Новинар Милован Бркић, главни и одговорни уредник магазина Таблоид, притворен је 8. маја после изговорених баналних и тешких речи у вези са актуелним приликама у Србији, властима и фантазмагоричној опозицији, које је Тужилаштво оквалификовало као кривично дело „позивања на насилно рушење уставног уређења“, а београдски Виши суд му је 11. јула пресудио 14 месеци затвора, и продужио притвор „тако да може трајати до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди“.
Током јуна месеца, и након што му је изречена првостепена пресуда, Бркић је објавио да „због злонамерних и неоснованих оптужби, осуде за кривично дело које није починио и због притвора, ступа у штрајк глађу и жеђу -до смрти“, а крајем јула је, после апела адвоката, пребачен из ћелије у затворску болницу због погоршаног здравственог стања.
Окривљени новинар и његови адвокати Владимир Гајић, Стеван Дамјановић и Иван Нинић енергично одбацују оптужбе и тврде да је реч о „политичком прогону за ‘вербални деликт’ непостојеће дело“, те да је процесом против Бркића „криминализована слобода говора“. Адвокати наводе да се ‘8. маја Бркић није обраћао било каквом скупу људи, већ да је током шетње на скупу Србија против насиља’, у неформалном одговору на питање једног успутног пролазника, сходно праву грађана на слободу мисли и изражавања, изнео своје лично мишљење, оштру критику о том протесту, стању у друштву, власти и опозицији, а да је и опсовао револтиран сталним нападима режима, али да није починио ниједно кривично дело“.
Адвокати стално упозоравају да је здравствено стање Бркића драматично лоше те да му је услед штрајка глађу и жеђу и нимало безазлених здравствених тегоба, угрожен живот, и апелују да му се притвор барем замени блажом мером.
Одбијен је захтев бранилаца да се новинару омогући одбрана са слободе у даљем поступку, а тек предстоји апелационо суђење поводом првостепене пресуде.
Апелациони суд у Београду је потврдио решење београдског Вишег суда о продужењу притвора Бркићу, налазећи, како је навео, да су жалбе одбране „неосноване“.
Своју одлуку, Апелација образлаже: „Правилан је закључак првостепеног суда да је мера притвора, иако најтежа, једина адекватна мера за несметано вођење овог кривичног поступка, при чему је првостепени суд водио рачуна о томе да се не примењује тежа мера, ако се иста сврха може постићи блажом мером, али је правилно нашао да је у конкретном случају степен опасности да ће окривљени, боравком на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело такав да се може спречити једино мером притвора, а не и неком другом, блажом мером“.
„Наиме, ранија осуђиваност окривљеног, из чега произлази склоност ка вршењу кривичних дела, у међусобној вези са осталим наведеним околностима управо указује да опасност од понављања кривичног дела у кратком временском периоду од стране окривљеног и даље постоји, док из списа предмета не произлазе неке друге околности које указују на престанак разлога на основу којих је притвор према окривљеном одређен и продужаван“.
Више јавно тужилаштво у Београду наводи у свом оптужном акту да постоји „оправдана сумња“ да је Милован Бркић током одржавања протеста „Србија против насиља“, 8. маја ове године, „ у намери угрожавања уставног уређења Републике Србије, позвао да се силом промени њено уставно уређење, свргну највиши државни органи и њихови представници, односно Народна скупштина и председник Републике Србије Александар Вучић“. „Милован Б. је на обраћање НН учесника скупа речима: ‘Ево чули смо сад, какав је ваш коментар господине Бркићу’, поред осталог рекао: “Никад нисам био тужнији. Долазио сам на сваки протест. Ломио сам, посветио сам живот, сваке недеље. Вучић описује како сам ја рекеташ, како ширим лажне вести, како покушавам да га убијем. Данас сам тужан. Српска опозиција је показала своје јадно, бедно лице. Да се није усудила, госпођа није поменула главног кривца Александра Вучића, тог злочинца који је од нас одузео сваку наду, погледајте како ће се осећати ови људи кад стока опозиционих посланика се крије иза леђа ових грађана. Нема нама спаса. Изгледа ће морати млади клинци да пушкама реше судбину Србије. Десиће се шта се десити мора. Каква протестна шетња, ми треба да уђемо према Скупштини да ухватимо идиота и да му откинемо главу“…, наводи се у саопштењу Вишег јавног тужилаштва.
Бројне дилеме произлазе из наведених образложења судске одлуке, а пре свих: да ли то жалбени суд који решава и о жалбама одбране на пресуду, прихватањем цитираних разлога првостепеног суда за продужење притвора Бркићу, вели, другим речима, да и он сматра да је Бркић „извршио кривично дело“ и да ће га „поновити“ ако се нађе на слободи“!???
Уосталом, у духу изнетог судског образложења намећу се и логична питања:
-да ли из цитираних навода произлази да је Бркић „непоправљив“ и да ће своје ставове у погледу друштвених прилика, попут оних због којих му се суди, наставити да износи, не само у периоду трајања изречене казне, него кад год да се нађе на слободи?
– да ли за Бркића уопште важи претпоставка невиности- основно људско право које је загарантовано чланом 34. став 3. Устава Републике Србије: „ Свако ће се сматрати невиним за кривично дело које му се ставља на терет, док се правноснажном одлуком суда не докаже кривица окривљеног“, те Закоником о кривичном поступку, чланом 3: „Свако се сматра невиним док се његова кривица за кривично дело не утврди правоснажном одлуком суда“?
– Пред законом сви су једнаки.
– да ли из образложења евентуално произлази да Бркић треба да остане у затвору све док се не нађу одређене околности које би указале да је престала „опасност да ће боравком на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело“, а за које, факат, није утврђено правоснажном пресудом да га је починио.
– које су то околности које би суду неспорно указале у случају Бркића да је престала „опасност да ће боравком на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело“?
– Шта уколико Бркић не одустане од штрајка глађу и жеђу до смрти током преосталих 11 месеци неправоснажне казне и умре притворен због наказне бујице речи, али ни тежих ни вулгранијих од оних којима многи уобичајено опште у јавном простору, а у сваком случају невин у смислу Устава Републике Србије и Законика о кривичном поступку?
Одлука Апелације је, благо речено, неразумљива: а) Бркић је у притвору од почетка кривичног поступка б) првостепени поступак је окончан в) изречена му је казна затвора у трајању четрнаест месеци, а не преко пет година, нити доживотни затвор г) Познато је да за казне затвора до годину дана или ако је после првоснажности пресуде, урачунавањем боравка у притвору осуђеном преостало још до годину дана затвора, судови неретко налажу или одобравају да се казне у том трајању издржавају у кућном притвору д) одбрана се жалила на пресуду Вишег суда
Иначе, Апелациони суд налази да „ни жалбени наводи којима се указује на лоше здравствено стање окривљеног нису од утицаја на другачију одлуку о притвору имајући у виду да је Правилником о извршењу мере притвора детаљно регулисана здравствена заштита притвореника, па је у вези са тим Правилником регулисано да завод обезбеђује притвореном све потребне услове за остваривање здравствене заштите, као и да ће се притвореник коме се у заводу не може пружити одговарајућа здравствена заштита упутити у Специјалну затворску болницу или у другу одговарајућу здравствену установу, а из чега произлази да је окривљеном и у притвору могуће пружити адекватан медицински третман уколико то његово здравствено стање буде захтевало“.
Одлука Апелационог суда у Београду о правоснажном продужењу притвора новинару Бркићу, образлаже се и констатацијом да је „првостепени суд имао у виду и поднесак једног од бранилаца окривљеног који се односи на здравствено стање окривљеног, као и медицинску документацију, због чега је упутио допис Управи Окружног затвора у Београду како би се, у складу са обавештењем, предузеле адекватне мере, пре свега медицинског карактера, а по потреби и друге мере, у складу са признатим стандардима, на који начин би се пратило здравствено стање окривљеног и евентуално предузеле додатне мере, о чему је суду достављен извештај из кога, између осталог, произлази да је његово здравствено стање стабилно због чега су жалбени наводи којима се указује да окривљени штрајкује глађу и да се његово здравствено стање погоршало оцењени као неосновани“.
