigurno ne bih tako presudio.
Ovo ipak nije presedan niti eksces nego jedan široki pristup, širko tumačenje, a gde god je široko tumačenje i širok pristup, tu je moguće podvesti sve. To je blagonaklon širok pristup u tumačenju i primeni, ne samo propisa, jer propis daje mogućnost, već je sad stvar tumačenja i sagledavanja svih činjenica, kad se zauzme bolećiv pristup, pa se mnogo štošta toleriše .Prema tome, nije to nešto ekstremno.
Da rezimiram : rehabilitacija Draže Mihailovića nije incident,niti presedan niti neočekivano, to je jedan široki pristup revidiranja svega i svačega, po principu niti šteti niti koristi.
Ranije se u javnosti pominjalo da u sudskom predmetu iz 1946. godine nema presude Mihailoviću, a izvučena je njegova presuda iz originala spisa. Svojevremeno sam gledao te spise i koliko se sećam bila je u njima čak i njegova molba za pomilovanje, rukom pisana, bila je i žalba na presudu, a čak i to osporavaju i tvrde da toga nema, tako da tu ima svega.Taj predmet, taj sudski spis je dugo ranije bio po nekim institucijama i kod nekih državnih organa, jedva se ušlo u trag da se vrati tamo gde mu je mesto u arhiv Vojnog suda, gde je arhiviran, čini mi se, osamdesetih godina prošlog veka. Pre nego što je stigao do arhiva, čerupan je, tako da je kao predmet arhiviran bez presude, otkucane, ali presuda postoji u zapisniku, a bila je njegova molba za pomilovanje, rukom pisana, bila je i žalba, a sad se pominje da je nema. Prema tome, gde je presuda? Neko je izvukao, verovatno je neko čuva, ne verujem da je uništio-kaže Radomir Gojović
Sa njom se revidira mnogo štošta. Revidiraju se brojne činjenice. Da li će one izdržati naučnu kritiku istorijskog vremena, to je drugo pitanje.Lično ne verujem da će izdržati naučnu kritiku. To je revidiranje ne samo tog konkretnog slučaja u sudskom smislu nego povlači za sobom revidiranje i drugih istorijskih činjenica o svim aktivnostima četničkih jedinica. Istoričari koji se drže činjenica to drugačije posmatraju. Zagovornici sada ističu da su četnici spasavali pilote engleske i američke i da je Draža odlikovan zbog toga, da su četnici bili na strani saveznika. On jeste bio isturena ruka kralja Petra kao kralja države. On jeste bio državni predstavnik, ali nije radio u tom duhu u tom skladu državne politike i to su tek kasnije otkrili zato ga nisu prihvatili jer se pokazalo da se on nije borio protiv Nemaca.
Ovi koji se zalažu vrlo su agresivni jer im to služi za neku satisfakciju.
Ova rehabilitacija ne može imati bilo kakav uticaj na uspostavljanje neke prakse kad je reč o slučajevima iz novije istorije. Nema prostora za bilo kakve šire efekte. Zakon o rehbilitaciji je završio, svoju misiju koju su imali u vidu njegovi autori.
Na kraju krajeva osim što izaziva nekakav „halo efekat“ neke druge promenu u realnom smislu, nema.
Koja se to građanska prava vraćaju Mihailoviću kad njega nema, osim, a to je jedino satisfakcija za njegove potomke da kažu –naš predak nije osuđen. To je samo u tom trenutku neka psihološka satisfakcija samo taj deo nekog ugleda ili nekog istorijskog čina. Inače, praktične, konkretne svrhe nema, osim ako se ne bude nekako zloupotrebljavalo, a ne znam u koje sve svrhe je to eventualno moguće.
Mi smo čudan narod. To pokazuje i ovaj slučaj , a verujem da će od toga biti više štete nego neko koristi.Dat je materijal protivnicima da mogu maksimalno to da zloupotrebe i da koriste, daleko više nego što će ovi drugi, koji su pobornici, iz toga nešto izvući.
Može to da posluži kao uzor za neke druge pa da isto tako to traže, isti taj pristup, isto to merilo, isti taj mekani, bolećivi, široki pristup, to je tačno i već se javljaju nagoveštaji takvih zahteva.
Reakcija Hrvata povodom rehabilitcije Mihailovića je pase. Što se tiče Hrvata , tu oni ne mogu ništa da nam kažu. Rehabilitovana je čitava Hrvatska od ustaša i prešla je na stranu pobednika u Drugom svetskom ratu. Nikakve posledice nije pretrpela zbog najvećih pokolja nad kojima su se i Hitler i Nemci zgražavali. Koga su osudili? Ante Pavelić je pobegao . Amerikanci su Andriju Artukovića izručili kad je bio već teško oboleo. Osuđen je takođe u poznoj starosti Dinko Šakić, još neki sitni u nekim formacijama, ali nisu glavešine.
Ipak, smatram da uopšte nije nemoguće da se i u Hravatskoj pojave slične priče, recimo, u vezi Artukovića.
