Da li u Srbiji najviša državna tela donose odluke koje nisu utemeljene na Ustavu i drugim pravnim aktima ali nastavljaju da žive van domašaja kontrole?
Događaji daju mogućnost da se postavi takvo pitanje- koliko se nalazimo u vladavini prava ili politike.
Izgleda da je, bar na neko vreme, polemika sa nepomirljivim stavovima stala na ishodu povoljnom za vlast koju je i izazvao njen postupak. Puno je već rečeno o Briselskom sporazumu da bi se to ponavljalo, ali izostanak ocene da li je u skladu sa Ustavom izbacio je na površinu jednu drugu, širu, dilemu.
Kao što je poznato, četvoro sudija Ustavnog suda nije se složilo sa njegovim stavom da nije nadležan za ocenu ustavnosti ovog Sporazuma. Ustavni sud je to obrazložio mišljenjem da Sporazum ne podleže mogućnosti tražene kontrole jer ga smatra političkim, a ne pravnim aktom. Izdvojeno mišljenje jednog od sudija, koje se kao i ostala može naći u februarskom Službenom glasniku, a promaklo je, na žalost, pažnji šire javnosti, završava postavljanjem suštinskog pitanja.
„To pitanje glasi: Da li je izvršna vlast ograničena Ustavom samo u donošenju opštih pravnih akata iz nomenklature akata koje poznaje Ustav? Samo čistom slučajnošću ovo pitanje se pojavilo u sporu o ovom Sporazumu, a moglo je biti i vezano za neku drugu odluku Vlade, odnosno Narodne Skupštine koju bi Ustavni sud okarakterisao kao političku odluku, odnosno politički akt“, upozorila je sudija Ustavnog suda, i njegov nekadašnji predsednik, Bosa Nenadić.
Tačno je, konstatuje, da se ovaj akt po svojoj formi i sadržini razlikuje u odnosu na sve do sada poznate akte u ustavnopravnom poretku Srbije, ali, objašnjava Nenadić, u savremenom svetu i kod nas sve manje pažnje poklanja se formi akta jer se na obavezujuća pravna pravila nailazi u vrlo različitim aktima, a ne samo u zakonima i drugim propisima u kojima su tradicionalno propisana pravna pravila.
-Ustavnost ne označava samo sklad pravnih akata sa Ustavom nego i organičenost i vezanost državne vlasti Ustavom i objektivnim pravom- podseća Nenadić, govoreći o vladavini prava.
Paralela sa jednim svežijim događajem može se povući i postaviti neka slična pitanja zbog nejasnoća i dilema, prave mistifikacije, koja ga prati u javnosti. Premijer Srbije saopštio je da u ovdašnji život uvodi „deliveri unit“, patent nekadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, i na tome uglavnom ostao, dodajući da to znači stalnu kontrolu onog što je urađeno.
Iz uglavnom nezvaničnih informacija nekako se ocrtava lik „jedinice za isporuku“(rezultata) kao sistema pri kabinetu premijera Srbije od pet malih timova koji dostavljaju izveštaje njihovom zajedničkom rukovodiocu kako napreduju ključni državni projekti, vezani za investicije, infrastrukturu, poljoprivredu, sudbinu najvećih javnih preduzeća…što bi trebalo da ih ubrza.
Zamišljeno je da ti izvešaji stižu na sto premijera, čak u dnevnom ritmu, sigurno ne da bi ostali mrtvo slovo na papiru bez efekta na njegove odluke. Pitanju koje je vlastima postavljeno u delu javnosti o tome koliko koštaju ovi timovi nedostaje važniji deo – na kom domaćem aktu se temelje, sa kojim ovlaštenjima nastupaju, kako je uređen njihov odnos prema članovima Vlade, koja, po Ustavu, utvrđuje i vodi politiku zemlje, ima li sukoba interesa… Da li sem (opozicione)vlade u senci dobijamo i vladu iz senke?
Umesto traganja po Zakonu o vladi, poslovniku Vlade, Službenim glasnicima, kako bi se eventualno otkrilo na koji način se timovi uvode u naš sistem, bilo bi jasnije i lakše – ali bi pre svega moglo da učini dileme bezrazložnim i neosnovanim – kada bi se to zvanično saopštilo uz sve potrebne detalje. Da se pokaže i objasni kako se sve radi u skladu sa propisima i vladavinom prava, da se prošlo kroz kontrolu zakona.