ИЗАЗОВИ ПОЈЕДИНИХ НОВИНА ПРЕДВИЂЕНИХ ПРЕДНАЦРТОМ ГРАЂАНСКОГ ЗАКОНИКА, ПРЕДЛОГ УВОЂЕЊА НОВИХ ИНСТИТУТА: „СУРОГАТ МАТЕРИНСТВО“ – РАЂАЊЕ ЗА ДРУГОГ
ЗОРАН ЈЕВРИЋ, адвокат, потпредсеник Адвокатске коморе Србије
Питање увођења „сурогат материнства“: „Мислим да то апсолутно не треба да постоји у нашој земљи“
Када говоримо о институту сурогат материнства,чије увођење се предвиђа Преднацртом грађанског законика, осим тога што лично сматрам да то апсолутно не треба да постоји у нашој земљи, пре свега се поставља питање да ли у нашој држави треба да постоји таква пракса. Такав институт носи потенцијалну опасност низа нежељених ефеката и злоупотреба у смислу куповине рађања деце у земљама са веома израженим социјално економским проблемима, што све, наравно, желимо да спречимо на одређени начин. Искуства земља која имају тај институт показују низ проблема у пракси, а проблеми с тим могу бити и већи у ситуацији ако се омогућава да донори биолошког материјала, сурогат мајка и брачни пар за који рађа, могу бити из неколико земаља и поставља се озбиљно питање и кулутурлошко и свако друго, како то уредити. Број један питање је-да ли је нашој земљи потребно да уводи тај иниститут. Да ли је потребно дођемо у проблеме да због неких економских ситуација неке жене почну да рађају за друге, без обзира да ли би се те надокнаде везивале искључиво за трошкове одржавања трудноће и рађања, а наравно да иза тога могу да наступе и некакве друге ствари које се неће приказивати.
Такви уговори осим питања да ли је то уопште потребно, морали би да буду закључени уз учешће пружалаца правне помоћи са све четири стране, јер тешко је предвидети какве све последице то може произвести. Таква ствар, ако би је евентуално код нас дозволили, мора бити у искључивој надлежности суда. Такву ствар дати у надлежност нотару, да он оверава неки такав уговор који захтева можда и вишемесечну расправу између свих ових чинилаца,старно је нонсенс. Онако како је уведен нотарски систем код нас нотар би требало да познаје све области живота у нашој држави. То је исто као када би лекар опште праксе обављао операцију мозга, био хирург, ортопед, уролог, психолог, неуролог, неуропсхијатар. Баш бих волео да видим тог нотара који се разуме и у ауторско право и у поморско право, у кривично, грађанско, привредно право, авио право, у грађевину, инвестиције и у сурогат материнство.
Тај институт одудара од приче о потпуном усвојењу где је тачно законом регулисано како то може да буде остварено и где све остаје тајна. Према ономе каква сазнања ми имамо, има предлога да не буде тајна за дете да је на свет дошло сурогат материнством, иако сазнање такве чињнице може бити озбиљан проблем за дете и кулутуролошки и психолошки и псхијатријски. Сматрам да нама као друштву то не треба, што каже један колега, то би могло довести до туристичких путовања ради рађања деце у Србији.
Ако би ипак дошло до увођења тог института, а верујем да је вероватно огромна већина грађана против тога, онда би таква могућност морала да буде веома прецизно дефинисана законом као и сам уговор о сурогат материнству. То би, уосталом, на неки начин требало разматрати и кроз питање потеницијалне опасности трговине људима, односно трговине децом као подврсте у оквиру тог пробелема . Чињеница да један број земаља има праксу сурогат материнства, не треба, сматрам, да буде мотив да се Србија за тим поведе већ наша земља треба да иде за оним и да се приближава ономе што може допринети развоју њене досадашње кулутуре и да не треба да преузима туђе кулутуре . Држимо се ми себе, свог културног наслеђа . Србија има своју традицију,чак је као земља старија од многих у Европи.
Кад је одлучено да се донесе нови Грађански законик ми смо мислили да ће то бити кодификација свих закона који спадају у грађанску материју и да ће се та кодификација променити само у тој мери, рецимо, уколико је дошло до промене облика својине и сличних промена. Сада се, међутим, показује да се кодификација користи за увођење, на неки начин, тајно одређених института и да се то народу прикаже као свршена ствар. То, говорим генерално, раде одређене групације у оквиру власти и око власти, мислим било које власти, по некаквим налозима ко зна одакле, некавим визијама ко зна каквим, које везе немају са нашом културом, са нашим народом, са оним што жели наш народ, што јесте кулитурноисторијско наслеђе Србије. Без обзира што је то само преднацрт, чињеница је да уопште нисмо проверили да ли наш народ жели да се уведу овакви институти, изостали су округли столови семинари да се изјасни научна и стручна јавност о томе да ли то уопште треба да буде део културног наслеђа Репбулике Србије . Мислим да је ово уствари покушај да се наметну одређене ствари овом народу које у перспективи могу довести до врло озбиљних промена .
