Viši sud u Beogradu usvojio je 14. maja ove godine zahtev za rehabilitaciju generala Dragoljuba Mihailovića Draže, komandanta Kraljevske vojske u otadžbini i utvrdivši da mu je u političko-ideološki obojenom procesu komunističkog režima 1946.godine bilo povređeno pravo na pravično i fer suđenje poništio presudu Vrhovnog suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije Vojnog odeljenja, kojom je Mihailović 15. jula 1946. godine osuđen na smrtnu kaznu i oduzimanje građanskih prava, po optužbama za ratne zločine, izdaju države i naroda i kolaboraciju sa fašističkim okupatorskim snagama . Sudska odluka je konačna i na nju ne postoji pravo žalbe.
General se sada smatra neosuđivanim, a u javnosti dominira tumačenje da je rehabilitovan ne samo Mihailović već praktično i ceo njegov četnički pokret od zločina počinjenih tokom Drugog svetskog rata .
O rehabilitaciji Mihailovića govore:
Postupak rehabilitacije Draže Mihailovića odnosi se na ličnost. Reč je o individualnom aktu, nije rehabilitovan njegov lik i delo, nego je rehabilitovan Mihailović po tačno određenoj presudi iz 1946. kojom je osuđen na smrt.
Postulat pravično i fer suđenje aktuelan je kod nas od 2004. godine kad je ratifikovana Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda koja postala deo našeg unutrašnjeg prava. Dakle, jedan skorašnji pravni pojam vraćamo unazad i primenjujemo ga na suđenje koje je bilo 1946. kada taj pojam u našem zakonodavstvu nije bio poznat kao takav. Pravično suđenje se uvek podrazumevalo, u svim sistemima, jer niko neće da kaže da će suđenje biti nepravično, ali drugi smisao dobija s postulatom pravičnog suđenja po konvenciji.
Ključno pitanje vezano za zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića jeste da li je suđenje u njegovom slučaju 1946. godine bilo ideološko, političko, da li je presuda doneta pod pritiskom, da li pod pritiskom izvršne vlasti? Po meni, upravo ta presuda je eklatantan primer onoga što nije smelo da se desi u tako jednom značajnom predmetu, ali i u bilo kom drugom predmetu, jer svaki predmet gde nekoga osudite je značajan za onog ko je učesnik u postupku.
Mislim da je Viši sud u Beogradu ovom odlukom da usvoji zahtev za rehabilitaciju generala Mihailovića i utvrdi ništavom presudu iz 1946. godine, ispravio jednu nepravdu, ispravio prema konkretnoj ličnosti. To ne znači da, ako je pokret, na čijem čelu je bio general Mihailović, činio zločine da su ti zločini rehabilitovani. Naprotiv, to ostaje istoriji, istoričarima da raspravljaju, o tome će se još dugo lomiti koplja, možda i generacijama i generacijama ispred nas. Znači, rehabilitovana je osoba kojojoj je ime Dragoljub Mihailović, zato što nije imao pravično suđenje te 1946. godine. Ne vidim tu uopšte bilo kakav problem. Ta presuda ne treba da dovodi do podela unutar naroda. Naprotiv, narod, pod kojim se podrazumeva neograničen krug ljudi koji žive u Srbiji bilo kojih nacionalnosti, treba da bude zadovoljan što je jedna nepravda, koja se desila te 1946. ispravljena. To je moje lično mišljenje.
Ne razumem priče o najavi zahteva za pokretanje procesa za rehabilitaciju Aćifa Hadžiahmetovića Aćif-efendije, upravnika Novog Pazara za vreme Drugog svetskog rata kome istoričari pripisuju da je u saradnji sa Nemcima učestovao u ubistvima i proterivanju Srba, a koji je po okončanju rata streljan po kratkom postupku.Koliko ja razumem efendija nema formalne osude. Od čega će da ga rehabilituju kad nema formalne osude?
Da li će biti halo efekta? General Draža Mihailović je bio značajna ličnost. Priklonjen sam mišljenju u kojem je označen „prvim gerilcem okupirane Evrope“, pod znacima navoda. Neka dođe do „halo efekta“. Sudovi su osposobljeni da i stručno i na svaki drugi način da i o tome vode računa i da strogo primenjuju zakon i mislim da ne bi trebalo, u sudskim odlukama da bude problema. Mada se svakodnevno susrećemo u radu sudova sa problemima, ali jednostavno moramo verovati u integritet suda i sudija i tih ljudi koji donose odluke. Prema tome, sud u svako konkretnom slučaju donosi posebnu odluku koja ima značaj samo za taj predmet. Ako sudska odluka ima i širi značaj zbog ličnosti kojoj je namenjena to je druga stvar koja ne zavisi mnogo od suda.
Recimo, čak i da je odluka za rehabilitaciju Draže Mihailovića bila dijametralno suprotna, isto bi veliki broj ljudi nezadovoljan.
Mislim da će ipak ova odluka dovesti, u krajnjoj liniji,do pomirenja dva gerilska pokreta otpora. I partizani su činili zločine i to vrlo značajne, o kojima se zasad malo zna u javnosti, mada svakim danom sve više. O četnicima svi i kroz obrazovanje i na druge načine znali smo da su činjeni zločini koji su očigledno bili mnogo manjeg obima i nediktirani od vrha tog pokreta. Inače i pokret se ne zove četnički već Jugoslovenska vojska u otadžbini. Prema tome, vreme je da se te nepravde koje su iz ideoloških razloga činjene od 1945. pa rekao bih do kraja osamdesetih godina prošlog veka, ublažavaju i da nestaju.
